Istok Radovanov, osnivač brenda PRAY: Kako ideja iz Zrenjanina osvaja Njujork

Od prvih drvenih okvira izrađenih iz entuzijazma, preko pauze i ponovnog „rođenja“ brenda, pa sve do trenutka kada njegove naočare nose svetski poznate ličnosti poput Novaka Đokovića, Radovanov je dokazao da vizija iz Srbije može da pronađe svoje mesto na globalnom tržištu. Njegova priča nije samo o dizajnu i modi, već o istrajnosti, fleksibilnosti i spremnosti da se ideja menja i raste – sve dok ne postane međunarodni brend.

Rođen je 1988. godine u Zrenjaninu, gde je završio Gimnaziju. Nakon toga upisao je Pravni fakultet, ali ga je preduzetništvo vrlo rano odvelo u drugom smeru. Interesovanje za kreativne projekte, muziku i nove ideje dovele su ga do osnivanja benda „Šišarke“, a upravo ta potreba da stvara nešto svoje, kasnije ga je odvela i u preduzetništvo.

PROČITAJTE JOŠ: VIDEO: Ovog leta ništa više neće biti isto – blizu je DAN RAZOTKRIVANJA!

Brend PRAY pokrenuo je pre više od decenije. Danas ga, zajedno sa poslovnim partnerima, razvija kao međunarodni eyewear brend sa proizvodnjom u Italiji.

• Kada danas pogledaš unazad, od prvih drvenih naočara izrađenih u Zrenjaninu do kancelarije u Njujorku, šta je bio najteži deo tog puta – ideja, proizvodnja, novac, prodaja, tržište ili sopstvena izdržljivost?

Kada danas pogledam unazad, mislim da je najteže bilo dovoljno dugo verovati u jednu „ludu“ ideju. Kada sam počinjao, nisam imao mapu puta, nisam poznavao ljude iz industrije, nisam znao kako izgleda put od radionice u Zrenjaninu do svetskog tržišta. Imao sam samo ideju i veru da ona može da postane nešto veliko.

Tokom godina sam shvatio da se mnoge prilike, ljudi i putevi otvaraju tek kada dovoljno dugo ostaneš na tom putu. Da sam odustao posle godinu, dve ili pet godina, nikada ne bih upoznao ljude koje danas poznajem, otvorio firme u drugim državama ili proizvodio naočare u Italiji.

Zato mislim da najveći izazov nisu bili ni novac, ni proizvodnja, ni tržište. Najveći izazov bio je ostati dovoljno dugo u igri da bi ideja dobila priliku da se razvije.

• PRAY je imao prvu fazu, pa pauzu, pa povratak kroz novu kolekciju. Šta se u međuvremenu moralo promeniti da bi brend danas imao šansu na ozbiljnijem, međunarodnom tržištu?

Moralo je mnogo toga da se nauči, primeni i promeni. Prvi PRAY nastao je kao ideja iz entuzijazma. Bio je to projekat koji je više ličio na spoj hobija, kreativnosti i želje da napravimo nešto drugačije.

Danas, da bi brend imao šansu na međunarodnom tržištu, nije dovoljno imati samo dobar proizvod. Tokom godina morao sam da naučim kako funkcionišu proizvodnja, distribucija, prodaja, pozicioniranje brenda, međunarodna logistika i razvoj poslovnih partnerstava.

Oko sebe sam okupio nove ljude, stekao nova iskustva i promenio način na koji gledam na posao. Najveća razlika je možda u tome što je prvi PRAY bio lokalna ideja sa velikim snovima, dok je današnji PRAY od početka zamišljen kao globalni brend. Vizija je ostala ista, ali su znanje, iskustvo i strategija danas na potpuno drugačijem nivou.

• Koliko je bilo teško odreći se prvobitnog identiteta drvenih naočara i preći na drugačiji proizvod, materijale i tržišnu poziciju? Da li si taj prelaz doživeo kao rizik ili kao nužnu evoluciju brenda?

Iskreno, nisam imao osećaj da se odričem nečega. Drvene naočare su bile važan deo početka i zauvek će biti deo priče PRAY-a, ali vremenom sam shvatio da ljudi nisu prepoznavali brend zbog materijala od kog je napravljen, već zbog emocije i ideje koju nosi.

Prelazak na italijansku proizvodnju, nove materijale i viši nivo kvaliteta nisam doživeo kao izdaju prvobitne ideje, već kao njenu prirodnu evoluciju. Da smo ostali isti kao pre 12 godina, verovatno danas ne bismo razgovarali o međunarodnom brendu. Ponekad, da bi ostao veran svojoj viziji, moraš da promeniš način na koji je ostvaruješ.

• U Srbiji se često kaže da je „dobra ideja dovoljna za početak“. Iz tvog iskustva, šta je zaista potrebno da jedna dobra ideja preživi 12 godina?

Dobra ideja jeste dovoljna za početak, ali nije dovoljna da preživi 12 godina. Tokom tog perioda sam shvatio da ideja nije nešto što ostaje isto. Ona se menja, prilagođava i prelazi iz jednog „agregatnog stanja“ u drugo. Nekada ono što zamisliš na početku nema mnogo veze sa onim što na kraju postane uspešan proizvod ili kompanija.

Mislim da je jedna od najvećih grešaka zaljubiti se u prvobitnu verziju svoje ideje. Preduzetnik mora da bude dovoljno uporan da ne odustane od vizije, ali i dovoljno fleksibilan da menja način na koji do nje dolazi.

Takođe, da li je neka ideja zaista dobra ne odlučujemo mi, već tržište. Možemo da budemo zaljubljeni u svoj proizvod, ali na kraju kupci daju konačan odgovor.

Zato je kroz godine potrebno praviti mnogo kompromisa. Ne sa kvalitetom i vrednostima, već sa sopstvenim pretpostavkama o tome kako nešto treba da izgleda, funkcioniše ili da se prodaje. Mislim da je upravo ta kombinacija vere, fleksibilnosti i spremnosti na promene razlog zbog kog je PRAY opstao toliko dugo.

• Kada brend iz Zrenjanina otvara firmu u Njujorku, to zvuči veliko. Ali šta to praktično znači u poslu – koliko je to administrativno, finansijski i organizaciono zahtevno?

Mislim da ljudi često vide samo rezultat, a ne proces. Kada kažete da imate kompanije u Italiji i Americi, to zvuči veliko i možda pomalo glamurozno. U stvarnosti, iza toga stoje godine rada, mnogo administracije, finansijskog planiranja, putovanja, sastanaka i rešavanja problema koje niko ne vidi.

Za mene je ipak važnije ono što te firme predstavljaju nego same adrese na papiru. Jedna ideja koja je nastala u Zrenjaninu danas posluje kroz Srbiju, Italiju i Sjedinjene Američke Države. To je možda najbolji dokaz koliko daleko jedna ideja može da stigne ako joj date dovoljno vremena.

Italija je za nas posebno važna jer se tamo nalazi srce svetske industrije naočara i danas se PRAY proizvodi upravo tamo. Sa druge strane, Njujork je grad koji je od prvog dana bio deo identiteta brenda i mesto gde želimo da gradimo njegovo međunarodno prisustvo.

Naravno, sve to nosi veliku odgovornost i troškove. Otvoriti firmu je relativno lako. Mnogo je teže izgraditi poslovanje koje će opravdati njeno postojanje. Ali upravo su takvi koraci ono što lokalnu ideju postepeno pretvara u međunarodni brend.

• Šta je u ovoj priči tražilo najviše ulaganja: razvoj proizvoda, proizvodnja, marketing, kontakti, distribucija ili vreme koje ne donosi odmah rezultat?

Najveće ulaganje je definitivno bilo vreme. Novac je važan i bez njega ne možete da razvijate proizvod, putujete, izlažete na sajmovima ili gradite distribuciju. Ali vremenom sam shvatio da je vreme zapravo najskuplji resurs koji ulažemo.

Postoje godine u kojima radite, učite, grešite, upoznajete ljude i gradite odnose, a da rezultat nije odmah vidljiv. Nekada prođe mnogo vremena između onoga što danas uradite i rezultata koji ćete videti tek za nekoliko godina.

U svetu u kojem svi očekuju brze rezultate, možda je upravo strpljenje najveća investicija. Kada danas pogledam unazad, ne razmišljam toliko o novcu koji je uložen, koliko o godinama koje su bile potrebne da se sve kockice slože na svoje mesto.

• Da li si tokom ovih 12 godina imao trenutak kada si ozbiljno pomislio da odustaneš? Ako jesi, šta se tada dogodilo i šta te je vratilo poslu?

Jesam, razmišljao sam da odustanem. Više puta. Samo to nikada nisam rekao naglas. Zanimljivo je da nikada nisam previše sumnjao u sebe. Više sam sumnjao u tu jednu „ludu“ ideju kojoj sam posvetio veliki deo svog života. Posle toliko godina prirodno je da se zapitaš da li sve to ima smisla. Ne zbog jednog lošeg dana ili jednog problema, već zbog celog procesa. Zbog odricanja, neizvesnosti, godina koje prolaze i razgovora koje vodiš sam sa sobom kasno uveče kada ostaneš sam sa svojim mislima.

Bilo je trenutaka kada sam se pitao da li bi život bio jednostavniji da sam izabrao neki drugi put. Ali svaki put kada bih pokušao da zamislim sebe kako potpuno odustajem od PRAY-a, shvatio bih da me ta ideja mnogo više plaši nego nastavak borbe.

Mislim da me je upravo to vraćalo. Negde duboko sam i dalje verovao da priča nije završena.

• Naočare PRAY nosile su i poznate ličnosti, a nedavno je pažnju privukla i fotografija Novaka Đokovića sa vašim naočarima. Koliko takav trenutak stvarno znači za brend – da li donosi prodaju, kredibilitet, vidljivost ili pre svega potvrdu da ste na dobrom putu?

Naravno da prija kada vidite da neko poput Novaka Đokovića nosi proizvod koji ste napravili. Međutim, ljudi često precenjuju direktan efekat takvih stvari. Jedna fotografija poznate ličnosti retko preko noći promeni poslovanje ili donese ogromnu prodaju.

Ono što takvi trenuci zaista donose jeste kredibilitet. Oni predstavljaju potvrdu da proizvod koji razvijate i gradite godinama može da stane rame uz rame sa mnogo većim i poznatijim imenima iz industrije. Posle toliko godina rada, meni je možda najvažnije upravo to. Ne sama fotografija, već osećaj da se polako potvrđuje da smo na dobrom putu. Naravno, Novak ima posebnu težinu. Ne samo zato što je jedan od najvećih sportista svih vremena, već zato što predstavlja vrhunac discipline, posvećenosti i istrajnosti. Mislim da se svako ko godinama gradi nešto svoje može poistovetiti sa tim putem.

Kada smo počinjali, cilj nije bio da naše naočare nosi Novak Đoković. Cilj je bio da napravimo proizvod koji može da zasluži da ga nosi Novak Đoković.

PROČITAJTE JOŠ: Bojana Kiselički – šeširdžijka koja čuva zanat nekadašnje Fabrike šešira „Begej“

• Kada bi danas mladom čoveku iz Zrenjanina koji ima ideju za proizvod morao da kažeš jednu neprijatnu, ali korisnu istinu o preduzetništvu, šta bi mu rekao?

Verovatno bih mu rekao da će trajati mnogo duže nego što danas misli. Kada počinjemo, svi zamišljamo da će se stvari desiti za godinu ili dve. Da ćemo napraviti proizvod, pronaći kupce i relativno brzo doći do cilja.

U stvarnosti, većina stvari traje mnogo duže, košta mnogo više i zahteva mnogo više strpljenja nego što očekujemo. Druga stvar koju bih mu rekao jeste da ne bude previše vezan za svoju prvu ideju o tome kako uspeh treba da izgleda. Put će se gotovo sigurno promeniti više puta.

Ako postoji jedna lekcija koju sam naučio, to je da uspešni ljudi nisu nužno oni sa najboljim idejama, već oni koji ostanu dovoljno dugo u igri da pronađu način da ih pretvore u nešto stvarno – poručio je Istok Radovanov na kraju razgovora.