Vesna Jovičić se bavi zanimljivim poslom: Vesele saksije unose vedrinu u svaki dom

Svoju ljubav prema likovnoj umetnosti Vesna Jovičić je pre nekoliko godina pretočila u vesele saksije.

– Moj tata je jednom pitao nastavnicu likovnog, koja je živela u komšiluku, da li u školi postoji i drugi predmet osim likovnog. Kad mi je tata govorio uzmi da učiš, ja sam vadila blok i bojice, pa je pomislio da samo likovno u školi imam – počinje svoju zanimljivu životnu priču za portal zrenjaninski.com Vesna Jovičić.

PROČITAJTE JOŠ: VIDEO: Premijera novog filma Mirjane Karanović „Majka Mara“

Dodaje da posle završetka srednje škole nije imala hrabrosti da se oproba na Akademiji umetnosti, pa je upisala Višu tekstilnu školu, koja je tada postojala u Zrenjaninu.

– Kao tekstilna inženjerka zaposlila sam se u nekadašnjoj „Slogi“, ali je već tada bila kriza. Fabrika je, kao i kompletna tekstilna industrija u gradu, propala i onda kreće drugi deo mog života i borbe za egzistenciju – nastavlja Vesna.

Malo posla, malo biroa za nezaposlene, svega je bilo, da bi zbog invaliditeta Vesna na kraju ostvarila invalidsku penziju. Ljubav prema umetnosti nije je napuštala, pa je pre tri godine, sasvim slučajno, napravila svoje prve vesele saksije.

– Imamo divne kumove i držimo se običaja. Volim da kumi, kad idemo u goste, poklonim nešto posebno, a već nisam znala šta. I onda mi sin kaže – „znaš da kuma voli ukrasne figure u bašti, napravi joj tako nešto“. Imala sam saksije u kući i uz pomoć interneta i moje mašte napravila sam prve dve saksije, dečaka i devojčicu. Kuma se oduševila, videle su njene komšinice, pa komšinicine komšinice i krenule su porudžbine. Od jednog poklona ispao je posao – priča Vesna.

Od saksije koja do njenog radnog stola stigne sirova, odnosno tek ispečena, Vesnina mašta i vešte ruke mogu da naprave svašta.

– Prvo su bile obične, one male saksije, pa sam onda od jedne napravila glavu, a od druge telo. Zatim su figure dobile i noge i ruke, da bi stigao i prvi svetionik. Na mojim veselim saksijama sve je od gline, osim ruku, jer grnčar ne može da napravi tako male saksije. Dodatne detalje sama osmislim, iskrojim i zalepim – objašnjava Vesna Jovičić.

Na manifestacijama i prodajnim izložbama, ona se sa svojim saksijama pojavljuje u okviru udruženja „Suncokret“ čiji je član.

– Mene rad na saksijama usreći, a izgleda i one koji ih kupe. Pošto ih lakiram, mogu i da prezime napolju. Stalno mi na pamet padaju nove ideje za dodatno ukrašavanje. Deda Mraz je imao svetleće sijalice, svetionik stoji na školjkama, uskršnji zeka dobije uši i šapice, a pčelica antenice – precizira Vesna.

PROČITAJTE JOŠ: OVDE SVI PUNOLETNI GRAĐANI MOGU PREUZETI 5.000 DINARA

Njene vesele saksije, kako ih je nazvao Vesnin sin, danas ukrašavaju bašte i prozore širom sveta.

– Prva velika narudžbina otišla je za Bosnu i Hercegovinu, u jednoj turi 14 komada, i to mi je bio vetar u leđa. Ima ih u svim državama bivše Jugoslavije, ali i u Nemačkoj, Francuskoj, a najviše u Švedskoj. Kad bi bile sigurnije za transport i brzu poštu, ko zna gde bi sve stigle – završava razgovor Vesna Jovičić.