Bojana Kiselički – šeširdžijka koja čuva zanat nekadašnje Fabrike šešira „Begej“

Želja joj se kasnije i ostvarila, upravo u vreme kada su mnoge fabrike već ulazile u teške godine: gasile se, prodavale ili menjale namenu.

– Posle srednje škole tragala sam za poslom. Obilazila sam tadašnje fabrike, nosila svoj blok sa skicama i diplomu, u uverenju da će me neko angažovati. Kada mi se ukazala šansa u Fabrici šešira „Begej“, znala sam da imaju dizajnera i nisam ni pretendovala na to radno mesto, ali sam se potajno nadala da ću možda jednog dana ući u odeljenje kreacije – priča Bojana Kiselički za portal zrenjaninski.com.

PROČITAJTE JOŠ: Mirko Krstović iz Banatskog Despotovca pobednik 198. ciklusa kviza „TV Slagalica“

U fabrici je najpre radila u beret odeljenju. Posle nekoliko meseci ukazala se potreba za kadrom u kreaciji. Tadašnja direktorka fabrike čula je da u beret odeljenju postoji mlada radnica koja ima školu, crteže i znanje koje bi moglo da se razvija u tom pravcu.

Tako je Bojana upoznala Radojku Šargin, glavnu tehnološkinju Fabrike šešira „Begej“, ženu koja joj je, kako kaže, otvorila vrata zanata.

– To je bila jedna divna, kreativna žena, puna elana. Svakog dana je dolazila na posao sa novim idejama. Ona me je podstakla da budem još kreativnija, pomogla mi da naučim tehnologiju, pokazala mi pogone i uvela me u tajne izrade šešira – kaže Bojana.

U tom odeljenju, dodaje, učilo se od ljudi koji su svoj posao znali do najmanjeg detalja. Bilo je radnica koje su izuzetno lepo radile ručni rad, onih koje su radile štrek na šeširu, kao i žena koje su na mašinama šile šešire od slame.

– Od svih njih sam ponešto naučila i to se spojilo u jednu celinu. A najvažniji je bio crtež. Od crteža je sve kretalo – od skice, od ideje, a onda se ta ideja izrađivala – objašnjava ona.

Od vojnih kapa do šešira za film

Fabrika šešira „Begej“ imala je širok program. Izrađivani su šeširi za vojsku i policiju, dečiji, ženski i muški modeli, letnji i zimski šeširi, šeširi od slame i filca, kao i beretke. Dolazili su, seća se Bojana, i kupci iz Austrije koji su naručivali lovačke šešire, ali i dame koje su želele finije, posebno rađene modele.

– Radili smo specijalne narudžbine za gospođe, za salone venčanica, za poznate ličnosti. Dolazili su i studenti završne godine sa akademije u Beogradu, sa svojim crtežima, a mi smo proizvodili šešire po njihovim željama – kaže ona.

Jedan od poslednjih velikih poslova za Fabriku šešira „Begej“, prema njenim rečima, bila je izrada šešira za domaći film „Čarlston za Ognjenku“, reditelja Uroša Stojanovića. Šeširi su rađeni po idejama i crtežima kostimografkinje.

– To je bio poslednji projekat za fabriku. U to vreme ostalo je svega nas nekoliko radnika. Posle toga fabrika je prodata – priseća se Bojana.

Ručno izrađen šešir ne nastaje brzo

Oni koji na kraju vide gotov šešir, kaže naša sagovornica, često ne mogu da zamisle koliko je proces izrade složen. Posebno kada se radi ručno, od tuljka, odnosno poluproizvoda od kojeg se na kalupu formira šešir.

– U fabrici sam shvatila koliko je ručni proces proizvodnje jednog šešira zahtevan. Nisam znala koliko je teško od tuljka na kalupu formirati šešir. Imali smo zečiji, vuneni, melirani tuljak, razne vrste. Videla sam koliko treba truda i snage da se izradi, da se meri da svaki šešir bude iste gramaže, pa onda farbanje, pa pozamanterija – objašnjava Bojana.

Serijska proizvodnja imala je svoja pravila: određeni oblik, boja, gramaža i hiljade komada istog modela. Ručno formirani šeširi bili su nešto drugo.

Posebno pamti majstore i radnice od kojih je učila konkretne faze izrade. Među njima je bila i Ana Brvenik, koja je radila u kreaciji i posebno se bavila ručnom izradom šešira.

– Ani sam zahvalna jer sam mnogo od nje naučila. Dala mi je priliku da sve što zna prenese na mene – kaže Bojana.

Pamti i majstora kojeg bivši radnici pominju kao čika Ljubu.

– On je imao toliko smisla da ručno formira šešire da je znao da izvede bilo koji model koji nacrtam na papiru. Znao je sa čim šta treba da kombinuje da bismo dobili ono što želimo kao krajnji proizvod. Ponekad je prolazilo i po nekoliko dana dok ne bismo dobili formu šešira koju smo zamislili – priča Bojana.

Kada bi se forma pogodila, tek tada je dolazio finalni deo: ušivanje znojalice, izbor ukrasa, traka i završnih detalja.

Znanje, kalupi i mašine koje nije želela da izgubi

Kada se fabrika zatvarala i kada su se prodavale mašine i materijali, Bojana je odlučila da deo onoga što je naučila ne sme da nestane zajedno sa proizvodnjom. Kupila je nekoliko kalupa, dve mašine i deo materijala.

– Rekla sam sebi: nema veze, ja ću znanje koje sam tamo stekla, a koje se odnosi na ručnu izradu šešira, sačuvati. Uvek me je privlačila visoka moda, nešto što je unikatno. Nisam volela ništa što je serijski. Privlačilo me je da uradim jedan komad, da u njega uložim i vreme i novac, ali da kada ga završim, on bude primećen, luksuzan, da se oseti pečat unikatnog rada – kaže Bojana.

Jedna od mašina koje je kupila namenjena je isključivo za izradu slamnatih šešira od slame u traci.

– Takve mašine sada ne mogu nigde da se nabave. Kada se fabrika zatvorila, u magacinu je bilo puno materijala, slame u traci, tuljaka, poluproizvoda. Novi vlasnici su nameravali da sve to rasprodaju, pa sam u više navrata kupovala materijale po razumnoj ceni – priča naša sagovornica.

Danas šešire izrađuje od materijala koje uspe da nabavi. Pozamanteriju, dugmiće, trake i ukrase pronalazi u specijalizovanim radnjama, najčešće u Beogradu. Tuljke je, kaže, teže nabaviti, naročito u manjim količinama, ali i dalje uspeva da dođe do njih.

Ipak, ne želi da se vrati serijskoj proizvodnji.

– Ne. Serijska proizvodnja nije ono što želim. Samo unikatni primerci. Imam i druge hobije i interesovanja, ne samo izradu šešira. Vreme mi ne dozvoljava da postignem sve što želim da radim – iskrena je Bojana.

„Mislila sam da ću u fabrici ostati do penzije“

Za vreme provedeno u Fabrici šešira „Begej“ kaže da je i danas vezuju snažne emocije. Posebno kada pogleda stare fotografije iz vremena modnih revija, rada u fabrici i modela koji su tamo nastajali.

– Jako žalim, i ne samo ja, nego i drugi bivši radnici. Kada pogledam te fotografije, uvek mi je teško i uvek mi kroz glavu prođe sve što smo tada doživeli. Mislila sam da ću u fabrici ostati do penzije, da ću raditi 20 ili 30 godina, da ću još mnogo toga otkriti o šeširima i naučiti – kaže ona.

Nadala se, dodaje, da će se posle stečaja pojaviti neko ko će obnoviti proizvodnju, mašine i zanat.

– Nadala sam se da će neko kupiti fabriku, pokrenuti proizvodnju, da će doći novi ljudi koji će učiti da prave šešire, da to neće stati. Nadala sam se i da će država stati iza toga, zato što je to, koliko znam, bila jedina fabrika za proizvodnju šešira u Srbiji – kaže Bojana Kiselički.

Umetnost kao porodično nasleđe

Izrada šešira nije jedino čime se bavi. Bojana Kiselički je slikarka i primenjena umetnica, a ljubav prema umetnosti, kaže, ponela je iz porodičnog doma.

Njena majka bila je slikarka naive, a u kući su se okupljali brojni umetnici. Razgovaralo se o izložbama, slikarskim kolonijama, pravcima u slikarstvu. Bojana je kasnije slikala, učestvovala na izložbama i kolonijama, bila članica Udruženja likovnih amatera Zrenjanina – ULAZ, a najviše radi ulje na platnu.

– Bila sam ponosna na to što imam tako talentovanu mamu, a najviše na to što je njen rad ušao u mnoge knjige. U našu kuću dolazili su i likovni kritičari, među njima Kosta Dimitrijević i Oto Bihalji Merin – kaže Bojana.

PROČITAJTE JOŠ: Poklon u poslednjem trenutku: Brze ideje koje deluju promišljeno

Upravo je Oto Bihalji Merin, priseća se, kroz razgovor sa njenom majkom saznao da voli da crta i slika, pa joj je savetovao da se bavi dizajnom i umetnošću, ne nužno samo slikarstvom, već i primenjenom umetnošću.

– Primenjena umetnost je divna grana umetnosti, primenjiva u životu bez obzira na to šta čovek odluči da radi. Ja sam odlučila da se bavim odevanjem i šeširima – kaže Bojana Kiselički.

A upravo su šeširi ostali njena veza sa jednim zrenjaninskim zanatom, fabrikom koje više nema i vremenom u kojem su se ideje najpre crtale rukom, a zatim na kalupu, pod rukama majstora, pretvarale u predmet koji se nosi – i pamti.