„Ne možemo stalno da se vrtimo oko nekoliko istih parkova“: Šta nedostaje Zrenjaninu?

Zato se, smatra Mraković, stanje gradskog zelenila ne može procenjivati samo prema broju posađenih sadnica i pojedinačnim rekonstrukcijama. Važno je sagledati šta je Zrenjanin sačuvao, šta je izgubio i da li će u budućnosti imati dovoljno prostora za stvaranje novih parkova.

PROČITAJTE JOŠ: VIDEO: Parnjača čeka bolje dane – korozija nagriza lokomotivu staru više od jednog veka

• Kako biste danas ocenili stanje zrenjaninskih parkova?

Ono što imamo od starih i novih parkovskih površina dosta se dobro održava. Službe koje se time bave imaju dobru mehanizaciju i opremu, a koliko vidim, solidno se i radi. Imati park i održavati ga nije nimalo jednostavno niti jeftino. U odnosu na sredstva koja se izdvajaju, mislim da je održavanje pristojno.

Međutim, drugo je pitanje kada je grad poslednji put izdvojio novu, veliku površinu i na njoj formirao park ili šumu. Moj radni vek trajao je 40 godina, od toga sam oko 30 godina proveo u urbanizmu i Direkciji za izgradnju i uređenje grada, i ne pamtim da je grad kupio katastarsko jutro zemlje isključivo za podizanje parka. Ne pamtim ni da je, na primer, na mestu dva porušena objekta napravljena zelena površina. Kada se oslobodi neka parcela, u današnje vreme je mnogo jednostavnije i isplativije ustupiti je investitoru za gradnju. Park ne košta samo kada ga napravite. Grad posle mora da ga održava narednih sto godina. Dodao bih još i to da u našem gradu parkovi ne čine ni petinu ukupnog gradskog zelenila.

• Koje biste zrenjaninske parkove posebno izdvojili?

Posebno mesto za mene ima Plankert. To je najstariji park u Zrenjaninu, koji datira iz 1834. godine, kada je gradski apotekar Franja Plank svoju baštu otvorio građanima. Nalazi se na izuzetnoj lokaciji, u centru grada, nekada je izlazio na Begej, a u blizini je i Reformatska crkva. Mali je, ali ima veliki istorijski i ambijentalni značaj.

Prvobitna Plankova bašta bila je znatno veća. Vremenom je deo po deo tog prostora uziman za izgradnju različitih objekata među kojima je i veliki parking.

Kada je napravljen parking, dobili smo zadatak da oplemenimo taj prostor. Podloga je bila veoma loša, jer ne treba zaboraviti da se tu nekada nalazio Begej. U takvim uslovima platan se pokazao kao najbolje rešenje, pa smo posadili oko 60 sadnica. Žao mi je kada danas vidim da se krošnje tog drveća oblikuju prema trenutnim potrebama, posebno za luna park u vreme Dana piva, bez dovoljno obzira prema stablima i ambijentu.

Pozdravljam i to što je uređen park na Bagljašu, kod spomenika Sonji Marinković. Površina je očišćena, posađene su nove sadnice i postavljene klupe. Taj park sada ima celinu i, kako bih rekao, ima dušu.

• Kada procenjujemo vrednost jednog parka, šta je važnije – broj i starost stabala ili način na koji je prostor uređen?

Održavanje je veoma važno. Sam broj stabala ne govori dovoljno, jer možete imati manje stabala, ali sa razvijenijim krošnjama i većim habitusom. Nije dobro ni da sva stabla budu iste starosti. Potrebna je ravnoteža između mladih i starih stabala, kako bi se zeleni fond postepeno obnavljao.

Raspored zelenila zavisi od projekta. Ako u parku postoje dečje igralište, spomenik ili neki drugi važan sadržaj, ne treba ih vizuelno zatrpati. Prostor mora da ima smisao, preglednost i sklad, a to je posao struke.

• Da li je Zrenjanin poslednjih godina više obnavljao parkove ili je, uprkos obnovama, izgubio deo starog zelenog fonda?

Ne može se odgovoriti jednostavno, jer smo istovremeno obnavljali pojedine parkove, gubili delove postojećih, ali i stvarali neke nove, uglavnom manje zelene površine. Zrenjanin je još od vremena izgradnje Hale sportova izgubio deo Karađorđevog parka. Plankova bašta, odnosno Plankert, smanjivana je deo po deo, dok je deo Železničkog parka izgubljen kada je njegova površina ustupljena za izgradnju benzinske pumpe.

U jednom periodu posvetili smo se i spomen-parku u Baštenskoj ulici, na mestu nekadašnjeg vinograda Žarka Turinskog. Bila je to lepa i velika površina od nekoliko hektara, sa dobrom zemljom. Park se jedno vreme lepo održavao, a onda je, mic po mic, dosta toga što je posađeno pokradeno i posečeno.

Posebna priča je Park mladosti na potezu prema Motelu i manastiru Svete Melanije. Postojao je grandiozan projekat i radovi su započeti na prvih šest hektara. Zemljište je bilo veoma loše za sadnju, pa smo kopali jame metar sa metar, đubrili zemlju, donosili pesak i pripremali teren. Uspeli smo da zasadimo drveće i park je opstao 24 godine.

Međutim, sredinom devedesetih otvorilo se pitanje vlasništva nad zemljištem. I Vojska i Grad smatrali su da polažu pravo na tu površinu, a u tom sporu stradala su stabla. Posečeno je 940 stabala starih 24 godine, a ozbiljnije reakcije nije bilo ni od Grada ni od građana. To je, po meni, jedan od najžalosnijih primera onoga što je Zrenjanin izgubio.

Sa druge strane, u novije vreme nastao je park Putnikovo, kod železničke pruge, površine veće od tri hektara. Prostor je očišćen i uređen početkom devedesetih godina i park se jedno vreme pristojno održavao. Lepa nova zelena površina formira se i u blizini Topličine ulice, uz Begej. Reč je o takozvanom Begejskom parku, površine između dva i četiri hektara.

Uređen je i prostor na potezu prema BIG centru, mada tamo postoje određene projektantske nelogičnosti. Duž pešačke staze posađen je drvored, ali njegova senka pada na travnjak umesto na stazu kojom ljudi prolaze. Dupli drvored zaklanja i dubinu prostora, iako bi pogled duž takve staze trebalo postepeno da se otvara.

Kada se sve sabere, koliko smo izgubili nestankom šest hektara Parka Mladosti, približno toliko smo dobili formiranjem nekoliko novih površina. Međutim, to su uglavnom manji parkovi. Zrenjanin decenijama nije planski odvojio jednu novu, veliku površinu koja bi bila namenjena isključivo gradskom parku.

• Gradska bašta, koju mnogi nazivaju i Županijskim parkom, takođe je bila predmet Vašeg rada. Po čemu je ona posebna?

Gradsku baštu ne posmatram kao park u klasičnom smislu. Ona je mala i predstavlja deo ambijentalne celine Gradske kuće. Upravo zato njeno uređenje mora da bude usklađeno sa arhitekturom zgrade i istorijom tog prostora.

Kada sam 1994. godine radio na njenoj rekonstrukciji, postavio sam cvećnjake čija se kompozicija oslanjala na barokni karakter zgrade. To ne može da radi neko ko ne poznaje istoriju umetnosti, grada i samog objekta. Ti cvećnjaci stajali su godinama, a danas ih više nema.

Tokom rekonstrukcije pronašao sam u podrumu originalnu gvozdenu kapiju. Ona je bila uklonjena 1962. godine i više od tri decenije je provela u podrumu. Naredio sam da se iznese i vrati na svoje mesto, gde se i danas nalazi.

To je primer da rekonstrukcija ne znači samo sadnju novog drveća i cveća. Potrebno je razumeti prostor, sačuvati ono što ima istorijsku vrednost i nove intervencije prilagoditi postojećem ambijentu.

• Karađorđev park je poslednjih godina prošao kroz ozbiljne intervencije, tokom kojih su uklanjana stara i bolesna stabla i sađene nove sadnice. Kako gledate na takve zahvate?

Nemam ništa protiv rekonstrukcije Karađorđevog parka. Tamo sam odrastao, a kasnije sam bio i izvođač radova i nadzorni organ. Parkovi moraju da se obnavljaju. Potrebno je ukloniti bolesna i opasna stabla, orezivati krošnje i postepeno podmlađivati zeleni fond. Samo od toga ne treba praviti politički spektakl i grandiozan događaj.

Bilo je i određenih promašaja. Najavljeno je, recimo, da će se saditi autohtone vrste, a među njima je naveden bagrem, iako on nije autohtona vrsta našeg podneblja, već je donet iz Severne Amerike. Takve stvari pokazuju zašto struka mora da bude uključena od početka do kraja.

Obišao sam i rekonstruisani deo Šećeranskog parka. Dosta toga je uklonjeno, posađeno je novo drveće i smatram da je to u redu. Međutim, ne treba u svaki stari park stalno dodavati nove elemente samo da bi se pokazalo da je nešto urađeno.

Ono što su generacije pre nas napravile u Plankertu, Čokligetu i drugim starim parkovima treba pažljivo čuvati. Umesto da stalno nadograđujemo nekoliko istih prostora i vrtimo se ukrug, trebalo bi osvojiti neku novu zelenu površinu u gradu, pre nego što i nju zauzme nova zgrada.

• Koje su najčešće greške pri izboru i sadnji drveća u Zrenjaninu?

Prva i osnovna greška nastaje kada se vrsta drveta bira bez dovoljno poznavanja klimatsko-edafskih uslova, odnosno klime i zemljišta. Dendroflora u Zrenjaninu od početka se razvija u nepovoljnim uslovima. Deo grada nalazi se na černozemu, a deo na crnici, zemljištima čija je pH vrednost između 7 i 8, dok mnogim šumskim vrstama više odgovara kiselije zemljište, sa pH vrednošću između 5 i 6.

Problem predstavlja i mala količina padavina. Na našem području godišnje padne oko 600 litara po kvadratnom metru, što nije mnogo za razvoj drveća. Kada količina padavina padne na oko 400 litara, već govorimo o stepskim uslovima u kojima preovlađuje trava. Bačka je u nešto povoljnijem položaju. Novi Sad, na primer, ima oko 700 litara padavina po kvadratnom metru godišnje, a razlika se vidi i na terenu. Ne možemo se porediti sa Bečom ili Engleskom, gde kiša pada mnogo češće i gde je vegetacija prirodno bujnija.

Zato nije dovoljno samo odlučiti da se negde posadi drvo. Mora se znati koja vrsta može da opstane na određenom zemljištu i u takvoj klimi. Gorski javor, na primer, može da se posadi i ovde, ali to ne znači da je dobar izbor i da će se pravilno razvijati. To je zanat koji se uči: struka mora izbor vrste da prilagodi zemljištu, klimi i svrsi sadnje.

Važno je i gde se drvo sadi, kako je prostor orijentisan i da li je reč o severnoj ili južnoj strani. Ne biraju se iste vrste za bolnički krug, stambeno naselje i dvorište vrtića. U bolničkom krugu nije mesto žalosnim vrbama i soforama, dok se oko vrtića mogu birati vedrije i dekorativnije vrste, pa i one sa crvenim listovima. Sve mora da se uzme u obzir – estetika, osobine vrste, sastav zemljišta, položaj i namena prostora.

PROČITAJTE JOŠ: FOTO: Olupine na parkinzima i zelenim površinama – napušteni automobili preplavili Zrenjanin

• Šta bi Zrenjanin trebalo da uradi kako bi sačuvao postojeće parkove i dobio nove zelene površine?

Uvek može i treba bolje, ali održavanje parkova zavisi i od finansijskih mogućnosti grada. Ne treba stati, već raditi sistematski, planski i u kontinuitetu. Park se ne može urediti za jednu godinu, niti se rezultat sadnje može odmah videti.

Najvažnije je da se ne vrtimo stalno oko nekoliko istih parkova. Ono što imamo treba stručno održavati i postepeno obnavljati, ali istovremeno moramo stvarati nove zelene celine. Kada se slobodna površina jednom prepusti gradnji, teško ćemo je ikada vratiti zelenilu.