Bela Mavrak: Voleo bih da u Zrenjaninu pokrenem međunarodnu školu belkanta

Na molbu za intervju odgovorio je već sutradan – jednostavno, profesionalno i sa iskrenom spremnošću za razgovor. Ista neposrednost prati ga i kada dođe u Zrenjanin: šeta gradom, odlazi na pijacu, zastaje da se fotografiše i porazgovara sa ljudima. Kao da između velikih svetskih pozornica i grada u kojem je odrastao nikada nije podigao onu nevidljivu ogradu kojom slava često ume da odvoji umetnika od publike.

Bela Mavrak je više od dve decenije jedan od Platin tenora u orkestru Andrea Rijua. Nastupao je u velikim operskim kućama i koncertnim dvoranama širom sveta, a kao predavač znanje belkanta prenosio je studentima na univerzitetima i muzičkim institucijama u različitim zemljama. Ipak, u razgovoru posle nedavnog nastupa sa Zrenjaninskom filharmonijom na „Danima piva“, velike scene nisu bile njegova glavna tema. Govorio je o ljudima koje pamti, o pesmama koje za njega nikada nisu samo deo repertoara već najlepše uspomene i o neobičnim susretima koji su, kao po nekoj unutrašnjoj logici, povezivali različite periode njegovog života.

PROČITAJTE JOŠ: Borislav Umićević o novoj monografiji Zrenjanina: Grad čine i ljudi koji su ga oblikovali

Iz te priče izranja umetnik koji uspeh ne meri samo brojem nastupa, već i onim što može da vrati drugima. Zato je možda najvažnija vest ovog razgovora njegova želja da znanje stare italijanske belkanto škole jednog dana prenosi upravo u Zrenjaninu.

• Nedavno ste ponovo nastupili u Zrenjaninu, na „Danima piva“, sa Zrenjaninskom filharmonijom. Ranije ste govorili da pred domaćom publikom osećate veću tremu nego na svetskim scenama. Da li je tako bilo i ovoga puta?

Jeste. Zrenjanin je moj grad, grad u kojem sam odrastao, završio osnovnu Muzičku školu, odsek klavir, i srednju Medicinsku školu. Ovde je dirigent Slobodan Bursać prepoznao moj glas i usmerio me ka pevanju. Da nije bilo njega, pevanje bi verovatno bilo jedna od poslednjih profesija koje bih tada sam izabrao.

Rođen sam u Badenu, u Austriji, ali i to je sudbina uredila. Majka, koja je bila iz Bajmoka, bila je trudna dok je otac služio vojsku u Skoplju. Pre porođaja je otišla kod svojih roditelja u Austriju. Otac je odrastao u Mihajlovu i Zrenjaninu, a oboje su završili Pedagošku školu i kasnije radili kao nastavnici u Mihajlovu. Prve godine proveo sam u Njegoševoj ulici u Zrenjaninu, a kada sam krenuo u školu, preselili smo se u Mihajlovo. Tako sam odmalena rastao na ukrštenim putevima, u vojvođanskoj, višenacionalnoj sredini. Mislim da mi je upravo to kasnije mnogo pomoglo da se svuda u svetu osećam kao kod kuće.

Posle škole otišao sam u vojsku u Ljubljanu, gde sam svirao u bendu. Planirali smo da se po povratku okupimo i sviramo pop muziku. Moj otac, koji je očekivao da ću postati lekar, gotovo je pao u nesvest. Na kraju je rekao: ako već toliko želiš muziku, onda barem studiraj i stekni diplomu. Majka je kroz Savez kulture poznavala profesora Bursaća i zamolila ga da me pripremi za dalje muzičko školovanje. Kada me je čuo, pozvao je profesorku pevanja u Beogradu i saopštio da ću biti pevač. Nisam tada bio uveren u to, ali je on pobedio – i od tog trenutka sve je krenulo putem kojim danas idem.

• Kada govorite o svom životnom putu, često se vraćate na sudbinu i na ljude koje ste sreli. Čini se da ni pesme koje birate nisu slučajne?

Nisu. Kada sam sa profesorom Bursaćem odlazio u Beograd, Muzička akademija bila je na Slaviji, a u blizini Jugoslovensko dramsko pozorište. Tamo sam ponekad pio kafu sa Vlastimirom Đuzom Stojiljkovićem. Zato pevam „Devojko mala“ – ostala mi je kao uspomena na njega.

Slično je i sa pesmom „Marina“. Dok sam služio vojsku, Đorđe Marjanović je došao da nam peva. Nisam mogao ni da naslutim da ću dvadesetak godina kasnije nastupati i sprijateljiti se sa Rokom Granatom, autorom i prvim izvođačem te pesme. Prijatelji smo i danas. Moj ujak Josif Lukenić, profesor saksofona i klarineta i jedan od pionira jugoslovenskog džeza, poznavao je Ivu Robića. Na letovanju u Opatiji upoznao me je sa njim dok je pevao „Samo jednom se ljubi“. I tu pesmu danas ponekad uvrstim u repertoar.

Sve su to uspomene. Ako imam priliku, pevam i narodne i starogradske pesme, a posebno volim „Bolujem ja, boluješ ti“. Majka mi ju je pevala kada sam kao dete bio bolestan. Zato pesme koje nosim u svet za mene nisu samo muzika. U njima su ljudi, susreti i raniji dani koji me i dalje prate.

Dok govori, postaje jasno da Mavrak repertoar ne bira samo glasom. Iza gotovo svake pesme stoji nečije lice, jedan grad ili trenutak koji se nije izgubio. U njegovoj priči nostalgija nije bekstvo u prošlost, već način da ono najvažnije iz prošlosti ponese dalje.

• Pomenuli ste Baden, Mihajlovo, Zrenjanin i Keln. Kada danas kažete da se vraćate kući, gde je zapravo Vaš dom?

Svuda pomalo. Za svako od tih mesta vezan sam na poseban način, iako sam najduže živeo u Kelnu – već 35 godina. Početkom 1991. prešao sam sa Muzičke akademije u Beogradu na studije u Kelnu i tamo je počelo novo poglavlje mog života.

Ipak, ništa ne može da se uporedi sa povratkom u Zrenjanin. Kada šetam gradom, srećem prijatelje, poznanike i rodbinu. Ljudi me zaustavljaju, žele da razgovaramo ili da se fotografišemo, i to je veoma lepo. Upravo zato je ovde i najveća trema: ti ljudi imaju očekivanja od svog zemljaka i bilo bi mi neprijatno da pred njima ne budem na nivou. Uvek nastojim da u svom gradu dam maksimum.

Nostalgičan sam i volim svoj kraj, ali nisam nacionalista. Odrastao sam u Vojvodini, u sredini u kojoj su se kulture i porekla prirodno preplitali. To osećanje pripadnosti nije zatvoreno prema drugima – naprotiv, naučilo me je da razumem različitosti i da se među ljudima svuda osećam kao čovek, a ne kao stranac.

• Već 21 godinu nastupate sa Andreom Rijuom i njegovim orkestrom. Da li je popularnost koju ste stekli na tim turnejama promenila Vaš odnos prema publici?

Sa Andreom Rijuom sam za to vreme održao više od 1.700 koncerata širom sveta i nijedan nisam otkazao. Dešava se da me ljudi zaustave u Sao Paulu, Meksiko Sitiju, Tokiju ili Njujorku, traže fotografiju ili autogram, i to je svakako lepo. Ali susret sa ljudima u Zrenjaninu ima drugu težinu, jer ovde uz publiku stoje i moje lične uspomene.

Popularnost ne bi smela da napravi razmak između umetnika i ljudi. Ja volim da publici gledam u oči. Kada pevam, osećanje koje šaljem vraća mi se kao bumerang: vidim da ljudi uživaju i da sa koncerta odlaze srećni, a to onda i mene čini srećnim. Zbog tog neposrednog odgovora publike možda sam danas čak bliži velikom koncertnom šouu nego klasičnoj operskoj predstavi.

• Vaša karijera razvijala se, kako kažete, na dve različite šine – kroz operu i oratorijum, a zatim i kroz velike koncertne spektakle. Šta Vam je svaka od njih donela?

U prvom delu karijere bio sam klasični operski, operetski i oratorijumski tenor. Pevao sam uloge u operama koje sam voleo – u „Boemima“, „Rigoletu“, „Travijati“, „Madam Baterflaj“ i „Faustu“, kao i glavne uloge u operetama „Zemlja smeška“, „Kneginja čardaša“ i „Baron Ciganin“. Izveo sam i 43 različita oratorijuma, pevao na svetskim premijerama u Kelnskoj filharmoniji, na prvom izvođenju „Liverpulskog oratorijuma“ Pola Makartnija u Berlinu i u „Prokletstvu Fausta“ u Salcburgu. To je bila veoma bogata međunarodna klasična karijera.

Andre Riju me je pozvao 2004. godine, a od 2005. nastupam sa njim kao jedan od Platin tenora. Ta druga šina, kako kažete, dovela me je na najveće stadione i pred publiku koja se meri desetinama hiljada ljudi. Jedan od posebnih trenutaka bio je nastup uoči Velike nagrade Holandije Formule 1 u Zandvortu 2023. godine, kada smo izveli holandsku himnu pred punim tribinama i direktnim televizijskim auditorijumom od oko tri milijarde ljudi širom sveta. Klasični operski pevač često peva pred hiljadu ljudi, dok u ovom konceptu pevate pred 15.000 ili 20.000 ljudi. Sada sam svestan toga da mi je i jedno i drugo bilo potrebno: opera mi je dala temelj, a veliki koncerti neposredan susret sa publikom.

• Kao mlad muzičar učili ste o Jehudiju Menjuhinu i Mstislavu Rostropoviču, a kasnije ste sa obojicom stajali na sceni. Šta ste iz tih susreta poneli?

Kada sam u Zrenjaninu učio ko su najveći muzičari i violinisti, Jehudi Menjuhin je bio jedno od imena o kojima se govorilo sa posebnim poštovanjem. Godinama kasnije imao sam čast da nastupim na koncertu kojim je dirigovao, svega nekoliko nedelja pre njegove smrti. Poslao mi je pismo iz Londona u kojem mi se zahvalio i napisao da se nada da mi tokom zajedničkog izvođenja nije smetao. Zamislite takvu skromnost kod tako velikog čoveka. Njegova sekretarica mi je kasnije rekla da je to bilo poslednje pismo koje je poslao. Čuvam ga uramljeno na zidu svog doma u Kelnu.

Slično je bilo i sa Mstislavom Rostropovičem, o kojem sam učio kao o jednom od najvećih violončelista svih vremena. Kasnije sam, dok sam bio solista u Vajmaru, imao priliku da nastupim sa njim. Od takvih ljudi naučio sam da veličina ne mora da bude praćena uobraženošću. Naprotiv: čovek može da ostane jednostavan, da poštuje tuđi rad, da bude dostupan i da ono što zna stavi u službu drugih.

Poštovanje prema učiteljima kod Bele Mavraka ne ostaje samo u sećanju. Ono u njegovoj priči postaje obaveza: znanje koje je dobio od velikih majstora ne bi smelo da se završi sa njegovom generacijom.

• Znanje ste već prenosili mladim pevačima širom sveta. Da li postoji nešto što biste na tom planu voleli da ostvarite u Zrenjaninu?

Imao sam veliku sreću da učim od nekih od najznačajnijih tenora 20. veka: Đanija Raimondija Franka Korelija i Nikolaja Gede. Diplomirao sam na Visokoj školi za muziku u Kelnu, ali sam mnogo toga najdragocenijeg naučio u Italiji, gde sam godinama redovno odlazio. Pripadam poslednjoj generaciji studenata koja je mogla neposredno da uči od tih velikih majstora italijanske belkanto tradicije. Oni su mi govorili da znanje koje su mi preneli jednog dana moram da predam dalje.

Držao sam masterklasove u Havani, Brazilu, Limi i Temišvaru, kao i na drugim mestima, a Univerzitet Rikardo Palma u Limi dodelio mi je zvanje počasnog profesora. Veoma mi je važno kada mogu da pomognem mladom pevaču da razume kako se glas gradi i čuva, ali i kakvu odgovornost umetnik ima prema publici.

Maštam da jednog dana, kada usporim sadašnji tempo, u Zrenjaninu napravimo posebnu školu belkanto pevanja, možda u saradnji sa Muzičkom školom. Voleo bih da ona bude međunarodna, da u grad dolaze mladi pevači iz drugih zemalja i da to bude dobro i za Zrenjanin. Voleo bih i da u blizini Trga slobode i Muzičke škole uredim prostor u koji bih preneo svoje nagrade i fotografije i napravio studio. To je za sada želja, a budućnost će pokazati da li će se ostvariti.

Ove godine imam 89 koncerata sa Andreom Rijuom i ponovo obilazim veliki deo sveta. Dok je čovek mlađi, presrećan je kada kreće na put; sa godinama postaje sve srećniji kada se vrati kući i malo se odmori. Zato bih u nekom budućem periodu želeo da ostanem koristan novim generacijama. Možda sam jedan od poslednjih predstavnika te stare škole pevanja i osećam odgovornost da je ne zadržim samo za sebe.

• Kada posle toliko godina saberete profesionalne i lične želje, imate li osećaj da je nešto važno ostalo neostvareno?

Imao sam sreću da ostvarim ono što sam želeo. Prošao sam klasičan operski put, a zatim dobio priliku da više od dve decenije nastupam u jednom od najvećih koncertnih projekata na svetu. Privatno sam voleo da putujem i upoznajem krajeve u koje turisti retko odlaze – od Papue Nove Gvineje, Laosa i Kambodže do Konga i Tibeta – i to sam ostvario. Imao sam i susrete o kojima sam kao učenik mogao samo da sanjam.

PROČITAJTE JOŠ: Ivan Trtanj još od detinjstva pravi brodove: Danas njegovo životno delo čuva muzej u Nemačkoj

Danas mi zato nije najvažnije da ostvarim još nešto samo za sebe. Važnije mi je da ostanem koristan i da ono što sam naučio prenesem dalje. Ja sam muzičar i umetnik. Volim svoj narod i svoj grad, a narodu je kultura potrebna – bez kulture je siromašan. Zato ću uvek prihvatiti poziv da pevam u Zrenjaninu – zaključio je Bela Mavrak na kraju razgovora.