Reditelj Nikola Kljajić o novoj predstavi: Autentičnost je poželjna samo dok može da se proda

Predstava „G.I.A. – Glamurozna iluzija autodestrukcije“, nastala po tekstu Jefimije Sekulović i u njegovoj režiji, nedavno je imala praizvedbu na Dramskoj sceni Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu. U središtu je život jedne od prvih svetskih supermodela, čija je karijera obeležila kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina prošlog veka. Iza uspeha ostali su potraga za ljubavlju i podrškom, zavisnost i borba da sačuva sebe u industriji koja je živela od njenog izgleda.

Za Kljajića, ta priča otvara i pitanja o današnjem odnosu prema lepoti, mladosti i identitetu. Za portal zrenjaninski.com Nikola Kljajić govori o razlozima zbog kojih ju je preneo na scenu, svom iskustvu u modi i ulozi publike u svetu koji od pojedinca neprestano traži da proizvodi sliku o sebi.

PROČITAJTE JOŠ: VIDEO: Krenuli su u lov na misterioznu zver, ne sluteći šta ih čeka u planinama

• Šta Vas je u priči o Điji Karanđi podstaklo da je prenesete na scenu i zašto smatrate da je važno ispričati je upravo danas?

Život Đije Karanđi me je dirnuo i inspirisao, a priču sam preneo na scenu jer sam i sam bio deo modne industrije godinama, i to u istoj starosnoj dobi kao Đija. Svedočio sam surovim mehanizmima eksploatacije i objektifikacije koje je i ona doživela.

Danas je važno ispričati ovu priču jer živimo u svetu koji lepotu, mladost i autentičnost tretira isključivo kao robu sa rokom trajanja. U takvom sistemu ljudskost se meri tržišnom vrednošću, a neposredno iskustvo zamenjuje njegovom spektakularnom reprezentacijom. Zato ova predstava nije tek biografska rekonstrukcija, već scenska obdukcija i bezobzirna dijagnoza samog društva spektakla.

• Govorite i iz ličnog iskustva rada u modi. Šta kao društvo nismo naučili iz tragičnih sudbina ljudi u svetu mode i slave, pa se slične priče i dalje ponavljaju?

Kao vrsta, često posmatranje tuđe patnje pretvaramo u neku vrstu estetskog iskustva, čime se narkomanija i u modnim krugovima neretko romantizuje. Istina je da se „heroinski šik“ vratio na velika vrata, samo što je heroin daleko ređi od mnogih drugih sintetičkih i modernijih droga.

Tokom pet godina rada u modnoj industriji lično sam doživljavao razne neprijatnosti, od nametanja nezdravih standarda lepote do uslovljavanja unutar agencije u Srbiji, što ukazuje na to da mi u Srbiji u svemu kaskamo za svetom osim u lošim stvarima. Kasnije sam osvestio da je i pozorišni i filmski svet poprilično sličan modnom.

• Kako prepoznajete te mehanizme danas, kada i van modne industrije, naročito na društvenim mrežama, gradimo sliku sebe za tuđe poglede i očekivanja?

Ova kritika se organski širi na celokupno društvo spektakla, koncept koji je postavio Gi Debor, gde život postaje puka akumulacija predstava, a neposredno iskustvo biva zamenjeno njegovom reprezentacijom.

Danas to prepoznajemo i van modne industrije, jer društvo spektakla ne dozvoljava pojedincu da „bude“, već zahteva da neprestano „predstavlja“ nešto za drugoga. Autentičnost je poželjna samo dok može da se proda.

Pojedinac biva izložen neprekidnom procesu dehumanizacije, gde se autentično biće zamenjuje projektovanim očekivanjima. U tom sistemu identitet se industrijalizuje, telo postaje sredstvo za proizvodnju slike, a unutrašnji život nepotreban balast koji ometa proces proizvodnje.

• Kako ste u predstavi prikazali odnos između Đijine potrebe da ostane svoja i nesigurnosti i autodestruktivnosti o kojima ste govorili?

Taj odnos se u predstavi artikuliše kroz kontinuirani i destruktivni sudar između unutrašnje potrebe junakinje da postoji kao autentično, celovito biće i nemilosrdne mašinerije društva spektakla.

Đijin prkos, provociranje autoriteta i davanje otkaza usred posla zapravo su manifestacija njene potrebe za kontrolom, jer ako može da kontroliše situaciju, onda nije konzumirana u potpunosti.

Kada mašinerija preuzme potpunu kontrolu nad vašim telom i imidžom, bekstvo u zavisnost i autodestrukciju prestaje da bude puki porok ili slabićki ispad. Samouništenje postaje tragični, paradoksalni i poslednji krik za slobodom. Birajući mehanizme samouništenja, ona zapravo poseže za jedinim vidom slobode koji joj je preostao, za slobodom da nestane pod sopstvenim uslovima, a ne pod uslovima industrije. Vrlo paradoksalno, ali jedini način da ona preživi u tom sistemu jeste da ne bude deo njega.

• Da li biste voleli da gledalac koji ništa ne zna o Điji izađe iz pozorišta sa drugačijim utiskom od nekoga ko već poznaje njenu životnu priču?

Cilj predstave i jeste da deluje na oba gledaoca, i onog koji neki utisak već ima i onog koji ništa ne zna o Điji, jer ovo nije tek biografska rekonstrukcija tragičnog života Đije Karanđi. Mi ne gledamo samo biografiju jedne žene, već rekvijem za autentičnost koja je žrtvovana na oltaru glamurozne iluzije.

Ne nudimo publici ulogu pasivnog posmatrača koji sahranjuje još jednu žrtvu. Vršimo neki vid detektivske rekonstrukcije i kritike, ne da bismo ponovo konzumirali njenu tragediju, već da bismo raskrinkali samu mašineriju prodaje.

Taj stid koji publika treba da oseti prvi je korak ka dekonstrukciji spektakla u kojem svi kao društvo učestvujemo. Finalni cilj ovog postupka je transformacija publike iz pasivnih konzumenata spektakla u svesne svedoke, ostavljajući ih na samom kraju pred ogoljenom istinom koja preživljava.

PROČITAJTE JOŠ: „Dečje Liparske“ u Srpskoj Crnji: Najmlađi čuvaju uspomenu na Đuru Jakšića

• Po čemu Vam je rad na ovoj predstavi bio važan i šta je taj proces doneo Vama kao reditelju?

Ovaj proces je bio velika škola. Naučio sam dosta, što o drugim kolegama, što o temama kojima se intenzivno bavim, pa i o samom sebi. Mislim da je svaki proces neki korak dalje u napredovanju i razvoju. Manje je bitan profesionalni, a više lični razvoj.

Mislim da sam u ovom procesu neke stvari prvi put rekao naglas i da sam naučio kako ja i ljudi oko mene mogu da reaguju kad im se ponudi gorka pilula života umotana u šećernu vunu. Ali još važnije, kako skinuti taj ružičasti, pufnasti omot oko nje, suočiti se sa sudbinom i priznati sebi da je to sasvim normalno – kaže Nikola Kljajić na kraju razgovora.