Velika priča Zrenjaninke Marije Babić Milovanović: U Amanu otvorila svoj klavirski studio

Marija Babić Milovanović je maštala o tome da živi u Zrenjaninu, da otvori azil za pse lutalice i da se bavi muzikom. Život ju je, ipak, odveo daleko od rodnog grada.

Već deset godina živi u jordanskoj prestonici i u Amanu ima svoj klavirski studio, koji pohađa četrdeset polaznika iz celog sveta.

Zrenjanin, ipak, i dalje ima posebno mesto u njenom životu.

– Volim Zrenjanin, jer je to grad za koji me vezuju divne uspomene, gde se najbolje okreću pedale bicikla i klizi kroz ravnicu između suncokreta i bandera sa gnezdima roda, mesto koje ima moć da me uspori i vrati u prošlost. Volim zrenjaninske bašte, a posebno baštu moje kume Sonje u kojoj natenane uživamo u trenucima. U Zrenjaninu najviše volim da provodim vreme sa mojom mamom, posebno kada pravimo gomboce i gledamo filmove sa Odri Hepbern. Kada sam bila mlađa, maštala sam o životu u Zrenjaninu, u Vili Mihajlović, zbog predivnog trema i kule. Želela sam u Zrenjaninu da otvorim azil za pse lutalice i da se bavim muzikom. Šteta što u tome nisam istrajala – počinje priču za portal zrenjaninski.com Marija Babić Milovanović.

Marija je u Zrenjaninu završila klavirski smer u Srednjoj muzičkoj školi „Josif Marinković“. Pohađala je i matematički smer u Zrenjaninskoj gimnaziji.

– Škola mi je bila druga kuća. Imala sam sreću da za profesorku klavira dobijem Mariju Ser, kao i da mi teoretske predmete predaje profesorka Jelena Linjački od koje sam mnogo naučila. U muzičkoj školi rodila se i ljubav prema knjigama i čitanju, zahvaljujući mojoj profesorki Radmili Đonin, sa kojom sam kasnije otkrivala i čari putovanja po evropskim gradovima. Dugo sam pohađala dve škole istovremeno, pa sam tako bila i na matematičkom smeru u Gimnaziji „Koča Kolarov“. Sa 17 godina sam ubrzano završila srednju muzičku školu, jer sam se upisala na odsek za muzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu – nastavlja razgovor naša sagovornica.

PROČITAJTE JOŠ: Student Tehničkog fakulteta Ognjen Krneta svojim stručnim radovima skreće pažnju na sebe

Kada je položila prijemni na Akademiji, najviše se zaprepastila njena mama, jer ih je primljeno samo petoro.

– Zapravo, bila sam prva na obe Akademije, u Beogradu i Novom Sadu, i to je verovatno bio moj najveći uspeh kada pričamo o akademskom školovanju. Na fakultetu mi je bilo izuzetno dosadno i neinspirativno. Osim muzikologije na Fakultetu muzičkih umetnosti, upisala sam i odsek za medije na kojem mi je predavala Snežana Nikolajević, tadašnja odgovorna urednica muzičke redakcije RTS-a. Još tokom studija pozvala me je da joj pomažem u emisijama u vezi sa klasičnom muzikom. Tako sam, na veliko zaprepašćenje moje mame, dobila stalan posao sa Muzičkom akademijom, i to pre nego što sam završila fakultet – seća se Marija.

U muzičkoj redakciji ponovo je pronašla ljubav prema muzici i naučila kako da ljudima oko sebe učini klasiku zanimljivom, a da je pritom ne svede na jeftine i „lake“ note, da ne podilazi masama ili mediokritetskom (ne)ukusu.

– Pre neki dan sam razmišljala kako je čak i tih užasnih devedesetih bilo normalno da na RTS-u, u udarnom terminu, gledate emisiju „Svetska premijera“ (na kojoj sam sarađivala), za koju su savremeni kompozitori slali svoja neizvedena dela, ponekad i komponovali nova kako bi im se premijerno izvela na RTS-u. Ne mogu da zamislim da se tako nešto dogodi danas – ističe Marija.

U to vreme, u muzičkoj redakciji su bili Gordana Đurđević, Zoran Hristić, Vojkan Borisavljević, Radomir Grajić… Marija je vrlo brzo postala urednica i, kako kaže, dobila neviđenu slobodu.

– Sa Jelenom Šantić sam realizovala emisije u vezi sa istorijom srpskog baleta, pokrenula sam seriju „Kamerna TV scena“ u kojoj su čuveni glumci Svetozar Cvetković i Dragan Mićanović, iz ugla kompozitora, promovisali kamerna dela. Scenaristkinja na seriji je bila Maja Volk. Započela sam serijal „Portret umetnika u mladosti“. Neke emisije predstavljale su RTS na festivalima Prix Italia i Zlatni Prag – navodi Marija Babić Milovanović.

PROČITAJTE JOŠ: Učenica Nevena Miletić bavi se kaligrafijom: Veliki talenat za umetnost lepog pisanja

Putovala je u Moskvu kako bi snimala premijeru baleta „Saloma“ u Boljšoj teatru i uradila intervju sa Majom Pliseckom. A onda je proglašena nepodobnom, jer je redovno sa posla odlazila na proteste protiv Miloševićevog režima.

– Pretio mi je i otkaz, pa me je Ivana Trišić prebacila na Treći program Radio Beograda. Posle 5. oktobra Marija Kovač me je vratila na televiziju, ali već tada počinje potmulo ubijanje kulture, a pre svega klasike na RTS-u. Pokrenula sam emisiju „Orfejeva kutija“ u kojoj sam obrađivala fenomene poput muzičke kritike, sinestezije, filmske muzike, muzikoterapije… Najdraža i, prema mom mišljenju, najbolja emisija koju sam uradila jeste dokumentarac o proslavi devedesetog rođendana Biserke Cvejić – navodi Marija.

Kako kaže, radila je najlepši posao, ali na mestu koje je postalo nekulturno i izgubilo sluh i interes da pravi kvalitetan program.

– Nisam se dvoumila kada sam 2006. godine dobila ponudu od Politike da se oprobam kao odgovorna urednica koja je trebalo da od časopisa Huper napravi urbani časopis za mlade. Danas svoju odluku doživljavam kao neopisivo naivnu, zapravo glupu. Verovala sam da bez promene imena, pa i konkretnijih ulaganja kuće, uz smanjenje broja strana i povećanje cene časopisa, mogu ne samo da uspem već i da promenim ciljnu grupu kojoj se obraćao slogan „Uz Huper biće vam super“. Da skratim priču, operacija je uspela, ali pacijent nije preživeo – priča Marija.

Neko se seća, a za one mlađe koji se ne sećaju, za Huper su tih godina pisali Marčelo, Dimitrije Vojnov, Maja Uzelac, Svetlana Đolović, Slobodan Vujanović Freedom, Ivan Velisavljević, Aleksandar Janković, Sonja Rajin, Ana Vučković, Uroš Milovanović, Miško Bilbija, Aleksandra Nikšić, Jaca Petrović, Oto Oltvanji, Ivan Lončarevć, Đorđe Bajić i još mnogi pametni ljudi iz sveta muzike, filma i književnosti, a dizajnirao ga je Andrej Dolinka.

– Uspeli smo da napravimo časopis koji se posle čitanja nije bacao, čiji su brojevi bili tematski, teme su spajale muziku, film, strip, književnost, ali to nije bilo dovoljno. Niti bitno. Ugasili su nas, taman kada su ljudi počeli da Huper percipiraju kao novinu koju ne uređuje porodica Pataković i koja nema ukrštene reči. Ugasili su ga baš oni koji danas govore o potrebi kulturnih sadržaja, kvalitetnih sadržaja, oni koji govore o nedostatku urbanih časopisa za mlade, o nasilju izazvanom nedostatkom pozitivnih i pravih vrednosti. Nakon toga nisam više želela da se bavim kulturom u Srbiji. Da budem iskrena, niko me nije ni zvao. Poslovi koje sam radila posle Hupera bili su u vezi sa komunikacijama i PR-om, što u Vladi Srbije (Ministarstvo prosvete i nauke), što po privatnim agencijama – priseća se sagovornica portala zrenjaninski.com.

A onda je na scenu stupio život.

– Muž i ja smo bili primorani da napustimo Srbiju 2014. godine, jer nismo mogli da otplaćujemo kredit, hranimo troje dece, dva psa, mačku, papagaja, zeca, dva guštera i žabu, a da ostanemo normalni. Moj muž je dobio sjajnu ponudu u Jordanu u kojem živimo i radimo i danas. Nije svako stvoren da ode, a ni da ostane u zemlji. I nije lako otići. I nije tačno da se bilo kada možete vratiti. Jedno veliko poglavlje mog života je završeno ovom promenom. Naša porodica je počela iz početka u trenutku kada se to možda ne radi. Jordanska trava sigurno nije zelenija, ali sredina jeste zdravija, bar kada je o poslu reč – smatra Marija Babić Milovanović.

Jordan je prema njenoj porodici bio mnogo nežniji i bolji od majke Srbije.

– Trenutno imam svoj studio klavira sa četrdeset učenika iz celog sveta. Obožavam jordansku kuhinju, umetnost uživanja u životu i ljubaznost Jordanaca. Jordan ima neverovatna mesta na kojima se čuje tišina i ima nebo koje liči na zrenjaninsko. I dalje bezuspešno pokušavam da progovorim arapski. U Jordanu se osećam spokojno i sigurno bez obzira na krvoproliće koje se događa u komšiluku. Najviše me raduje kada imamo goste i kada prijateljima otkrivam lepotu ove zemlje – kaže Marija.

Kliknite na ovaj link i zapratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu

Osim klavira, ona i dalje voli da piše. Njene tekstove možete da pročitate na portalu Velike priče.

– Za Velike priče pišem nešto više od godinu dana, o fenomenima koji me zanimaju, a u vezi su sa muzikom ili psihologijom muzike. Obično me neka knjiga, film, serija, događaj navedu da se zainteresujem da kopam dublje, da tražim odgovore, pa onda iz te radoznalosti i kopanja nastaju moji tekstovi koji se bave uspavankama, ratom u Gazi ili plagijarizmom u seriji Succession… Često svakom mom tekstu prethodi plej-lista iz koje se rodi priča – objašnjava Marija.

Osim tekstova koje joj objavljuju Velike priče, Marija ima i svoju autorsku emisiju „Orfejeva kutija“ na internet radio-stanici Radio aparat.

– Reč i muzika kod mene su uvek bili jedno, jer muzika jeste jezik koji komunicira na podsvesnom nivou. Muzika je govor koji dolazi iznutra i čijim rečima više verujemo, ona je esencija koja nas čini ljudskim bićima. Samo što to, nažalost, mnogi ne shvataju – završava razgovor Marija Babić Milovanović.