Odlazak Drekslmajera otvorio pitanje: Koliko je radnike koštao posao u ovoj fabrici?

„Drekslmajer je u Zrenjanin došao 2007. godine, u vreme kada su posledice privatizacije, propadanja domaćih preduzeća i deindustrijalizacije već duboko obeležile život ovog grada. Veliki broj ljudi ostao je bez posla, nekadašnji industrijski kapaciteti nestajali su jedan za drugim, a oni koji su uspevali da se zaposle kod domaćih privatnih poslodavaca često su radili za veoma niske zarade i u nesigurnim uslovima“, podseća Zrenjaninski socijalni forum.

U takvom okruženju, navodi ZSF, dolazak velike strane kompanije koja je nudila plate značajno veće od onih koje su u tom trenutku isplaćivali brojni lokalni privatni poslodavci predstavljao je važnu mogućnost za zapošljavanje. Za mnoge porodice to je značilo redovniji prihod, veću ekonomsku sigurnost i priliku da se ponovo zaposle u gradu koji je ostao bez velikog dela svoje industrijske osnove.

PROČITAJTE JOŠ: Na prodaju zemljište uz zrenjaninsku obilaznicu: Prostire se na više od 40 ari

„Drekslmajer nije došao u ekonomski razvijenu sredinu sa velikim izborom radnih mesta i snažnom pregovaračkom pozicijom zaposlenih. Došao je u sredinu u kojoj su ljudi, nakon godina tranzicije i privatizacijskih gubitaka, imali veoma ograničene mogućnosti izbora. Kada je alternativa nezaposlenost ili rad za zaradu od koje je teško živeti, i posao koji nije dovoljno plaćen i čiji su uslovi daleko od prihvatljivih može izgledati kao dobra prilika“, ističe ZSF.

Međutim, naglašava Zrenjaninski socijalni forum, početna očekivanja ne mogu biti trajno opravdanje za sve ono što je usledilo.

„Tokom godina poslovanja, Drekslmajer je postao jedan od najvećih poslodavaca u Zrenjaninu, a broj zaposlenih u jednom trenutku premašivao je šest hiljada. Iza tih brojki nisu samo investicije, proizvodni kapaciteti, izvoz i poslovni rezultati. Iza njih su hiljade ljudi koji su svakodnevno radili u proizvodnim halama, ispunjavali norme, radili u smenama i bili izloženi intenzivnom tempu proizvodnje“, podseća ZSF.

ZSF: Svedočenja zaposlenih ukazivala na ozbiljne probleme

Podvlači i da su svedočenja zaposlenih i bivših zaposlenih, kao i novinarska istraživanja tokom prethodnih godina, ukazivala na ozbiljne probleme: fizički zahtevne i repetitivne poslove, visoke proizvodne norme, nedovoljno vremena za odmor, pritiske u vezi sa prekovremenim radom, probleme sa obračunom zarada, narušavanje zdravlja i strah od gubitka zaposlenja.

„Posebno zabrinjavaju svedočenja radnica koje su povezivale zdravstvene probleme i invaliditet sa dugogodišnjim radom u proizvodnji, kao i iskustva zaposlenih koji su se suočavali sa otkazima, pretnjama otkazima ili drugim oblicima nesigurnosti. Ne može se govoriti samo o tome koliko je ljudi kompanija zaposlila, već i o tome pod kojim uslovima su ti ljudi radili, koliko je njihov rad koštao njihovo zdravlje i kakvu su stvarnu mogućnost imali da utiču na uslove u kojima provode najveći deo svog života“, naglašava ZSF.

U saopštenju se ističe i da je jedan od najvažnijih mehanizama održavanja takvog odnosa prema radu upravo strah – strah da će fabrika biti zatvorena, strah da će proizvodnja biti preseljena u drugu zemlju, strah da će posao dobiti neko drugi, strah da će se radnik koji se pobuni naći na spisku onih koji više nisu potrebni, strah da će, ako postavi pitanje o zaradi, normi, prekovremenom radu ili uslovima rada, ugroziti sopstvenu egzistenciju i egzistenciju svoje porodice.

„Kada se godinama ponavlja da je investitor mogao da ode, da postoje druge zemlje sa jeftinijom radnom snagom i da radnici treba da budu zahvalni što uopšte imaju posao, strah prestaje da bude samo individualno osećanje i postaje sredstvo disciplinovanja čitave radne snage. Upravo tu dolazimo do pitanja koje danas moramo otvoriti: šta bi se dogodilo da su se radnici i radnice organizovali i zajednički zahtevali bolje uslove rada, veće zarade, zaštitu zdravlja i poštovanje svojih prava? Da li bi investitor zaista otišao“, pita Zrenjaninski socijalni forum.

ZSF ističe da to pitanje ne postavlja da bi tvrdio da bi ishod sigurno bio drugačiji.

„Ne možemo znati šta bi se dogodilo. Ali možemo da postavimo pitanje zašto je mogućnost odlaska investitora toliko dugo korišćena kao argument protiv radničkih zahteva, kao da su bolji uslovi rada, bezbednost i dostojanstvo zaposlenih nespojivi sa uspešnim poslovanjem kompanije. Da li je zaista trebalo da se zaposleni odreknu mogućnosti da se izbore za bolje uslove kako bi kompanija ostala? Da li je njihova obaveza bila da budu što produktivniji, što fleksibilniji i što manje zahtevni, a da zauzvrat prihvate neizvesnost kao sastavni deo radnog odnosa“, pita ZSF.

„Ako nećeš ti, ima ko hoće“

Odlazak Drekslmajera sada dodatno otvara i pitanje šta ostaje iza takvog modela zapošljavanja i šta se događa sa hiljadama ljudi koji su godinama radili u velikom industrijskom sistemu kada taj sistem nestane.

„Problem se ne završava zatvaranjem jedne fabrike. Radnici se ne sele u bolje i sigurnije radne odnose. Mnogi nastavljaju da rade u uslovima niskih zarada, nesigurnih ugovora, neplaćenog prekovremenog rada i ograničenih mogućnosti da se pobune. U pojedinim malim preduzećima čak se pojavljuju i pokušaji da se zaposlenima ugovorima ograniči ili zabrani sindikalno i drugo organizovanje. Tako se zatvara krug u kojem radnik, bez obzira na to gde radi, stalno dobija istu poruku: ako nećeš ti, ima ko hoće“, upozorava ZSF.

Pitanje odgovornosti sindikata

A gde je u svemu tome sindikalno organizovanje?

„Ovde moramo da otvorimo i pitanje odgovornosti sindikata i sindikalnih predstavnika, jer više ne možemo prihvatati beskonačno ponavljanje objašnjenja zašto je sindikalno organizovanje u privatnom sektoru teško ili gotovo nemoguće. Kada su u pitanju velike kompanije, slušamo da je investitor značajan, da bi mogao da ode, da je ugrožen državni interes, da se mora voditi računa o stabilnosti poslovanja i da sindikalnim zahtevima ne treba remetiti investicionu klimu. Kada je reč o srednjim i malim privatnim preduzećima, objašnjenja su drugačija: mali kolektivi, neposredni odnosi zaposlenih i poslodavaca, strah od otkaza, nedovoljno zainteresovanih radnika, velika fluktuacija zaposlenih, nedostatak poverenja i nemogućnost okupljanja članstva. I tako, iz jednog opravdanja u drugo, dolazimo do apsurdne situacije u kojoj ispada da je sindikalno organizovanje moguće samo u javnom sektoru, odnosno tamo gde su uslovi za njegovo postojanje već koliko-toliko obezbeđeni“, smatra Zrenjaninski socijalni forum.

Takvo razumevanje sindikalnog delovanja ne može biti prihvatljivo, ističe ZSF.

„Ne očekuje se od zaposlenih da pojedinačno rizikuju svoju egzistenciju, da se izlažu pritiscima i da sami vode borbu protiv poslodavaca. Upravo zato postoje sindikati. Njihova uloga nije da konstatuju kako su radnici uplašeni, kako je kolektiv mali ili kako je poslodavac moćan. Naravno da je sindikalno organizovanje u privatnom sektoru teško. Ali ako je negde teško, to ne znači da je tamo manje potrebno. Naprotiv, upravo u sredinama u kojima je radnik lako zamenljiv, u kojima postoji veliki strah od otkaza i u kojima poslodavac ima nesrazmerno veću moć, potreba za sindikalnim organizovanjem je posebno izražena“, ističe ZSF.

Odlazak investitora ne sme biti argument protiv radničkih prava

Zrenjaninski socijalni forum poručuje da ne želi da sluša nova opravdanja zašto se zaposleni nisu organizovali, a da se strah radnika koristi kao objašnjenje za pasivnost sindikalnih struktura i da se prepreke predstavljaju kao konačan odgovor, umesto kao problemi koje sindikalni rad treba da rešava.

Potrebno je, smatra ZSF, da se razgovara o tome šta je konkretno urađeno, kakvi su pokušaji organizovanja preduzeti, kakva je podrška pružena zaposlenima i šta će biti učinjeno da sindikalno organizovanje postane dostupno i radnicima u privatnom sektoru.

PROČITAJTE JOŠ: Novi prostor za investitore u Zrenjaninu: Plan otkriva šta bi sve moglo da se gradi

„Slučaj Drekslmajera zato ne bi trebalo da ostane samo priča o jednom investitoru koji odlazi. On mora biti povod da preispitamo čitav model odnosa prema radu u kojem se od zaposlenih očekuje da budu zahvalni na zaposlenju, da ćute zbog straha od gubitka posla i da sopstvena prava ne stavljaju ispred interesa kapitala. Ne znamo da li bi Drekslmajer otišao da su radnici bili bolje organizovani i da su se izborili za bolje uslove. Ali znamo da odlazak investitora ne može biti argument zbog kojeg radnici treba da odustanu od kolektivne borbe za svoja prava dok je on tu“, ističe ZSF.

Zrenjaninski socijalni forum na kraju konstatuje da je možda najvažnije pitanje koje ostaje nakon odlaska Drekslmajera: da li ćemo iz ovog iskustva naučiti da radnička prava ne smeju zavisiti od toga koliko je investitoru isplativo da ostane, ili ćemo i dalje, u svakoj sledećoj fabrici i svakom sledećem privatnom preduzeću, slušati ista opravdanja zbog čega nema spremnosti za borbu na radnom mestu?