Viktorija Balanji Matijević sa puno ljubavi prema poslu uzgaja organsku hranu

Iako se proizvodnjom hrane na prirodan način bavi praktično celog života, Viktorija Balanji Matijević iz Lukinog Sela, naseljenog mesta na teritoriji grada Zrenjanina, pre dve godine je odlučila da to bude i njen životni poziv.

– Pre dve godine, na dva hektara zemlje u Lukinom Selu, počeli smo proizvodnju po strogim principima koje definiše Zakon o organskoj proizvodnji i pod budnim okom akreditovane sertifikacione kuće „Organic control system“ iz Subotice. Ove godine nadležno ministarstvo je uzelo čak 13 uzoraka sa mog gazdinstva na ostatke pesticida. Proveravali su krompir, kupus, beli luk, grašak, blitvu, crni luk, bundevu, mirođiju, zelenu salatu, tikvicu, šargarepu, i, naravno, svi proizvodi su bili bez pesticida. Time se baš ponosim – priča za portal zrenjaninski.com Viktorija Balanji Matijević.

PROČITAJTE JOŠ: Nema odustajanja: Nenad Bogdanov iz Tomaševca u stočarstvu je od malih nogu

Na odluku da se na porodičnom gazdinstvu bavi proizvodnjom hrane na prirodan način uticalo je mnogo faktora.

– Imala sam sreću da budem u kontaktu sa ovakvim načinom proizvodnje još od malih nogu u roditeljskoj kući. Prvi put sam o tome čula od svog oca Šandora, sada već velikog proizvođača. Zato mi nije bilo teško da ispratim stroge principe proizvodnje. Odrasla sam na zdravoj hrani i kao brižnom roditelju, koji želi najbolje svom detetu, logičan je bio izbor da takvu hranu proizvodim i ja, i da takvu hranu jedu i moja deca – nastavlja Viktorija.

Kaže i da smo svedoci da se kod mnogih teških oboljenja danas savetuje, kao dopuna, zdrava ishrana i što više vremena provedenog na otvorenom, u prirodi i u harmoniji sa godišnjim dobima.

– Čovek je predodređen da se kreće, da radi na otvorenom, a da sklonište potraži samo od vremenskih nepogoda i da se odmori. Tim sam se rukovodila – objašnjava Viktorija.

Najzahtevniji vid proizvodnje hrane

Organska proizvodnja, pored toga što je definisana strogim zakonima, spada u najzahtevniji vid proizvodnje hrane. Mnogo je rada koji se obavlja ručno, a radne snage nema dovoljno. Ipak, ima nešto posebno u tom ručnom radu.

– Redovi su nam dužine oko sto metara. Krenem da plevim kupus i nakon pola sata telo počne da se opire i traži da se uspravim. Podignem glavu, bacim pogled na kraj reda, da vidim koliko još imam posla i na sredini ugledam kako se spokojno drmusaju sivkaste uši divljeg zeca. Pa, ima li lepše motivacije da nastavim da se trudim. Taj osećaj da smo jedno sa prirodom, kad nam priđe mali, plašljivi zec, vođen instinktom da se prehrani, ali i osećajem da tu baš želi da bude, da se baš tu oseća dobro i bezbedno, meni je to nešto što je neprocenjivo, što mi daje i snagu i motivaciju da nastavim to što sam započela. Taj zec je postao zaštitni znak našeg gazdinstva – ističe Viktorija.

Prema njenom mišljenju, život na selu ima mnogo više dobrih strana i mnogo je kvalitetniji nego život u gradu. No, dodaje, da selo bez grada i obrnuto ne može.

Kliknite na ovaj link i zapratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu

– Naše proizvode plasiramo na pijaci u Beogradu, petkom, subotom i nedeljom, a radimo i kućnu dostavu, u skladu sa zahtevima i potrebama naših kupaca. Sve je više potrošača koji cene organski način gajenja povrća i oni već na prvi zalogaj osete ukus prave hrane. Tvrdim da osete i slobodu i srećno okruženje u kom se ta hrana proizvodila – završava razgovor Viktorija Balanji Matijević.

Ovaj tekst je nastao u okviru medijskog projekta „Mladi na selu – zalog opstanka i napretka“, koji sufinansira Grad Zrenjanin. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Prijavite se na naš newsletter i jedanput nedeljno najvažnije vesti iz Zrenjanina i okoline stizaće na vašu e-mail adresu.