Koža nije platno, a ruka nije mašina: Dragan Bakoš o tetoviranju u vreme veštačke inteligencije

Na ekranu telefona sve izgleda savršeno: linije su tanke, senke precizne, a na maloj površini smešteno je toliko boja i detalja da slika gotovo ostavlja utisak fotografije. Problem nastaje kada klijent poželi da isti motiv, bez ikakvih izmena, bude prenet na kožu – ponekad i u formatu od svega nekoliko centimetara.

PROČITAJTE JOŠ: Pun park, nasmejana deca i besplatan čips: Prelepa akcija Zrenjaninca Dragana Stokića

Sa takvim zahtevima Dragan Bakoš u poslednje vreme susreće se često. Zrenjaninac koji se tetoviranjem bavi duže od 25 godina i osnivač je tatu-studija Plagijator posmatrao je kako ovaj zanat prelazi put od ručno pripremanih igala i odlazaka u fotokopirnicu do bežičnih mašinica i slika generisanih veštačkom inteligencijom. Tehnologija se promenila gotovo u potpunosti, ali koža nije postala digitalni ekran.

Slika ima „milion“ detalja, a tetovaža treba da bude mala

Veštačka inteligencija je klijentima omogućila da za nekoliko trenutaka dobiju vizuelno upečatljiv predlog. Bakoš, međutim, upozorava da ono što izgleda dobro na ekranu nije uvek moguće izvesti na telu – posebno kada su u pitanju mali formati, sitna slova i motivi zasićeni detaljima.

– Koža je živ organ i ne trpi sve. Ljudi donesu sliku generisanu veštačkom inteligencijom, sa milion detalja, i žele da to bude mala tetovaža. Da je motiv preko celih leđa, imalo bi smisla, ali na maloj površini često nije moguće izvesti sve što klijenti vide na slici. Zato takav predlog mora da se pojednostavi, da ostane čitljiv i da se ne pretvori u fleku – objašnjava Bakoš.

Nije svaka koža ista, dodaje on. Razlikuju se njen ton, debljina i elastičnost, a oblik ruke, mišići i mesto na telu u značajnoj meri određuju kako će motiv izgledati. Zbog toga zahtev „hoću baš ovako“ nije jednostavan čak ni kada klijent donese fotografiju već urađene tetovaže.

– Kao prvo, ruka osobe sa fotografije nije ista kao vaša. Možda je mišićavija, koža bleđa i tanja, a vaša preplanula i deblja. Osim toga, fotografija prikazuje već urađenu tetovažu, a ne originalni crtež koji bi mogao da se prilagodi drugom telu. Neki ljudi to razumeju kada im objasnim, neki teže prihvataju – kaže naš sagovornik.

Sličan raskorak između digitalne reference i onoga što je moguće izvesti beleže i tatu-majstori van Srbije. U tekstovima o slikama generisanim veštačkom inteligencijom stručnjaci navode da one mogu da posluže kao polazna ideja, ali da klijenti često zanemaruju anatomiju, razmeru i način na koji će motiv izgledati kada zaraste i počne da stari.

Klijent bira motiv, ali treba da izabere i majstora

Bakoš zato smatra da odluka ne bi trebalo da se završi izborom lepe fotografije. Jednako je važno izabrati tatu-majstora čiji način rada odgovara željenom motivu – pogledati njegove radove, stil, senčenje i detalje, a zatim mu ostaviti prostor da ideju prilagodi telu.

– Svako od nas radi drugačije. Neko ima mirniju, neko bržu ruku, neko je bolji za senku, neko za detalje. Klijent, naravno, bira šta želi da nosi na sebi, ali treba da prepusti majstoru da to uradi na svoj način. Kada se na silu insistira na nečemu što ne odgovara koži, mestu ili tehnici, tetovaža kreće pogrešnim putem – kaže Bakoš.

Ipak, ne predstavlja sebe kao umetnika koji će bez mnogo objašnjavanja odbiti sve što mu se ne dopada. Za više od 25 godina, kako kaže, odbio je samo jednu osobu. U većini slučajeva razgovorom se dođe do zajedničkog rešenja, a ponekad se pokaže i da je klijent bio u pravu.

– Nikada nisam glumio zvezdu. Gledam da objasnim, da se dogovorimo i da dođemo do nečega što će se klijentu dopasti. Najvažnije je da bude zadovoljan – i uglavnom jeste. Moj problem je što ja nisam zadovoljan – kaže kroz smeh, priznajući da i posle toliko godina gotovo uvek misli da je moglo još bolje.

Imena bivših ljubavi još nisu izašla iz mode

Imena bivših ljubavi se i dalje prekrivaju, kaže naš sagovornik. Ipak, razlozi zbog kojih ljudi menjaju tetovaže danas su širi od želje da izbrišu jednu životnu epizodu.

Neko želi da zameni motiv koji mu više ne odgovara, neko da osveži tetovažu koja je izbledela, a neko da staru ideju doradi savremenijim pristupom. Ima i klijenata koji su ranije mogli da priušte manju tetovažu, pa je kasnije, kada raspolažu većim budžetom, uklapaju u znatno veći rad.

– Tetovaže vremenom blede, bez obzira na to koliko su dobro urađene. Koža diše, menja se, sunča se, pigment se razgrađuje. Nekome je tetovaža i posle 20 godina kao nova, nekome je korekcija potrebna posle pet ili 15 godina, a nekome nikada. Svaki organizam je priča za sebe i nije svaka promena do majstora – objašnjava Bakoš.

Između ličnog pečata i kopiranja poznatih

Na pitanje zašto se ljudi tetoviraju, Bakoš kaže da bi razloge podelio u tri velike grupe: moda i potreba za pripadanjem, ugledanje na druge i istinska ljubav prema tetovaži kao ukrasu i delu ličnog identiteta.

Tetovaže odavno nisu obeležje samo mornara, zatvorenika ili pripadnika pojedinih supkultura. Danas ih nose ljudi različitih godina i zanimanja, a većinu njegovih klijenata čine mlađi i ljudi srednjih godina, najčešće između 20 i 40. Ipak, u studio povremeno uđu i sedamdesetogodišnjaci i osamdesetogodišnjaci.

– Nekada je tetovaža bila tabu, a danas ima ljudi kojima je gotovo neprijatno što je nemaju, pa je urade da bi se uklopili. S druge strane, postoje oni koji tetovaže zaista vole i kojima su one deo vizuelnog identiteta. Pogledajte Majka Tajsona: njegova tetovaža je deo slike po kojoj ga prepoznaje ceo svet – navodi Bakoš.

Kaže i da klijenti motive često pronalaze kod javnih ličnosti, dok tetovažama neretko obeležavaju i važne životne trenutke. Društvene mreže su taj obrazac dodatno ubrzale, a veštačka inteligencija mu je dala novu formu. Ljudi, dodaje, često biraju ono što je već prihvaćeno, jer se plaše da bi ih društvo zadirkivalo zbog nečeg kreativnijeg i ličnijeg.

U Zrenjaninu su jedno vreme posebno bili traženi kompasi, satovi, sidra i mape. Klasični tribali izgubili su popularnost u obliku po kojem ih pamtimo od pre više od deset godina, ali nisu potpuno nestali: danas se pojavljuju u izduženim formama niz ruku, sitniji i vizuelno drugačiji. Na međunarodnoj sceni srodan povratak prepoznaje se kroz takozvani cybersigilism ili neo-tribal – spoj tankih, oštrih linija, digitalne estetike i motiva koji podsećaju na tribale iz devedesetih.

View this post on Instagram

A post shared by Portal Zrenjaninski (@zrenjaninski)

Od igala koje su pravili sami do mašinica na baterije

Kada je Bakoš počinjao, škole za tatu-majstore gotovo da nisu postojale, a mnogo toga što je danas dostupno jednim klikom, umetnici su morali da naprave ili pronađu sami. Nije svako imao računar i štampač, pa su se motivi pripremali u fotokopirnicama. Mašinice su bile teške i bučne, a igle su se pravile.

– Danas imaš sve na tacni. Umesto nekadašnjeg sistema igala koriste se kertridži, mašinice su lakše, preciznije, bez žice i rade na baterije. Postoje tutorijali, onlajn škole, radionice. Sama suština izrade nije se potpuno promenila, ali tehnologija jeste – i uglavnom nabolje – kaže Bakoš.

Smatra da Srbija danas ima vrhunske tatu-majstore i da po kvalitetu ne zaostaje za Evropom i svetom, što se, kako kaže, vidi i na međunarodnim konvencijama. Promenila se oprema, znanje je dostupnije, a broj stilova i mogućnosti veći nego ikada. Ipak, ni najbolja mašinica ne može da ukloni ono ljudsko i nepredvidivo iz samog postupka.

– Nekada se preznojim zbog jednog slova kao zbog slike koja ide preko pola ruke. Treba ga izvući ravno i precizno, da se ne razlije i da ostane oštro. A ničija ruka nije mašina: klijent diše, zakašlje se, minimalno se pomeri. Majstor mora da bude precizan u savršeno nesavršenim uslovima – opisuje naš sagovornik.

PROČITAJTE JOŠ: FOTO, VIDEO: Osnovci osnovali bend „Tiha pobuna“ – mali rokeri sanjaju veliku scenu

Možda je baš zato, uprkos svoj toj tehnologiji, razgovor između klijenta i majstora ostao najvažniji alat. Fotografija može da bude inspiracija, veštačka inteligencija može da proizvede bezbroj varijanti, a savremena oprema da olakša rad. Ali tetovaža i dalje mora da bude nacrtana za konkretnu osobu, prilagođena telu koje će se menjati i urađena rukom koja nije mašina.

A kada klijenti pitaju kako će sve to izgledati u starosti, Bakoš nema dilemu. „Mislim da će baba ili deda sa šarenom kožom biti lepši i specifičniji“, kaže uz osmeh. Posle više od četvrt veka u ovom poslu, čini se da je ostao pri jednom jasnom uverenju: dobra tetovaža nije samo slika koju neko nosi, već deo načina na koji želi da bude prepoznat.