Ljubomir Popović: Kritika i borba za bolje društvo ne smeju da prestanu

Danas je Ljubomir Popović zakonski zastupnik Udruženja Zona društvenog dijaloga. Ovo udruženje je pokrenuto 2022. godine, a ubrzo se suočilo sa problemom koji je, kako kaže naš sagovornik, bio ključan: u gradu nije bilo prostora u kojem bi se slobodno organizovale tribine i javni razgovori.

Zato je u Sarajlijinoj ulici nastao klub Zona, prostor u kojem su u proteklom periodu održane brojne tribine i programi. Sa njim smo razgovarali o tome zašto je važno javno govoriti, koliko je Zrenjaninu nedostajao prostor za dijalog, šta je danas kultura, zbog čega se građani često povlače u ćutanje i da li ovaj grad još ima snage da se menja.

PROČITAJTE JOŠ: Zborovi građana traže reakciju policije i tužilaštva zbog pretnji aktivisti Danijelu Živanovu

• Da li je Vaš aktivizam došao iz ličnog nezadovoljstva stanjem u gradu, uverenjem da može bolje ili iz osećaja odgovornosti prema zajednici?

Upravo iz osećaja odgovornosti. To što javno istupam ne bih nazvao hrabrošću, nego obavezom svakog građanina. Ne znači da sam u pravu kada istupam javno, ne znači da je tačno sve što govorim, ali mislim da svako treba da kaže šta misli. Najgore je ćutati.

Ja volim svoj grad, odrastao sam ovde i uvek sam razmišljao o tome šta bi moglo da se popravi i bude lepše. Kada sam odrastao, sve više mi je smetala letargija koja se osećala u gradu. Imao sam potrebu da kažem šta mislim i da podržim svaku zdravu inicijativu koja je za opšte dobro svih nas.

Jako je bitno da građani, udruženja i inicijative postoje, jer je to srž demokratije. Postoji mišljenje da su ljudi koji podržavaju ono što radi Zona društvenog dijaloga i dolaze ovde na tribine i druge događaje, po pravilu protivnici aktuelne vlasti. Ali moj odnos prema javnom delovanju nije vezan za jednu vlast. Koja god vlast bude aktuelna, kritikovaćemo ako bude bilo potrebe. To je normalno. Treba da postoji neki svetionik, nadzor nad javnim politikama.

Čovek je političko biće. Nažalost, sadašnja i neke prethodne vlasti učile su nas da ne treba ništa da se pitamo. U ovoj zemlji se smatra da samo vlast treba da se bavi politikom, a to nije ispravno.

Kada sam 2014. godine video kuda sve ide i kada smo počeli da organizujemo proteste zahtevajući da se reši pitanje pijaće vode u Zrenjaninu, govorili su mi „da se ostavim politike i da pevam“. Ovo što se dešava sada proizvod je delovanja svih prethodnih vlasti. Naravno, i do ljudi je, nije samo vlast uvek odgovorna. Mi smo odgovorni za to kakvu vlast imamo.

• Da li to znači da Zrenjaninu nedostaje kritičko mišljenje i da bi upravo to mogao da bude minimum odgovornosti svakog građanina?

Apsolutno. Kritika i borba za bolje sutra, za pravednije društvo, ne smeju da prestanu nikada. Smatram da u tom procesu ne treba postati „navijač“, odnosno ne treba nikoga podržavati unapred i bezrezervno.

Kada se neko pobuni, ustane i ukaže na dobru stvar, to treba podržati, ali to ne znači da odmah treba stati na tu stranu. Jer onda ćemo opet dobiti isto što imamo i sada.

Jasno mi je da se strah uvukao u kosti ovog naroda. Ta bespomoćnost je realnost i ne možemo biti pregrubi prema građanima, jer loša situacija u kojoj živimo traje dugo. Ljudi su uplašeni, donekle i s razlogom. Ali moraju da shvate da od straha nema ništa. Od straha može biti samo gore – tišina, praznina. Moraš da se izboriš za sebe. Nema mikrosveta, to je iluzija, a mnogi se brane upravo time.

• Kako je nastala Zona društvenog dijaloga i koliko je prostor u kojem danas deluje bio presudan?

Zona je nastala upravo zato što nije bilo prostora za dijalog. Mi kao udruženje nismo imali gde da držimo tribine, čak ni onda kada smo mogli da platimo prostor. Sva vrata su nam bila zaključana, a cilj toga je bio da se ne čuje ništa što je kritički, da se ne čuje glas građana i svih onih stručnih ljudi koji danas prolaze kroz klub Zona.

Zato smo rešili da napravimo svoj prostor. Kada je otvoren klub Zona, ljudi su bili u strahu, apatični, apolitični. A onda su počeli studentski protesti i svest ljudi se potpuno promenila.

Pre protesta se dešavalo da na tribinu dođe desetak ljudi. Danas, te iste govornike dolazi da sluša toliko ljudi da nekada ne možemo sve da ih primimo. To se posebno vidi u poslednjih godinu i po dana, otkako radimo intenzivno. Kroz tribine i programe koje organizujemo u klubu Zona prošle su hiljade ljudi. Naravno, nije to dovoljno, Zrenjanin je veliki grad, ali mislim da je situacija sada dobra.

U početku sam mislio da će uvek dolaziti isti ljudi. Međutim, kroz programe smo pogađali različite slojeve društva. Neki programi su privukli i 80 odsto novih ljudi. Klub Zona je premali za Zrenjanin, ali predstavlja nešto što bi jednog dana trebalo da bude primer i institucijama kulture u ovom gradu.

Koliko postoji potreba za ovakvim prostorom pokazuje i podatak da klub Zona za neke svoje aktivnosti iznajmljuju i druge organizacije civilnog društva, za koje takođe nema mesta u prostorima institucija kulture. Zona kao prostor mora da bude neutralna i ne sme da se poistovećuje ni sa jednom organizacijom pojedinačno.

• Kroz Zonu su prošli umetnici, profesori, analitičari, ekonomisti, pisci, ljudi iz javnog života. Šta se iz tih razgovora najčešće vraća kao zajednička tema, bez obzira na to ko je gost?

Pobuna i promene. To su dve reči koje su lajtmotiv svih tribina koje smo održali. O čemu god da se priča, dođemo do toga, jer pobuna je protresla ovo društvo u pozitivnom smislu.

Ljudi koji su ovde držali tribine i programe pobunili su se i za to platili određenu cenu. Neki su, recimo, dobili otkaze. Sada imamo toliko programa da gotovo i ne stižem da dajem ideje. Sve se pokrenulo. Ljudi sami zovu, predlažu govornike i teme. U ovom trenutku mislim da bolje i ne može, u situaciji i atmosferi u kojoj živimo. Ali je bitno da ta vatra gori.

Mislim da je ključna bila prva javna tribina ProGlasa u Srbiji, održana baš u klubu Zona. Za to je zaslužan Branislav Grubački Guta. Zona je te večeri bila premala da primi sve zainteresovane građane i mnogi su ostali na ulici.

Tada se pojavila i grupa ljudi koja je ometala događaj, ali nije bilo ozbiljnijeg incidenta – sve se zadržalo na dobacivanju. To je bio prvi i poslednji put da smo imali takvu vrstu problema.

• Kako kao umetnik danas gledate na stanje u kulturi, državi i u Zrenjaninu?

Bojim se da ne postoji kulturna politika u celoj državi, pa tako ni u Zrenjaninu. Ako želiš da izgradiš društvo, moraš da se baviš kulturom i obrazovanjem, a mi imamo potpunu devastaciju. Trenutno se sve samo stihijski održava u životu.

Kultura je svuda na nekoj margini, ali zbog te margine ona u svakoj krizi prva strada. Primer je period kovida. Prvi su stradali umetnici i radnici u kulturi.

Ako pričamo o konzumaciji kulturnih programa, nažalost, zbog propagande kakvu danas imamo, ide se na jeftine sadržaje. Zato smo preplavljeni formatima i programima za koje ne znam ni koji epitet da upotrebim.

• Jedna od tema zbog kojih ste javno istupali jeste pijaća voda. Zrenjanin dugo nije adekvatno reagovao na taj problem, a reakcija građana izostala je i kada je pre nekoliko meseci saopšteno da je voda ispravna. Kako to tumačite – kao strah, apatiju, nezainteresovanost ili zamor?

Ima razlike u tim periodima. Te 2004. godine, kada je uvedena zabrana korišćenja vode za piće, u gradu nije postojala svest o tom pitanju. Bili smo anestezirani.

A onda smo 2014. godine pokrenuli proteste za vodu, pokušavajući da nateramo odgovorne da krenu u rešavanje tog pitanja. Na tim protestima se u proseku okupljalo od 100 do 150 građana, a najviše oko 400. Ali i to je imalo efekta. Odjednom je cela država znala da Zrenjanin nema ispravnu pijaću vodu, iako je u suštini nema pola Banata.

Dvadeset i više godina posle zabrane, pre nekoliko meseci, na krajnje čudan način bivamo obavešteni da je to pitanje odjednom rešeno. To se saopštava građanima koji su prilično umorni. Zapravo, mi smo po pitanju vode postali skuvane žabe. I zato to, onda kada nam je rečeno da je voda ispravna za piće, niko i nije ozbiljno shvatio. Oni koji su pili vodu sa česme sve vreme, piju je i sada. Oni koji su sve vreme kupovali balone vode, nastavili su to da rade. Voda nije smela da bude zrenjaninski problem, nego nacionalni. Možda je sve to zato prošlo tako kako je prošlo.

PROČITAJTE JOŠ: Sve o narednoj školskoj godini u Vojvodini: Raspusti, kraj nastave i odlazak na EXPO

• Kakav je Zrenjanin danas? Da li je uspavan ili još postoji iskra da se stvari promene?

Nije uspavan, i to je ta iskra. Imamo drugi problem, a to je da je propadanje grada predugo trajalo. Biće jako teško sve to popraviti, ali nije nemoguće.

Mi imamo problem što nemamo ljude. Postali smo stara nacija, mnogi su iz ove zemlje otišli, čitave porodice. Potencijal svakog grada jeste u ljudima. A mi sada imamo mnogo kvalitetnih i vrednih ljudi koji su potekli odavde, ali su otišli.

Moramo da zaustavimo taj egzodus. A onda da pokušamo da vratimo ljude koji su otišli. Siguran sam da ima mnogo naših ljudi u inostranstvu koji čekaju taj poziv – zaključio je Ljubomir Popović na kraju razgovora.