Iz Zrenjanina ide u Beograd da bi nekome spasao život: Mirko je trombocite dao 49 puta

Ovaj tridesettrogodišnji programer, poreklom iz Paraćina, u Zrenjanin je došao pre četrnaest godina na studije na „Pupinu“, gde je 2019. završio i master studije.

Trombocite daje od 2020. godine. O prvom pokušaju koji se završio odbijanjem, pozivu koji ga je ponovo pokrenuo i razlozima zbog kojih se vraća, govori za portal zrenjaninski.com.

PROČITAJTE JOŠ: Nova podrška Ivani Atanacković: Traže da se ispravi nepravda koja joj je naneta

• Pre davanja trombocita već si bio dobrovoljni davalac krvi. Kako si saznao da možeš da pomogneš i na ovaj način?

Do tada sam oko petnaest puta dao krv, pa mi te stvari nisu bile strane. Ipak, kao i većina ljudi, nisam znao detalje, razliku u odnosu na davanje pune krvi, niti u kakvom su problemu pacijenti kojima su trombociti potrebni. Recimo da je informisanje o tome bila jedna od najpozitivnijih strana društvenih mreža.

Prvi kontakt sa tim imao sam, koliko se sećam, 2018. godine. Drug sa studija Nikola Perović podelio je objavu da su potrebni trombociti A krvne grupe. Otišao sam na testiranje u Institut za transfuziju krvi Srbije u Beogradu, ali sam sa tadašnja 63 kilograma bio odbijen. Imao sam jaku želju da pomognem i to me je razočaralo. Možda je čak bilo okidač da „nabacim koje kilo“.

Dve godine kasnije, sa sedamdesetak kilograma, video sam objavu koju je podelila moja poznanica i medicinska radnica Sofija Stamenković iz Niša. Trombociti su bili potrebni Saudinu Mašoviću iz Novog Pazara. Predrag Slijepčević, predsednik udruženja „Leuka“, koji je i sam četiri puta preživeo leukemiju, napisao je vrlo emotivnu objavu. Ta objava me je dirnula i motivisala da ponovo odem na testiranje. Nedelju dana kasnije bilo je moje prvo uspešno davanje.

• Koliko si puta od tada dao trombocite?

Za ovih šest godina imam 49 uspešnih davanja. Sva osim jednog bila su na Institutu za transfuziju krvi Srbije. Jedno je bilo u KBC Zemun i nisam siguran da li je evidentirano u knjižici, pa možda imam i okruglo pedeset.

• Šta te je zadržalo u davalaštvu trombocita?

Ušao sam u to spontano. A to jeste posebna procedura, iako spolja deluje isto kao davanje krvi. A zadržala me je svest o tome koliko malo ljudi mogu da budu davaoci trombocita i drugo, kada vidite kroz šta pacijenti i njihove porodice prolaze tražeći davaoce. Počnete drugačije da gledate na sve to. Nas davaoce ljudi iz udruženja, pacijenti i porodice pacijenata smatraju superherojima, a mi se uglavnom tako ne osećamo. Osećamo se kao da radimo nešto normalno i svakidašnje i što bi svako trebalo da radi. Ako već možemo – zašto da ne.

Mnogi ne znaju da je jedan od glavnih izazova za pacijente to što bliski rođaci ne mogu biti davaoci. Zato i kažem da su pacijent i cela njegova porodica suočeni sa velikim izazovom oko pronalaženja davaoca. Pritom, i među zainteresovanima mali broj ljudi ispunjava sve potrebne uslove među kojima su i dobre vene. Upamtiću svakako scenu kada sam otišao na testiranje pre svog prvog davanja: petoro nas je čekalo, a onda su čak četvorica zdravih momaka i u punoj snazi bila odbijena upravo zbog slabih vena.

Za razliku od dobrovoljnog davanja krvi koje je moguće raditi na svaka tri meseca, trombociti mogu da se daju i na svakih 15 dana. Pacijentu je potrebna doza na svaka 2-3 dana. A dati trombociti imaju kratak rok, odnosno moraju se iskoristiti u roku od pet dana, pa nije moguće pravljenje zaliha. Tako da sam našao puno motiva i razloga da ostanem pri davanju trombocita. Dodatno me je motivisalo to što sam od početka išao preko udruženja „Leuka“, gde me je Predrag većinom angažovao kao „sigurnu rezervu“. Stalno mi je govorio da ga moja dostupnost čini spokojnim.

• Da li si u početku imao strah od postupka?

Samog prvog davanja se ne sećam, ali se sećam ljubaznosti tehničara i zaposlenih na Institutu. Imate svoj termin, sve je organizovano i osoblje je tu uz vas. I danas, nakon svakog davanja osećam isto, pa verujem i tada da sam osećao dozu ponosa i sreće jer sam učinio dobro delo.

U tim prvim davanjima trombocita bilo je malo izazovno jer nisam znao kako ću reagovati, najpre na ležanje od sat vremena. Ali iz ovog ugla sve to podvodim pod anksioznost usled brige da ispunim zadatak. Brinuo sam i da sve prođe kako treba i da pacijent na kraju primi moj dar.

Usled neiskustva prema tome kako moje telo reaguje na sve to pa i na antikoagulans – supstancu koja se meša s krvlju koja se vraća u organizam nakon filtriranja trombocita, pri čemu blago vezuje kalcijum, desila mi se jedna od čestih reakcija u takvom postupku – blago trnjenje usana. Ali, naučio da odmah kažem osoblju kada nešto osetim. Oni su sve vreme prisutni, nadgledaju nas i pitaju kako se osećamo.

• Kako izgleda jedan odlazak na davanje i koliko vremena za njega izdvojiš?

Neke naročite pripreme nema. Osim traženja parkinga na Vračaru oko Hrama. Ne računajući put do Beograda i traženje parkinga, izdvojim oko dva i po sata. Samo davanje kod mene traje oko sat i deset minuta. Po dolasku popunjavam upitnik, uzima se uzorak krvi za analizu, a zatim sledi pregled kod lekara. Dok čekamo rezultate ili da se oslobodi mesto, možemo da se poslužimo vodom, sokom ili kafom. Lekar na osnovu pregleda i rezultata odlučuje da li možemo da damo trombocite.

Tokom davanja može da se koristi telefon a tu je i televizor. Poslednji put je išao neki film sa vampirima, pa nam je svima bilo smešno zbog simbolike. Često pričamo i šalimo se sa osobljem. Posle ovoliko davanja neke znam i po imenu, pa se pozdravljamo i pitamo kako smo.

• Šta te motiviše da se vraćaš?

Motiviše me to što sam svestan u kakvom su problemu pacijenti oboleli od leukemije i što smo im mi jedino gorivo za nastavak normalnog života do njihovog eventualnog izlečenja. A ja ne gubim ništa. Svaka cena s moje strane mala je naspram onoga što pacijent dobije.

• Koliko ti znače podrška porodice i razumevanje na poslu?

Podrška cele porodice i okoline aktivna je ili prećutna. Sestra Milena mi ponudi prenoćište u Beogradu, a menadžeri mi odobre kašnjenje ili slobodan dan. Sećam se izuzetne podrške tadašnjeg direktora Aleksandra Radinovića iz Beograda, a u sledećoj firmi menadžera Srđana Matića iz Zrenjanina. Zahvalan sam im na razumevanju.

U početku je svima bilo čudno jer se niko u mom okruženju nije susreo sa davanjem trombocita. Brinuli su se da li je sve u redu i delovalo im je prečesto što malo-malo odlazim. Majčina briga je, naravno, uvek prisutna, ali i podrška kada se uverila da je sve u redu. Ja sam se osećao dobro i prepustio struci da odlučuje.

• Šta bi poručio ljudima koji nikada nisu razmišljali o davanju trombocita?

Da naše malo nekome znači mnogo. Da su svi koji mogu da se uključe potrebni i da neće i ne može niko umesto nas. Moramo mi koji sada živimo i koji smo tu. Ne treba nam naročiti pokretač.

Voleo bih i da se više ljudi zainteresuje za upis u registar davalaca matičnih ćelija. Da, ako su zdravi, odu u Institut i upišu se u registar davaoca matičnih ćelija. Jer to je ono što leči pacijente obolele od leukemije. Onda bismo i mi davaoci trombocita imali manje posla. A u 95% slučajeva bivaju lečeni zdravim matičnim ćelijama iz krvi, što je procedura slična samom davanju trombocita. Cilj „Leuka“ udruženja je da na nivou zemlje imamo 100.000 registrovanih davalaca matičnih ćelija. Sada nas ima tek oko 25.000.

Treba da kažem i to da je davanje trombocita i zabavno. Atmosfera tog dana, dobri ljudi oko vas i dobra energija učine i dan i celu nedelju lepšim, a život ispunjenijim. „Leukin“ slogan je „Dobrota leči“. To može biti i dvosmisleno: leči li samo primaoca te dobrote ili i pružaoca?

• U Zrenjaninu si ostao i posle studija. Šta te vezuje za grad i čime se baviš kada ne radiš?

Na fakultetu „Mihajlo Pupin“ i u Studentskom domu u Zrenjaninu proveo sam veoma lep period. Bio sam u Studentskom parlamentu, jednu godinu i njegov predsednik, i učestvovao u organizovanju Dana studenata. Konkurs za letnju stručnu praksu ZREPOK udruženja, na kojem sam osvojio drugo mesto, bila mi je dobro početno radno iskustvo i podloga za prvo zaposlenje u Zrenjaninu.

PROČITAJTE JOŠ: ZREPOK podržao KTV i predlaže REM-u da raspiše konkurs za nacionalnu frekvenciju

Sada radim kao programer za jednu inostranu firmu u Beogradu. Razmišljao sam i o preseljenju, ali me je za Zrenjanin vezivao jednostavniji i dosta jeftiniji život. Volim psihologiju i prirodu, idem u teretanu i čitam. A volim i popravke, pa valjda to projektujem i na svet. U Paraćinu mi kažu da imam zrenjaninski, a u Zrenjaninu paraćinski naglasak – kaže uz smeh Mirko Mijajlović na kraju razgovora.

View this post on Instagram

A post shared by Portal Zrenjaninski (@zrenjaninski)