Priča koja vraća veru u ljude: Smiljana Pavić godinama spasava pse koje su svi drugi odbacili

Pre gotovo trinaest godina, mala maltezerka u veoma lošem stanju tumarala je pijacom, dezorijentisana i uplašena. Kada ju je jedna žena u hodu šutnula da joj se skloni s puta, Smiljana Pavić spustila je cegere na zemlju i potrčala za njom.

– Ko se ne bi sećao? Bila je u katastrofalno lošem stanju i tumarala je pijacom, dezorijentisana. Onda se našla pod nogama jedne nadžak-babe koja ju je u hodu šutala. Tresnula sam cegere na zemlju i potrčala za njom. Pitala sam je da li je to njen pas, a ona me je pogledala sa gađenjem i rekla: „Ne!“ Zgrabila sam tu malu, uplašenu kucu, vratila se po cegere i krenula kući – priseća se Smiljana.

PROČITAJTE JOŠ: Jovanka se svima raduje, a nema kome da se vrati: Ova velika maza traži svoj dom

Usput je pozvala sina Bojana, čiji joj je stan bio na putu, i rekla mu da je na pijaci pronašla maltezera. Njegovo iznenađeno „Kako maltezera?“ bilo je razumljivo – u to vreme ih, za razliku od danas, gotovo nije bilo na ulicama. Veterinar je proverio da li pas ima čip. Nije ga imao.

Kod kuće su je već čekala dva psa. Smiljana se kratko pitala kako će u stanu sa dva psa živeti i treći, a onda je mala maltezerka dobila ime Čarli (Charli) i ostala.

– Sa nama je živela do ovog proleća, gotovo trinaest godina. Traume i strahove iz prethodnog života nikada nije zaboravila. Ali je bila voljena, mažena i pažena. I ona je pazila i mazila nas. Otišla je u dubokoj starosti, slepa i gluva. Nikada zaboravljena – kaže Smiljana.

„Nije to rad. To je ljubav i borba za život nejakih“

Čarli je bila prvi pas kojeg je Smiljana sklonila sa ulice. Tokom godina koje su usledile, kroz njene ruke i ruke ljudi okupljenih oko nje prošle su, prema njenim rečima, stotine pasa. Preciznu evidenciju nikada nisu vodili – spasavanje životinja nije bilo plan, već odgovor na svaki sledeći slučaj.

– Nikada nisam mogla ni da zamislim da će me život uputiti da se bavim ovim, nazovi, humanitarnim radom. Nije to rad. To je ljubav, posvećenost i borba za život nejakih. Sve svoje slobodno vreme provodim uz njih – priča Smiljana Pavić za portal zrenjaninski.com.

Srećom, u toj borbi nije ostala sama. Ljude sa kojima danas spasava životinje upoznavala je postepeno, najčešće preko društvenih mreža i konkretnih slučajeva u kojima je svakom psu trebalo pronaći prevoz, veterinara, grumera, privremeni smeštaj ili novac za lečenje.

Ima ih malo, ali uvek pronađu rešenje

Među njima je Aca. Smiljana kaže da su mu se pojedini rugali zato što je mlad, a toliko vremena posvećuje psima. Uprkos svakodnevnim obavezama, izgubljene vlasničke pse vraća kući, ulične hrani, a one kojima je potrebna pomoć vodi veterinaru. Vremenom se izveštio u lečenju i nezi, a kada nešto ne može sam, ostali se uključuju.

Irenu je upoznala pošto je na Fejsbuku videla fotografiju njene pudle koja je zbog bolesti ostala bez dlake. Smiljana joj je odmah napisala da će joj isplesti džemper kako joj ne bi bilo hladno. Tako je počelo prijateljstvo. Kroz Ireninu kuću prošlo je puno spašenih pasa, mačaka i ptica, a Smiljana za nju kaže da bi je izabrala za sestru kada bi mogla da bira.

Anđelka je, kako je opisuje, žena koja sve može, sve hoće i kojoj ništa nije teško. Odlaže sopstvene obaveze da bi jednog psa odvezla kod veterinara ili otišla po drugog, zapuštenog psa, na prijavljenu lokaciju. Važan deo te male mreže je i grumerka Caca. Iako ima četvoro dece, zapuštenog psa prima „sad i odmah“. Ako drugačije ne može, sačeka da deca zaspe, pa ga šiša i do dva sata posle ponoći.

– Ima nas malo, ali smo se pronašli. Nas nekolicina uvek među sobom pronađe rešenje za spasavanje – kaže Smiljana.

Najvažniji oslonac u njenom životu je sin Bojan. Sa njom spasava, leči i neguje pse, pomaže finansijski i podržava je. U njegovom kafiću dobrodošli su i kućni ljubimci, a za pse sa ulice ostavlja hranu i vodu. Zimi im dozvoljava da uđu i ugreju se. Bez stručne pomoći, međutim, oporavak teško bolesnih životinja ne bi bio moguć. Veterinar Mirko Mandić je, kaže Smiljana, njihova velika podrška i oslonac.

– Sa njim se „viđamo“ bar dva puta dnevno. Nesebično nam izlazi u susret, pomaže lečenjem i savetima. Sa njim smo spasli svakog psa i mačku, ali svakog – naglašava ona.

„Sve ih je više, a mi više nemamo gde“

Među psima koje zbrinjavaju mnogo je malih, rasnih pasa ili pasa nalik određenim rasama. Smiljana najveći deo problema vidi u nekontrolisanom uzgoju i prodaji po niskim cenama, zbog čega pas lako postane poklon uzet bez razmišljanja o obavezama koje donosi.

– Pas se danas prodaje i za 50 evra, pa čak i za 3.000 dinara – daj šta daš. Tako završi kao poklon, a onda se ispostavi da je dobio buve, vrši nuždu po kući i grize stvari. Mnogi nisu spremni na odrastanje šteneta u domu i ono završi na ulici. Štanceri su najveći problem, a kontrole institucija nema – smatra Smiljana.

Navodi primer šestonedeljnog maltezera koji je pred Novu godinu završio u kontejneru u naselju Ruže Šulman. Deca koja su išla u školu videla su šta se dogodilo i uzela štene, a ono je posle dva dana stiglo do Smiljane. Oporavila ga je i ubrzo udomila.

Ne odbacuju se samo štenci. Kada pas ostari i počnu bolesti, pojedini vlasnici više ne žele da se brinu o njemu.

– Sve ih je više, a mi više nemamo gde sa njima. Više mi se ni ne otvaraju stranice na društvenim mrežama koje sam ranije gledala radi opuštanja i razonode. Sada samo vidim njih – kaže Smiljana.

Oporavak traje mesecima – i košta

Psi koje pronalaze najčešće iza sebe imaju mesece života na ulici i dugotrajno zanemarivanje. Prljavi su, ućebani, prekriveni ranama, buvama i krpeljima. Popino prase često im se zavuče u uši, a javljaju se i jake upale, infekcije i krpeljska groznica u poodmakloj fazi.

– Krvna slika nekada bude toliko loša da se veterinar čudi kako su uopšte živi. Lečenje traje i po nekoliko meseci, dok ne popravimo krvnu sliku – objašnjava Smiljana.

Svaki pas najpre prolazi analize krvi i testiranje na srčanog crva. Prema Smiljaninom iskustvu, oko 90 odsto pronađenih pasa je malokrvno, a srčani crv se otkrije kod gotovo svakog drugog. Prvi pregled, sa testovima i ultrazvukom kada je potreban, može da košta i do 10.000 dinara. Posle toga slede terapije koje traju mesec ili dva, nekada i duže.

Kada su pronašli Megi sa slomljenom nogom, samo operacija i zbrinjavanje prvog dana koštali su 55.000 dinara. U trenutku razgovora kod Anđelke su bila dva, a kod Smiljane tri psa na terapiji.

Najveću finansijsku podršku pružaju građani koji prate njihov rad i pomažu uplatama i donacijama. 

– Bez toga ne bismo mogli da dočekamo sutra – kaže Smiljana.

Kada se zdravstveno stanje stabilizuje, sledi socijalizacija, zatim vakcinacija i sterilizacija ili kastracija. Tek tada pas može da krene u novi dom.

Koviljka, Srećko i život posle ulice

Na pitanje postoji li pas čija joj je sudbina posebno ostala u sećanju, Smiljana odgovara da su svi ostavili svoj pečat. Fotografije koje šalju udomitelji dovoljne su da se zaborave meseci brige, terapija i neprospavanih noći.

Koviljka je pronađena sa svega 730 grama. Bila je odrasla maltezerka, sa jedva petinom dlake, crna od buva i izmeta, toliko mršava da Smiljana kaže da nije znala kako da je uhvati. Dok je sinu objašnjavala da će ženku samo srediti i udomiti, on je ćutke klimao glavom.

– Aca mi je donese, ja uđem u kuću, a Bojan stoji nasred kuhinje. Dajem mu je u ruke, on se nasmeje i kaže: „Koviljka.“ Pitam: „Kakva Koviljka?“, a on kaže: „Prava je koviljka.“ I tako je iste sekunde udomljena kod Bojana – priča Smiljana.

Lečenje je trajalo dugo, ali Koviljka danas ima čitava dva kilograma i, kako kaže Smiljana, pravi je harambaša u kući.

– Ptičar Čarli je bio kod mene godinu i po dana – lečili smo srčanog crva, bio je neuhranjen, u teškom stanju. Danas je u Holandiji, spava na jastucima i uživa kao car – ističe ona.

Srećko je novi dom pronašao u Sloveniji. Bračni par došao je u Zrenjanin po njega pošto se zaljubio preko fotografija. Danas živi sa drugim udomljenim psima, a ovog leta je već dva puta bio na moru. 

– Veterinar mi kaže: „Bolje da su nas udomili“ – smeje se Smiljana.

Udomitelje biraju pažljivo, međusobno se konsultuju i proveravaju kome poveravaju psa. Sa novim porodicama ostaju u kontaktu, a na Smiljaninom profilu čuvaju se albumi – od prvog dana, preko lečenja, do života u novom domu. Najteže slučajeve ponekad zadrže, uvereni da niko neće moći da ih prati kao oni. Ipak, kaže Smiljana, postoje i ljudi koji preuzmu bolesnog psa i redovno javljaju šta je rekao veterinar i kako oporavak napreduje. 

– Tada prepoznaš ko je čovek sa velikim Č – kaže naša sagovornica.

„E, neće“ – humor kao način da se poprave stvari

Teške sudbine u Smiljaninim objavama na društvenim mrežama ipak retko zvuče kao hladni izveštaji. Svakom psu daje ime, karakter i glas. Humor ne prikriva stanje u kojem su pronađeni niti težinu njihovog oporavka. On sprečava da ostanu samo bezimeni slučajevi sa ulice i pomaže da ih neko primeti, podrži lečenje ili ponudi dom.

– Odrasla sam u porodici gde je očeva uzrečica bila: „Biće još i gore!“ Svaki put bih rekla: „E, neće!“ i krenula da „opravljam“ stvari. To me je valjda formiralo da budem drugačija i da sa dozom humora guram napred – objašnjava ona.

Nije dovoljno voleti „malog belog, čupavog“ psa

Smiljana zato uporno podseća da pas nije kratkotrajna želja niti poklon koji se može odbaciti kada postane zahtevan. Posebno mali beli psi, koje ljudi često biraju zbog izgleda, traže svakodnevnu negu, vreme i novac.

– Nije dovoljno: „Ja volim malog, belog, čupavog.“ Znate li da će kao mali da grize stvari i piški po kući, da ga morate izvoditi svaka dva sata i učiti redu? Kada odraste, čim svane – povodac i oko zgrade. Potrebni su mu kvalitetna hrana, svakodnevno češljanje i grumer na mesec i po dana. Taj mali beli pas dobro košta. Kako ćete mu priuštiti dobar život? – pita Smiljana.

Njoj i njenim prijateljima je, kaže, potrebna svaka vrsta pomoći – donacije, hrana, prevoz, privremeni smeštaj i odgovorni udomitelji. Cilj nije da jednu kuću napune sa deset pasa i potom se hvataju za glavu, već da što više životinja dobije lečenje i svoj dom.

PROČITAJTE JOŠ: VIDEO: Milenko Krišan u novoj ulozi – od 14. septembra vodi „Drugu kafu“ na RTS-u

„Dok mogu, neka mene“

Svake večeri Smiljana telefonom referiše Ireni šta se sve dogodilo tokom dana. Pošto stanuju na dva kraja grada, to je njihov redovni završni pregled novih pasa, odlazaka veterinaru, terapija i problema koje su uspele da reše.

– Ona me svako veče pita: „A to se sve danas dogodilo?“ Kažem: „Da.“ Onda joj kažem: „Još ovo da završim i neću više.“ Veče donosi umor svima, ali nije opravdanje da se stane. I „dobro jutro“ donosi „dobar dan“. Dok mogu, neka mene – kaže Smiljana.

Zato je možda i dalje najtačnija slika svega što radi ona prva: cegeri ostavljeni nasred pijace i žena koja trči za uplašenim psom. Od tada se menjaju imena pasa, terapije i domovi u koje odlaze. Smiljana Pavić i ljudi oko nje, međutim, i dalje rade isto – ne okreću glavu.