SEOSKO POZORIŠTE U KOJEM GLUME I POLJOPRIVREDNICI

BANATSKO KARAĐORĐEVO – U selu Banatsko Karađorđevo, u opštini Žitište, već 35 godina uspešno radi amatersko pozorište „Jovica Jelić“. I dok se i veća pozorišta muče sa finansijama, repertoarom i publikom, u ovom selu sa dve hiljade stanovnika, kao da nemaju tih problema.

– E, pa znate, para nije bilo ni kad ih je bilo – sa smeškom priča Milan Martinović, reditelj i „spiritus movens“ karađorđevačkog pozorišta. – Ostalo je u redu. Naše se pozorište zasniva na ogromnom entuzijazmu i velikoj ljubavi. Radimo kao pravo profesionalno pozorište. Startujemo sa sezonom 1. oktobra i odmah na početku imamo dve premijere. Ove godine to su bile predstave „I tako..“ Miroljuba Nedimovića i „Odumiranje“ Dušana Spasojevića. Do kraja sezone, 30. maja, igramo po jednu predstavu nedeljno, priča Martinović.

Svi u pozorištu rade bez ikakve nadoknade. Glume osnovci, srednjoškolci, studenti, poljoprivrednici, nastavnici… Ko se u Banatskom Karađorđevu zarazi glumom i pozorištem, to ga drži ceo život.

– Igramo savremene tekstove, jer nemamo mogućnosti za skupu garderobu i rekvizite – kaže Martinović. – Tvrdim da nema tog ko ne može da bude dobar glumac. Desi mi se da na ulici sretnem meštanina i vidim ga za glavnu ulogu. Priđem i kažem, dođi na probu, a on mi odgovori, nema šanse, pa ja u školi ni pesmicu nisam mogao da zapamtim. A posle, odličan na sceni, nosi predstavu, najbolji amaterski glumac. A publika nam stiže ne samo iz sela nego i iz okolnih mesta. Uvek nam je puna mala scena, koja primi 50 gledalaca, dodaje Martinović.

Repertoar se napravi na početku sezone, a predstava se nikad ne otkazuje.

– Kad smo počinjali, stvarno je to bilo uz pomoć štapa i kanapa. Ništa nismo imali. Muziku smo puštali sa radio kasetofona, mog kućnog. Posle sam pronašao devojku koja lepo peva, pa je ona bila muzička pratnja. Sad je već mnogo bolje. Mnogo nam pomaže mesna zajednica, naša opština Žitište, a ove godine smo dobili i sredstva iz projekta NIS-a „Zajednici zajedno“ – ističe Martinović.

Karađorđevčani nisu čekali da im neko veliko pozorište dođe u selo. Jer, to se, nažalost, retko dešava. Napravili su ga sami. I ne zna se ko u njemu više uživa: glumci ili publika.