Od venčanica do pozorišne scene: Salon „Tina“ četiri decenije čuva krojački zanat

Saradnja sa pozorištima postala je novo poglavlje porodičnog posla koji su Ida Vencel i njen suprug pokrenuli pre četiri decenije, a u čijem razvoju danas važnu ulogu imaju njihova ćerka Valentina Vencel i unuka Luna Šalamon.

Sve je počelo pre desetak godina, kada su ih pozvali iz Novosadskog pozorišta.

PROČITAJTE JOŠ: Autorka sajta „Hranom do tradicije“ istražuje Zrenjanin: Naš grad krije gastronomske adute

– Njihova krojačica u tom trenutku nije mogla da postigne izradu velikog broja kostima, pa su nam se obratili za pomoć. Malo-pomalo, nastavili su da nas zovu. U početku smo mama i ja zajedno radile, a kasnije sam preuzela saradnju sa krojačima i kostimografima, odnošenje kostima na probe i sve što prati taj deo posla – priseća se Valentina.

Za razliku od venčanica, kod kojih se iskustvo u izradi oslanja na već poznate forme, pozorišni kostim najčešće počinje od skice kostimografa. Gotovi krojevi u većini slučajeva ne postoje, pa se tek tokom rada vidi koliko je zamisao moguće preneti u materijal i kako pronaći najbolje rešenje.

– Kostimograf donese crteže, nacrte i objašnjenja, ali kada počne izrada, tek tada se vidi šta može da se izvede i na koji način. Uvek se trudimo da pronađemo rešenje, čak i kada je nešto veoma zahtevno. Rokovi su najčešće kratki, ali je upravo taj proces stvaranja posebno zanimljiv – objašnjava Valentina.

„Kostim ne sme samo da izgleda dobro“

Izrada pozorišnog kostima ne završava se njegovim izgledom. On mora da bude čvrst i izdržljiv, ali i dovoljno udoban da glumcu ne otežava kretanje. Važno je i da može brzo da se obuče ili skine, naročito u predstavama u kojima jedan glumac menja više kostima.

– Postoje brojne „cake“ koje smo otkrivale u hodu. Ostavljamo prostor da kostim kasnije može da se proširi, ubacujemo umetke ispod pazuha, skrivene rajsferšluse i kopče. Ako glumac mora brzo da se presvuče, nećemo stavljati mnogo dugmadi. Nekada nije potrebno napraviti celu košulju koja se nosi ispod odela, već samo deo koji publika vidi. Publika toga nije svesna, ali upravo takvi detalji čine kostim funkcionalnim – kaže Valentina.

Krojačka radionica salona venčanica „Tina“ do sada je izrađivala kostime za više predstava Novosadskog pozorišta, Pozorišta „Kostolanji Deže“ i Narodnog pozorišta u Subotici, kao i za Narodno pozorište „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu. Sarađivali su i sa pozorištem u mađarskom gradu Egeru, a poslednji posao radili su za predstavu „Murlin Murlo“ Gradskog pozorišta Bečej.

Porodična veza sa pozorištem nastavlja se i u trećoj generaciji. Valentinina ćerka Luna završila je scenski dizajn i bavi se scenografijom i kostimom, pa se nekoliko puta dogodilo da ona bude kostimograf, a radionica salona „Tina“ izvođač njenih zamisli.

Kada je dobila angažman za scenografiju i kostim u Nacionalnom pozorištu Târgu Mureș u Rumuniji, Valentina je otišla da joj pomogne.

– To pozorište ima sopstvenu radionicu, krojačnicu i odvojen muški i ženski deo. Za mene je bilo veoma zanimljivo da vidim kako se radi neposredno u velikom pozorištu, kako je posao organizovan i kako različiti sektori međusobno sarađuju – govori ona.

Od baroka do kabarea

Među zahtevnijim poslovima Valentina izdvaja izradu baroknog kostima za pozorište u Egeru. Kostim je imao mnogo detalja, dok je poseban izazov predstavljao izbor materijala prema zamisli kostimografkinje.

Drugačiji zahtevi pojavili su se tokom rada na kostimima za mjuzikl „Čikago“ Narodnog pozorišta u Subotici.

– Bilo je mnogo specifičnih kostima u kabare stilu. Pošto je reč o mjuziklu sa mnogo pokreta, morali smo da vodimo računa da kostimi budu bezbedni i izdržljivi, kao i da odaberemo materijale koji sve te pokrete mogu da podnesu – navodi Valentina.

U predstavi „Murlin Murlo“ nisu se zadržali samo na šivenju kostima, već su učestvovali i u oslikavanju scenografije.

– Volim svet pozorišta i sve što mu pripada. Meni je takav rad inspirativan – kaže naša sagovornica.

Posao koji se menjao da bi trajao

Kada su Ida Vencel i njen suprug pre 40 godina pokrenuli salon, verovali su da posao može da traje. Tokom četiri decenije menjali su se tržište, kupovna moć i navike mušterija, ali je porodica nastojala da sačuva ono na čemu je posao zasnovan – sopstvenu krojačku radionicu.

– Oni su krenuli kao da ova priča može da traje večno. Imali su san i cilj i istrajavali su u različitim uslovima. Verovali su da će venčanja uvek biti i da proizvođač može da se prilagodi promenama na tržištu. Postavili su dobre temelje – govori Valentina o svojim roditeljima.

U vreme kada su počinjali, venčanice su se uglavnom prodavale. Sa smanjenjem kupovne moći sve zastupljenije je postajalo iznajmljivanje, pa se i salon prilagođavao novim okolnostima. Danas u ponudi imaju oko 400 haljina i venčanica, a Ida kaže da se modeli stariji od dve godine povlače iz ponude.

Trendove prate, ali podsećaju da se moda venčanica ne menja istom brzinom kao svakodnevna moda.

– Dobra venčanica, lepo skrojena i dizajnirana, nikada potpuno ne izlazi iz mode. Velika prednost krojačke radionice jeste to što možemo da je izradimo prema građi i meri žene koja će je nositi. Trendove treba pratiti, ali istovremeno sačuvati autentičnost – smatra Valentina.

Ida Vencel dodaje da cilj nikada nije bio da salon postane samo prodajno mesto gotovih haljina.

– Nama je važno da ostanemo krojačka radionica i uslužna delatnost, jer tako možemo da izađemo u susret svakoj mušteriji. Gotova dizajnerska haljina ima određene mere i mogućnosti prepravke su ograničene. Kada sami krojimo i šijemo, haljinu prilagođavamo obliku tela žene koja će je nositi. Konkurencija je velika, trendovi prolaze, ali ručni rad ostaje – ističe Ida.

Jedna od uspomena koje porodica posebno čuva vezana je za 2015. godinu, kada su marame izrađene u njihovoj radionici otišle u Vatikan i stigle do pape. Bio je to njihov prvi veliki posao nakon kupovine mašine za vez.

– Plakala sam kada sam čula. Bila sam dirnuta i srećna. U ovom poslu zaista ima lepih stvari – priseća se Ida.

PROČITAJTE JOŠ: Mali prodavci preuzimaju Plankov park: Stiže Dečija pijaca

Valentina, međutim, kaže da se značaj porodičnog posla ne meri samo velikim narudžbinama i udaljenim adresama.

– Jednako nam je važno kada se mušterije vraćaju. Kada u salon sa unukom dođe baka ili majka koja je nekada nosila našu venčanicu, tome se zaista obradujemo. Saradnja sa pozorištima jeste nadogradnja našeg posla, ali su znanje, kvalitet i prilagođavanje ono što mu omogućava da traje – zaključuje Valentina Vencel.