Vojin Mraković: Ako se ovakva stambena gradnja nastavi, tek ćemo gubiti zelene površine

Prošle i ove godine, kaže Vojin Mraković, obeležava nekoliko važnih jubileja. Prošlo je 60 godina od kada je završio Šumarski fakultet, 50 godina od kada je postao nadzorni organ u Zavodu za urbanizam, današnjem Javnom preduzeću za urbanizam, 30 godina od rekonstrukcije Gradske bašte, 20 godina od sadnje drvoreda lipa u Ulici kralja Aleksandra I Karađorđevića i 15 godina od sadnje na Trgu slobode.

– Uglavnom sam bio u centru zbivanja kada je u pitanju održavanje zelenila, sadnja i planiranje – kaže Mraković na početku razgovora.

PROČITAJTE JOŠ: Ljubomir Popović: Kritika i borba za bolje društvo ne smeju da prestanu

A razgovarali smo o tome kako nova stambena gradnja menja Zrenjanin, šta grad gubi kada zgrade sa parkingom zamene kuće sa dvorištima i koliko se danas zelenilo zaista tretira kao deo kvaliteta života.

• Kako Vi, kao inženjer hortikulture, gledate na promene koje se poslednjih godina dešavaju u Zrenjaninu kada je reč o novoj stambenoj gradnji?

Gledam i pozitivno i negativno. U pozitivnom smislu, grad se zgušnjava i gradi se novo. Grad mora da se razvija i ne možete da zaustavite gradnju, da sprečite neke tokove i trendove. Ali način na koji se to sada radi, po mom mišljenju, nije dobar.

Američki istoričar, sociolog i urbanistički teoretičar Luis Mamford, autor knjige „Kultura gradova“, rekao je da je grad u osnovi jedan mali svet. Ja bih se na to nadovezao i rekao da je grad živo tkivo koje se razvija. Grad ima svoje organe, svoj krvotok, a to su vodovod i kanalizacija, ima svoja pluća, a to je zelenilo, odnosno hortikultura i ekologija.

Upravljati tim sistemom nije jednostavno. Ko uđe u problematiku razvoja grada, ušao je u ozbiljan posao, pogotovo kada se dešavaju „velika iskakanja“ poput sedamdesetih i osamdesetih godina kada smo odjednom počeli da izlazimo iz okućnice i da gradimo velika gradska naselja Bagljaš, D2, D3, Lesnina. To je bio zahtevan iskorak, ali smo se vremenom navikli na nov način stanovanja.

Sada se pojavljuje „investitorski urbanizam“ koji me mnogo podseća na brutalizam, arhitektonski stil iz perioda 1954. do 1970. godine, prepoznatljiv po upotrebi sirovog betona, nastao kao odgovor na potrebu za brzim i ekonomičnim rešenjima za masovno stanovanje. Ja za ovu situaciju koja nam se sada dešava u urbanizmu imam poseban naziv, a to je „urbocid“. Da prevedem – ubijanje grada. To je brutalizam primenjen u urbanizmu.

• Šta je, po Vašem mišljenju, najveći problem sadašnjeg načina gradnje?

Problem je u tome što se pojavljuju investitori koji imaju novac, kupuju placeve i zidaju stanove, kako bi se reklo, „iz ljubavi prema gradu“. A onda se postavlja pitanje zašto urbanisti daju takve uslove da se to može raditi na način da se znatno smanjuju utilitarne zelene površine.

Uzmimo primer nove stanogradnje u naselju Mala Amerika, na prostoru bivšeg trgovinskog preduzeća „Banat“. Naseliti onoliko ljudi na jednom mestu, da li je to ispravno? Naravno, izgradilo se u tolikoj meri jer je lokacija atraktivna. Logika je jasna: ako gradite negde van grada, na otvorenim površinama, morate da dovedete i svu infrastrukturu – vodu, kanalizaciju, morate da planirate vrtić, školu, sve ono što čini jedno naselje, a to je veoma skupo. Zato se, u već urbanizovanoj sredini, gde svega toga već ima, postojeći prostor maksimalno koristi. A i cena kvadrata na takvim površinama je za investitore mnogo isplativija. Lokacija znatno utiče na cenu kvadrata.

Razlika između nekadašnjeg vremena i ovog danas jeste u tome što se nekada radilo planski. Pitao se urbanizam, postojali su sistemi, procedure i poštovali su se propisi. Danas imamo situaciju u kojoj dominira investitorska logika.

Arhitekta Mihajlo Mitrović je govorio da „ne treba da se zaluđujemo da će gradove graditi samo stručnjaci, gradove su uvek kroz istoriju gradili politika i investitori“.

Gradnja se ne može zaustaviti, jer grad mora da se razvija. Ali nijedan pravac u arhitekturi i urbanizmu nije trajao zauvek. Svi su imali svoj rok, pa verujem da će jednog dana doći trenutak kada će se ponovo reći: hajde da se vratimo prirodi.

• Šta nestaje kada kuću sa dvorištem zameni stambena zgrada sa parkingom i betonskim prilazima?

Tek ćemo izgubiti ako se ovo nastavi. Naravno, nekada je neminovno poseći staro stablo jer i ono ima svoj vek trajanja. Ali mi često ne poštujemo pravila struke i sadimo svašta po gradu, na zemljištu i u klimi koji nisu uvek odgovarajući. Tako stablu koje bi možda živelo 100 godina skratimo vek na 50 godina.

Staro stablo daje određenu količinu kiseonika, hlada i ekološke vrednosti. Mlada sadnica to ne može odmah da nadoknadi. Kada posečete staro stablo i zasadite mlado, vi imate izgubljeno vreme od najmanje deset godina, dok ta sadnica ne počne da daje približno sličan efekat.

Zato na zelenim površinama ne treba radikalno uklanjati postojeća stabla, nego ih redovno i pametno održavati. Mora da postoji postepena selekcija koja ne narušava ambijent.

• Da li se zelenilo kod nove gradnje tretira kao suštinski deo kvaliteta stanovanja ili kao dekoracija?

Moje mišljenje je da investitori uglavnom ispunjavaju formu minimuma, da njihovi projekti ne bi bili odbijeni. Često se koristi vrlo jeftin sadni materijal, koji ima uglavnom dekorativnu vrednost, ali nema ozbiljniji ekološki značaj.

Možda grešim, ali ja u gradu nisam video da je uz nove objekte napravljena ozbiljnija zelena površina od većeg značaja. To nema veze sa osećanjem odgovornosti onih koji grade. Čak ni sa svešću da će tu živeti i njihova deca.

Zelenilo ne bi smelo da bude ukras koji se doda na kraju, samo da bi se ispunila forma. Ono mora da bude sastavni deo kvaliteta stanovanja.

• Da li onda Zrenjanin ostaje bez zelenih površina?

Pokušaću da objasnim kroz računicu. Do 2000. godine, urbanisti su imali propis od 25 kvadratnih metara zelene površine po stanovniku. To je površina za otprilike jedno drvo većeg habitusa. Taj princip se vezuje za stanovanje i prostor koji čovek dobija, odnosno kupuje, kada živi na određenoj lokaciji. Isti propis važi i sada u novom Generalnom urbanističkom planu Grada Zrenjanina.

Uzmimo prosečan plac u gradu od oko 1.000 kvadratnih metara, recimo 50 metara dužine i 20 metara širine. Nekada je na takvom placu bila jedna kuća. Ako je 400 kvadratnih metara bilo pod objektom, ostajalo je oko 600 kvadrata dvorišta i zelenila. Ako u toj kući živi četvoročlana porodica, to znači da je svaka osoba imala oko 150 kvadratnih metara zelene površine. To je zaista bogato.

Danas, investitor na istom placu može da izgradi pet stanova. Ako u svakom od tih stanova živi četvoročlana porodica, dolazimo do 20 stanovnika na istoj parceli. Ako bismo hteli da zadržimo onaj raniji odnos od oko 150 kvadrata zelenila po osobi, za tih 20 ljudi bilo bi potrebno 3.000 kvadratnih metara zelene površine. To je više od pola jutra zemlje. Naravno da to nije moguće.

Onda se dolazi do realnosti nove gradnje. Urbanista može da kaže: imate 20 kvadrata po stanovniku, pa puta 20 stanovnika je maksimalno oko 400 kvadratnih metara prostora koji može da ostane za zelenilo. Kada se onih 3.000 kvadrata, koliko bi bilo potrebno da se zadrži nekadašnji odnos, uporedi sa 400 kvadrata, dolazimo do podatka da grad u takvom modelu dobija 7,5 puta manje zelenila.

Eto, to je računica kada me pitate šta smo izgubili po pitanju zelenih površina u novom dobu. Površina pod zelenilom koja pripada jednom pojedincu novom gradnjom smanjuje se za 7,5 puta.

A ni to nije kraj. Od tih 400 kvadrata investitor često oduzme polovinu za parking. Za zelenilo ostaje oko 200 kvadrata. Kada se to podeli na 20 stanovnika, dolazimo do svega deset kvadratnih metara zelenila po čoveku. To je minimum, ispod kojeg se ne bi smelo ići.

Žao mi je što moram da napravim ovakvu komparaciju, ali grobno mesto ima oko dva i po kvadrata, pa pomnožite to sa četiri. Dakle, došli smo do toga da u novoj gradnji često govorimo o deset kvadrata zelenila po stanovniku, a nekada smo na istom tipu parcele imali oko 150 kvadrata po osobi. Prihvatanjem „investitorskog urbanizma“ mi sahranjujemo grad koji traje 700 godina.

• Kako će se ovakvo zgušnjavanje grada odraziti za deset ili dvadeset godina? Hoćemo li posledice više osećati zbog sve toplijih leta?

Nećemo dobro proći ako se ne budemo pobrinuli za nove zelene površine. Dotok ljudi ne možemo tek tako da zaustavimo, klimu ne možemo da promenimo, a borba za zelenilo nije nimalo naivna.

Zelenilo samo po sebi ne može čudesno da promeni sve. Ali ono mora da bude značajno u gradu. Da bi imalo pravi efekat, grad mora da ima bogate drvorede, velika dvorišta, ozbiljne zelene površine, negovane parkove.

PROČITAJTE JOŠ: Zbor MZ „Nikola Tesla“: Posečeno drvo kod Glavne pijace, stanari trpe posledice

Mi smo u Zrenjaninu najslabiji upravo u pogledu drvoreda. Drvoredi čine oko 13 odsto zelenih površina u gradu, ali pogledajte na šta liče. Sadi ko šta hoće, gde hoće, ne poštujući postojeću infrastrukturu. Pod kontrolom su samo magistralni pravci i nekoliko ulica, a sve ostalo je često prepušteno volji građana.

Drvoredi su prvo što vidite kada izađete na ulicu. Kada neko dođe u grad i prođe kroz varoš, prvo vidi drvored. Poslove ozelenjavanja treba prepustiti zanatu i struci, raditi na podizanju i održavanju na osnovu planova i programa. Rezultat rada se vidi tek za 20 do 30 godina, zaključio je na kraju razgovora Vojin Mraković.