Glumica Jana Bjelica Pavlović koju publika zna iz „Močvare“ i „Porodice“ sada igra u Zrenjaninu

Od marta je članica Dramskog ansambla Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu gde je do sada igrala u predstavama „Ogigijanke“, „Lisistrata“ i nedavnoj „Sin, majka i otac sede za stolom i dugo ćute“. Upravo je novo ostvarenje privuklo posebnu pažnju pričom o porodici i teškom izboru s kojim se roditelji suočavaju u slučaju nuklearnog napada.

U razgovoru za portal zrenjaninski.com Jana Bjelica Pavlović govori o svom glumačkom putu i pripremi za uloge, o tome šta se menja kada glumac pređe sa scene pred kameru, ali i o vremenu u kojem živimo. Otkriva kako čuva granicu između javnog i privatnog i kojom se mišlju vodi u životu.

PROČITAJTE JOŠ: Bio je mnogo više od parfema: Kako je „Charlie“ postao simbol ženske nezavisnosti

• U jednom intervjuu rekla si da je glumački poziv došao skoro pa sasvim neplanirano. Da li danas misliš da je to bila slučajnost ili se pokazalo vremenom da to jeste pravi put?

Još kao mala volela sam da idem u pozorište. Jednostavno sam njim bila opčinjena. Vremenom je počelo da me zanima i šta se dešava iza scene: šta je sve neophodno da se desi kako bi glumci mogli da pred nama budu to što uloga od njih zahteva? Kako nastaje predstava? Očigledno su me ta radoznalost i potreba da saznam odgovore dovele do toga da se danas bavim glumom.

• Šira publika te je zapazila u „Močvari“ i „Porodici“, a gledali smo te i u „Južnom vetru“ i „Pevačici“. Po kojoj te, od svih navedenih uloga, ljudi najčešće prepoznaju – i da li ti je ta prepoznatljivost prijatna ili ponekad zahteva veći trud da se u javnosti izgradi autentičnost novog lika u narednoj ulozi?

Svaka uloga donosi nešto novo, jer zahteva promenu. Čovek se, ukoliko od sebe očekuje napredak i u skladu sa tim se i ponaša, neminovno menja. Trudim se da te promene kod sebe uviđam i u skladu sa njima se i upuštam u nove zadatke. Svaka uloga zahteva ozbiljan i temeljan rad, dobru pripremu. Takođe je, pre svega toga, izbor uloge možda i najvažniji.

• Kako izgleda tvoj proces pripreme za ulogu – da li je to samo upoznavanje kroz dramski tekst ili zahteva dublje istraživanje?

Ne postoji recept ni ustaljeni niz pravila koja sledim. Svaki projekat je drugačiji. Mi smo osuđeni na konstantni povratak u tačku neznanja. Svaki put počinjemo potpuno iz početka, oslanjajući se na iskustvo koje ne znači da je dolazak do cilja lakši. Takođe, pripremu uloge ne doživljavam kao individualistički proces. Naprotiv. Partneri su mi uvek dragoceni – poziv na partnersku igru najdragocenija je stvar u okviru bilo kog projekta.

• Da li postoji uloga koju bi odbila?

Da. Uloge koje su mi nuđene, a koje su nekim svojim delom ličile na nešto što sam već imala priliku da igram, mogle bi da me stave u zamku ponavljanja, što može biti veliki problem. Takođe, tema i ideja projekta su mi važne. Ne mogu da učestvujem u nečemu što me se ne tiče, jer bih tako mučila i sebe i ljude sa kojima bih radila.

• U čemu je posebnost uloga u druge dve predstave koje igraš u zrenjaninskom pozorištu – u „Lisistrati“ i u novoj predstavi „Sin, majka i otac sede za stolom i dugo ćute“?

„Lisistrata“ je predstava koja je veoma zahtevna za igranje. Pored stiha i tehničkih sredstava neophodnih za igranje Aristofana, režija Nikole Zavišića je drugačija – duhovita i otvorena za pronalaženje novog zadovoljstva svakim izvođenjem. Takođe, ono što se ne viđa često u poslednje vreme jeste snaga ženske energije i ženskog kolektiva. Predstava „Sin, majka i otac sede za stolom i dugo ćute“ je kamerna. Publika sedi na sceni i s nama deli prostor igre, što predstavu čini intimnijom. To je priča o porodici zahvaćenoj eksperimentom, u kojem roditelji u slučaju nuklearnog napada treba da izaberu koje dete bi spasili, kao i o glavnom junaku koji se nosi s posledicama takve odluke. Takođe, kroz tu priču bavimo se i ispitivanjem uloga u porodici.

• U martu si postala deo Dramskog ansambla NP „Toša Jovanović“. Da li si imala priliku da upoznaš grad mimo scene zrenjaninskog pozorišta?

Ono što jedno mesto razlikuje od drugog jesu ljudi. I kad putujem, volim da upoznajem ljude. Radeći u Zrenjaninu, upoznala sam mnogo divnih ljudi koji su vremenom postali moji prijatelji.

• Šta bi volela da publika razume o tvom poslu, a što se ne vidi ni u predstavi ni na ekranu?

Citiraću slogan koji je obeležio ovogodišnji Niški filmski festival: „Svi glume da bi istinu sakrili, samo glumci da bi je otkrili“.

• U čemu je glavna razlika  između pozorišnog i filmskog glumca?

Mi danas nemamo pozorišne ili filmske glumce, tako da ne bih znala na osnovu čega bi se pravila razlika. To su svakako dva potpuno različita procesa, a i načini izvođenja su drugačiji. Za svaki od tih procesa potrebne su različite veštine. Način igre se razlikuje, ali mislim da je suština ista.

• Glumci su danas prisutni i na društvenim mrežama. Iako je prisutnost važna, na drugoj strani dostupnost može i da zasmeta, da li je kod tebe tako?

Dostupnost mi ne smeta jer vodim računa o tome koji deo mog života jeste dostupan javnosti, a koji nije.

PROČITAJTE JOŠ: Narodno pozorište „Toša Jovanović“ traži mladog glumca za novu predstavu

• Kako gledaš na vreme u kojem živimo, da li ga smatraš izazovnim i zbog čega? Šta je čoveku danas najpotrebnije?

Vreme u kojem živimo svakako jeste izazovno. Izazovno je baviti se kulturom dok ona prolazi kroz težak i mučan period i dok je njeno postojanje dovedeno u pitanje. To je tužno i može biti demorališuće. Sredstva su u velikom broju slučajeva minimalna i u okviru takve borbe za preživljavanje naravno da je iscrpljujuće boriti se za „veću stvar“. Sistem oslonjen na entuzijazam pojedinca jeste činjenično stanje stvari i nadam se da će se to uskoro promeniti.

• U životu se vodiš rečenicom ili mišlju…

Raditi dobro je raditi iz ljubavi.