Ivan Trtanj još od detinjstva pravi brodove: Danas njegovo životno delo čuva muzej u Nemačkoj

„U tim brodovima vidim sve – životni put, istoriju, prošlost i sadašnjost“.

Na zidu skladišta vijaka brodogradilišta Bodan-Werft visio je reklamni kalendar jedne pivare. Na jednoj stranici nalazila se raskošna barka koju je minhenski umetnik Franc fon Zajc zamislio za bavarskog kralja Ludviga II. Pravi brod nikada nije bio izgrađen, ali je Zrenjaninac Ivan Trtanj odlučio da mu, na osnovu jedne ilustracije, podari trodimenzionalni oblik. Model je stvarao petnaest godina.

PROČITAJTE JOŠ: „Grad je naša dnevna soba“: Kako je jedna Subotičanka pokrenula građane da menjaju lice grada

Trtanj je rođen 13. septembra 1945. godine u Zrenjaninu. Po struci je brodski kovač, a pre odlaska u Nemačku radio je u zrenjaninskom brodogradilištu, gde je učestvovao u izradi barži i remorkera. Godine 1968. otišao je u Kressbronn na Bodenskom jezeru i zaposlio se u Bodan-Werftu.

Brodove je pravio kao dete, zatim kao radnik brodogradilišta, a pravi ih i danas. Prema njegovim rečima, njegova zbirka broji 18 modela, uglavnom dugačkih između 1,3 i dva metra. Grad Kressbronn je vrednost njegovog rada prepoznao još 2002. godine, kada su Trtanjevi brodovi dobili stalnu postavku u Muzeju istorijskih modela brodova u zdanju Schlössle.

Brodovi su u njegovoj priči još od detinjstva

Kada govori o odrastanju u Zrenjaninu, Trtanj ne ulepšava prošlost. Seća se kupanja kod Fišera, kako su Zrenjaninci nazivali nekadašnje kupalište na Begeju, večernjih odlazaka u Gradsku baštu i vremena u kojem novca gotovo da nije bilo.

– Para nije bilo, svi smo bili sirotinja, ali smo živeli svoj život. Od tog društva danas više nema nikoga – priseća se.

Brodovi su, međutim, u njegov život ušli mnogo pre nemačkih brodogradilišta. Kao dete ih je pravio sam, a u porodičnim pričama postojala je i veza sa ljudima koji su od brodova živeli. Prema sećanju njegove bake, njen otac, Trtanjev pradeda, došao je sa Volge iz Rusije. Tamo je vukao lađe, a kasnije je isti posao radio na plovnom putu između Zrenjanina i Temišvara. Trtanj tu priču jasno prenosi kao porodično predanje koje je slušao od bake.

Ono što je u detinjstvu bila igra, postalo je njegov zanat. U zrenjaninskom brodogradilištu radio je na baržama i remorkerima, sve dok kriza i otpuštanja nisu prekinuli taj deo njegovog života. Posle vojske i kratkog boravka kod kuće, krenuo je u Nemačku.

Dan po dolasku u Nemačku već je bio na poslu

Datum dolaska pamti bez zastajkivanja. U Kressbronn je stigao 23. oktobra 1968. godine, a 24. oktobra u sedam sati ujutru već je bio na radnom mestu u brodogradilištu.

– Lepo su me primili, priredili večeru i dali mi 50 maraka za džeparac. Sutradan sam počeo da radim – kaže.

Redovan posao i izrada modela od tada su tekli paralelno. Jedan brod bio je na radnom stolu, dok se drugi već pripremao. Samo istraživanje i prikupljanje građe ponekad su trajali godinu ili dve. Zbog posla je mnogo putovao, automobilom i sa alatom obilazio Evropu, a kada nije bilo dovoljno narudžbina za brodove, radio je i druge zahtevne poslove, među njima i bazene od prohroma.

Takav ritam objašnjava zašto se njegov rad ne može meriti samo mesecima provedenim nad jednim modelom. I dok je petnaest godina nastajala barka Ludviga II, odvijao se i čitav radni vek čoveka koji je morao da putuje, radi i izdržava porodicu.

Tri hiljade knjiga i slika koja „ne laže“

Pre nego što uzme drvo i alat, Trtanj istražuje. Njegova biblioteka ima više od 3.000 knjiga, a za model na kojem trenutno radi izdvojio je, kako kaže, između 30 i 40 kilograma literature. Ne zanimaju ga samo brodovi. Proučava crkve, freske, ikone i sve druge izvore u kojima može da pronađe oblik, ornament ili detalj koji mu je potreban.

– Mogu i knjigu na japanskom da „pročitam“ ako ima slike. Slika ne laže – ističe naš sagovornik.

Kada postoje originalni planovi, radi prema njima. Kada ih nema, dovoljni su istorijska slika ili verodostojna fotografija, ali tek uz mnogo dodatne literature. Iz ravne predstave treba izračunati proporcije, razumeti konstrukciju i napraviti model koji deluje kao pravi brod.

Za sitne figure, ornamente i rezbariju najčešće koristi šimšir, jedno od najtvrđih evropskih drveta, pogodno za minijature. Tu su i orah, kruška i druge vrste drveta, u zavisnosti od dela koji izrađuje. Na pitanje da li je sve ručni rad, odgovara dosetkom koja najbolje opisuje njegov odnos prema zanatu.

– Imam deset slugu i dva predradnika. To su mojih deset prstiju i moja dva oka. Nema mašine koja može da napravi i namesti figuru onako kako je ja zamislim – kaže.

Za sebe, ipak, kaže da je „sluga svojih sposobnosti“.

Petnaest godina za brod koji nikada nije bio izgrađen

Najzahtevniji poduhvat počeo je kalendarskom ilustracijom Franca fon Zajca. Umetnik je za bavarskog kralja Ludviga II zamislio raskošnu svečanu barku, ali pravi brod nikada nije izgrađen. Nije bilo originalnog nacrta niti konstrukcije koju je Trtanj mogao da premeri. Postojala je samo slika.

Na osnovu nje napravio je model dug metar i 20 centimetara. Radio je 15 godina. Kada je 2016. godine predstavljen javnosti, nemački list Südkurier zabeležio je da je Trtanj morao sam da izračuna proporcije i osmisli čitavu trodimenzionalnu konstrukciju broda koji nikada nije postojao.

Prema Trtanjevim rečima, za taj model ponuđeno mu je 1,2 miliona dolara. Nije ga prodao. Zapravo, kaže da nikada nije prodao nijedan svoj brod.

– Da sam ga prodao, danas ne bih imao ni brod ni dolare – sve bi se potrošilo. Za mene novac nije najveće bogatstvo – navodi on.

Drugi model nastao je gotovo na suprotan način: ne prema umetničkoj viziji, već prema jednoj istorijskoj fotografiji. Reč je o venecijanskoj pogrebnoj gondoli kojom su preminuli prevoženi na ostrvo San Mikele. Za rekonstrukciju modela, poznatog kao „Gondola funerale“ ili „St. Michaele“, bilo mu je potrebno oko dve i po godine. Od 2019. godine nalazi se u muzejskoj postavci u Kressbronnu, a zvanična stranica opštine navodi ga kao unikat.

Osamnaest modela i nijedan na prodaju

Trtanj kaže da njegova muzejska zbirka danas ima 18 brodova. Modeli su izrađeni u različitim razmerama – 1:7, 1:13, 1:18 ili 1:24 – i uglavnom su dugački između 1,3 i dva metra. Razmere ne bira po jednom pravilu, već prema tome kako želi da brod deluje u prostoru. Omiljeni model kaže, nema – svaki je lep na svoj način.

Grad Kressbronn je njegovoj zbirci 2002. godine obezbedio stalni muzejski prostor.

– Toliko sam brodova napravio da je moje životno delo proglašeno za kulturno dobro, ali ne ove zemlje – naglašava Tranj.

Njegovi modeli izlagani su i u Wilhelmshavenu, Nemačkom pomorskom muzeju u Bremerhavenu, Parizu i Rusiji. Za Trtanja je najvažnije što su brodovi dobili prostor u kojem mogu da traju.

Iza njih, međutim, ne stoji samo jedan par ruku. Supruga mu pomaže u izradi jedara, detalja i simbola, i radi fine detalje poput veza na jedrima.

„Begej je bio aorta grada“

Posle života provedenog u Nemačkoj, povratak u Zrenjanin u njemu ne budi samo nostalgiju. U Nemačkoj je njegov rad prepoznat kao kulturna vrednost i dobio je stalni muzejski prostor; o rodnom gradu, koji mu takvo priznanje nije pružio, govori sa gorčinom.

– Loše. Žalosno je. Znate kako, ljudi se ovde vrte ukrug. Izašli bi, ali nema vrata. A u krugu se ništa ne obnavlja, sve propada – smatra Ivan Trtanj.

Grad posmatra očima zanatlije naviknutog da se vredne stvari čuvaju, popravljaju i ostavljaju narednim generacijama. Zato ga posebno pogađa propadanje starih zgrada.

– Kada bi se zgrade koje čine gradsku baštinu održavale kako treba, trajale bi 500 godina. Izgradnjom vodotornja u centru zabijen je kolac u srce grada. Begej je bio njegova aorta, a ta aorta je presečena – kaže on.

PROČITAJTE JOŠ: Od venčanica do pozorišne scene: Salon „Tina“ četiri decenije čuva krojački zanat

U nizu urbanističkih promašaja vidi prekid između grada i njegove prošlosti: magistralu provedenu kroz centar, vodotoranj podignut na mestu stare gradske jezgre i Begej potisnut iz svakodnevnog života. Njegove reči nisu hladna analiza urbaniste, već razočaranje čoveka koji veruje da ono što je vredno mora da se održava – bilo da je reč o drvenoj figuri dugoj nekoliko milimetara, istorijskom brodu ili gradskoj fasadi.

Flota kao životni put

Kada danas pogleda flotu koju je napravio, Trtanj u njoj ne vidi samo rekonstrukcije kraljevskih jahti, svečanih barki i istorijskih plovila. U tim brodovima nalazi se dete sa obale Begeja, radnik zrenjaninskog brodogradilišta, majstor koji je dan po dolasku u Nemačku već bio na poslu, putnik koji je sa alatom obišao Evropu i čovek koji nijedan model nije pristao da zameni za novac.

– Vidim sve – životni put, istoriju, prošlost i sadašnjost. Kada se sve to uporedi i sabere, na takvo pitanje nema jednostavnog odgovora – ističe Trtanj.

Možda odgovor i nije potreban. Dovoljno je pogledati brodove koji su iz ruku jednog Zrenjaninca stigli u muzej na Bodenskom jezeru. U njima je zanat postao umetnost, a jedan život dobio svoju flotu.