Dečji hirurg dr Marko Benčić: S ponosom kažem da sam bio đak Zrenjaninske gimnazije

Dr Marko Benčić je rođen 8. aprila 1988. godine u Zrenjaninu. Zrenjaninsku gimnaziju, prirodno-matematički smer, završio je 2007. godine, kada je i upisao Medicinski fakultet u Beogradu.

Danas je dečji hirurg zaposlen na Univerzitetskoj dečjoj klinici u Beogradu. Asistent je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, na Katedri za hirurgiju i anesteziologiju, i doktorand iz oblasti rekonstruktivne hirurgije.

PROČITAJTE JOŠ: Učenik za primer: Miloš Denda postiže odlične rezultate na školskim takmičenjima

Član je Beogradskog tima za rekonstruktivnu genitalnu hirurgiju, na čelu sa profesorom Miroslavom Đorđevićem, koji se bavi hirurgijom rodnog usklađivanja, odnosno transrodnom hirurgijom.

Dr Marko Benčić je oženjen i otac je dve ćerke.

Kakva su Vaša sećanja na detinjstvo?

Pa, sada da se osvrnemo na detinjstvo. Svakako najbezbrižniji period života gledajući sa stanovišta roditelja, lekara i predavača. Kada razmislim – da, tako sam se i osećao, verovatno kao i svako dete. Mogu da kažem da sam imao mogućnost kao dete da se razvijam na način koji sam želeo, naravno uz kontrolisanu slobodu od strane roditelja koji su to usmeravali na pravi način. Sada kada sam roditelj, shvatam koliko je zapravo to teško ostvariti.

Takođe, završio sam i Osnovnu muzičku školu, instrument gitara, koja mi je tada možda delovala malo naporna i blago dosadna za moj karakter, ali je imala veliki uticaj na razvoj samopouzdanja i mog daljeg budućeg školovanja. Što se tiče sportskih aktivnosti, kao i svaki dečak, počelo je sa karateom, fudbalom i na kraju sam se najduže zadržao u vaterpolu gde sam imao odlična prijateljstva. Svakako, rano detinjstvo mi je ostalo u lepom sećanju, nekako mogu da kažem da kada se vratim kući i dalje osećam miris detinjstva.

Šta biste rekli o profesorima Zrenjaninske gimnazije koji su Vam predavali?

Odgovor bih započeo sa strukturom samog odeljenja. Bili smo izuzetno dobro oformljeno odeljenje, mislim na drugarice i drugare gde se niko nije previše isticao svojim nekim osobenostima koje bi narušavale naše, mogu reći – složno funkcionisanje. Tako i sami profesori, mislim da nisu imali mnogo muka i napora u ostvarenju svojih ciljeva. Svakako da su postojali izuzetni profesori koji su mi ostali urezani u sećanje i čije reči pamtim i dan-danas, dok su tako postojale i blede senke koje se brzo zaborave.

Sa ove vremenske distance shvatam da sam imao veliku privilegiju da učim od sjajnih profesora. Marica Jovanić, naš razredni starešina, koja je na sve moguće načine, ponekad možda i s malo muke, upevala da nam prenese lepotu matematike. Nedeljko Kuljić, sjajan sociolog, izuzetan profesor sa autoritetom koji je bio za divljenje. Rako Tomović, koji je istoriju dočaravao toliko autentično da i dan-danas volim da pročitam nešto iz istorije. Posebno iskustvo – predavanje muzičke kulture, profesora Mirka Bulovana, neki su od najupečatljivih časova koje sam pohađao u životu. I sada se nasmejem kada se setim slušanja klasične muzike na časovima koje je on maestralno vodio.

Generalno sam izuzetno ponosan na Zrenjaninsku gimanziju kao instituciju i sa ponosom mogu da kažem da sam bio njen đak.

O prijateljima iz odeljenja – da li neka prijateljstva traju i dalje?

Kao što sam malopre napomenuo, iz mog ugla gledano, bili smo sjajno odeljenje. Ne pamtim da je bilo nekih loših trenutaka, teških svađa ili lošeg ophođenja jednih prema drugima. Srednjoškolski period, kada mislimo da je ceo svet naš i da se sve vrti oko nas, i kada misliš da su ti svi prijatelji i da ih imaš mnogo, zapravo se kasnije ispostavi da i nije baš tako. Kada se završi gimnazija i svako ode, što bi se reklo, na svoju stranu, neka prijateljstva se lagano gase, dok se neka nova stvaraju. Ali, svakako da su ostala sjajna prijateljstva koja i dan-danas traju.

Koji su Vam bili omiljeni predmeti?

Svakako da sam više bio privržen prirodnim naukama. U početku možda prve dve godine mi je matematika bila omiljeni predmet, kasnije me je lagano interesovanje odvuklo ka biologiji i hemiji. Najveći trud sam morao da uložim prilikom učenja filozofije i logike, možda tek danas počinjem da ih razumem i da na drugačiji način razmišljam o njima.

Šta ste voleli da radite u slobodno vreme? Da li Vaš današnji posao ostavlja prostora za slobodno vreme?

Obožavao sam vaterpolo i sport generalno, tako da sam svo slobodno vreme provodio po bazenima i terenima. Danas svo slobodno vreme (kog je izuzetno malo) provodim sa svojom porodicom, što me najviše ispunjava i daje mi snagu i motivaciju za dalji napredak.

Da li imate neke anegdote iz srednje škole?

Kada razmislim, svašta zanimljivo se dešavalo i bilo je mnogo zanimljivih situacija. Možda ne bi bilo u redu da prepričavam trenutke koji nekome nisu prijatni.

Da li ste se takmičili iz nekih predmeta?

Tokom osnovnog školovanja sam išao na takmičenja iz matematike, biologije, plivanja. Tokom srednje škole prve godine sam išao na takmičenje iz matematike, ali nisam mogao da se pohvalim nekim značajnim uspehom, tako da je time možda dalja želja bila ugašena. Nešto bolje rezultate sam ostvario na sportskim takmičenjima.

Kada i kako Vam se prvi put javila želja za studiranjem medicine?

Verovatno da je genetika odradila svoj deo posla. Majka i deda su bili lekari, tako da je sigurno otvorenost i pristupačnost tog posla u kući dovela do toga da zavolim medicinu možda već od malih nogu. Sada kada razmislim, mislim da sam čvrsto odlučio da studiram medicinu tokom trećeg razreda srednje škole. Tada sam se usredsredio na predmete koji su bili potrebni za upis na Medicinski fakultet.

Da li je studiranje za Vas bilo teže i napornije od očekivanog?

Za sebe mogu da kažem da sam veoma odgovoran, tako sam od samog početka pristupio studijama. Bilo je teških trenutaka, ali generalno sve je proteklo veoma dobro. Ne mogu da kažem da je bilo jako teško, očekivao sam da ću morati dosta da učim i radim.

Kako ste se opredelili za specijalizaciju?

Na petoj godini fakulteta smo učili hirurgiju, tada sam upoznao jednog sjajnog profesora koji mi je i dan-danas mentor i koji je preneo lepotu dečje i rekonstruktivne hirurgije na mene. Tako da sam tada shvatio da bih mogao da se bavim hirurgijom ukoliko za to budu postajali uslovi.

PROČITAJTE JOŠ: Radovan Raša Eleković ne zaboravlja svoj grad: Iz Amerike pomaže horskom festivalu i bolnicama

Međutim, medicina je generalno u našem društvu danas izuzetno neizvesna; nema svako mogućnost da se bavi granom medicine koju želi. Put do ostvarenja i dobijanja same specijalizacije je tada, kada sam ja završio fakultet, bio veoma dugačak i neizvestan. Dugogodišnje volontiranje, danonoćni rad i dokazivanje, potom eventualno zaposlenje, pa tek onda dobijanje specijalizacije. Volontiranje na Univerzitetskoj dečijoj klinici, poznatijoj kao „Tiršova“, i rad sa decom koji je trajao skoro dve godine, doveo je do toga da sam stvarno zavoleo taj posao i iskreno želeo time da se bavim. Nakon toga je usledilo zaposlenje i dobijanje specijalizacije iz dečje hirurgije.

Koliko je dugo trajala specijalizacija?

Sama specijalizacija je trajala pet godina od trenutka kada sam specijalizaciju dobio i upisao na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Koji Vam je bio najteži ispit na fakultetu?

Mogu da kažem da sam se ja na fakultetu najviše mučio i najteže prolazio sa predmetima kao što su epidemiologija, socijlna medicina, mikrobiologija. Nekako sam najviše nekvalitetnog vremena utrošio učeći te predmete. Generalno, ostale veće predmete, počevši od anatomije i svega ostalog sam super prolazio, verovatno jer sam ih ozbiljnije shvatao i bolje im se posvećivao.

Šta biste savetovali budućim studentima medicine?

Medicina je lepa, humana, sve dok je rezultat tvog rada pozitivan. Kada je rezultat tvog rada nezadovoljavajući, tada je medicina pomalo teška i ružna i želiš da se njome ne baviš. Hteo bih da im kažem i sledeće, da je medicina jedan dugotrajan proces… Ja još uvek učim i verovatno ću i za deset godina još uvek učiti.

Kliknite na ovaj link i zapratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu

Na kraju, koja je Vaša poruka našim čitaocima, sadašnjim gimnazijalcima?

Budite radoznali, ispitujte sebe, pokušajte da svoja interesovanja pretočite u nešto pozitivno što će nam dati podsticaj i energiju za vaš dalji razvoj, poručio je u intervjuu za časopis „Put“ dr Marko Benčić.

Jovan Momirov i Nina Komluški I-10