Rode, guske, Begej i vojvođanska sela na torbama koje iz Zrenjanina stižu do Londona i Kanade

Iako je igla i konac prate praktično od detinjstva, sopstveni posao pokrenula je 2017, kada je imala 52 godine. Do tada je radila u kreativnoj radionici Predškolske ustanove. Siguran posao napustila je tek kada su joj deca odrasla i osamostalila se, kako bi se potpuno posvetila onome čime se bavila celog života.

„Porodica je za mene prioritet i nagrada“

– Sigurna sam da će neko reći da je to prilično kasno za pokretanje sopstvenog posla, ali sam ja pre toga imala jednu važniju ulogu – da se posvetim porodici. Sve mi je došlo spontano. Celog života sam nešto radila iglom i koncem, a majka mi je govorila da sam počela da šijem još sa tri ili četiri godine. Tek kada su deca odrasla i osamostalila se, videla sam da ima prostora da uobličim ono što sam, zapravo, radila ceo život – priča Marika Srdić.

PROČITAJTE JOŠ: FOTO: Da li prepoznajete svaki kutak? Naselje 4. jul kroz objektiv Darka Nađalina

– Deci i porodici treba se maksimalno posvetiti. Čovek mora da shvati da nema uspeha ako prvo ne spozna sebe. Kada sam sama prelomila da mogu i hoću, onda je to bilo to – dodaje ona.

Dve torbe pokazale su joj kojim putem da krene

Marikina sklonost ka neobičnim kombinacijama, bojama i materijalima pojavila se mnogo pre nego što je nastala „Maćika“. Još kao srednjoškolka želela je da nosi nešto drugačije od onoga što je bilo dostupno u prodavnicama.

– Oduvek sam volela da budem drugačija i da ne nosim ono što je dostupno na svakom koraku. U srednjoj školi sam od mebla koji sam skinula sa starog otomana sašila sebi sako kakav niko u gradu nije imao. Bio je sa cvetnim, romantičnim motivima i plišanim reverima. Šila sam i garderobu prema krojevima iz dizajnerskih i modnih časopisa – priseća se Marika.

Mnogo godina kasnije sašila je sebi dve torbe i počela da ih nosi na posao. Reakcije koleginica pokazale su joj da ono što izrađuje može da zainteresuje i druge žene.

– Prvo sam ja nosila torbe i novčanike koje sam napravila. Ljudi su ih primećivali, a koleginice su počele da se interesuju za njih. Njihova zainteresovanost praktično mi je pokazala pravac kojim treba da idem i šta je to što bi trebalo da izrađujem – objašnjava ona.

Od sigurnog posla do preduzetništva

Kada je odlučila da napusti posao u javnoj ustanovi, kolege su je podsećale na godine, sigurnu platu i sve ono čega se odriče. Marika, međutim, kaže da nije strahovala da njen posao neće uspeti.

– Svi su bili iznenađeni kada sam dala otkaz. Podsećali su me koliko imam godina, da imam siguran državni posao i sigurnu platu. Ali meni je majka usadila veru da se radom može postići sve što je čoveku potrebno. Naravno, sve zavisi od toga ko ima kakve potrebe i prioritete – govori Marika.

Do tada nije imala iskustva u vođenju sopstvenog posla. Prijavila se za subvenciju za samozapošljavanje Nacionalne službe za zapošljavanje i tako počela da upoznaje svet preduzetništva.

– To iskustvo je za mene bilo dragoceno i mnogo su mi pomogli. Svaki zanat je lična priča. Nekome je dovoljno da zaradi dve plate, nekome će rad postati opterećenje i pritisak na putu do zarade, dok će nekome zarada biti važna, ali neće biti jedini prioritet. To je individualni doživljaj i zato najviše volim da govorim u svoje ime, a ne da generalizujem – kaže naša sagovornica.

„Tržište tada nije bilo spremno“

Iako je za mnoge sopstveni posao pokrenula kasno, Marika smatra da je to učinila upravo u pravom trenutku. Da je počela dvadesetak godina ranije, veruje da odnos kupaca prema ručno izrađenim proizvodima ne bi bio isti.

– Da sam počela u tridesetoj godini, sigurna sam da pogled na ručni rad ne bi bio onakav kakav je danas. Tržište tada nije bilo spremno za ovakvu vrstu proizvoda. Za skoro deset godina, koliko se ovim bavim, svake godine osećam rast – navodi ona.

U Zrenjaninu, prema njenim rečima, posluje dvadesetak zanatlija – preduzetnika koji se bave starim zanatima i poseduju sertifikat Ministarstva privrede za stare i umetničke zanate i poslove domaće radinosti.

– Mnogo je ljudi koji se bave ručnim radom, ali im je to hobi. Nama koji smo registrovali posao nije lako da opstanemo. Ponuda različitih proizvoda je velika, mladi su navikli na brzu modu, a ima i mnogo jednoličnosti – ocenjuje Marika.

Vojvodina kao neiscrpna inspiracija

Bilo je potrebno vreme da različite veštine i materijale koje koristi poveže u prepoznatljiv stil „Maćike“. Vez, heklanje i različite tkanine postepeno je uklapala u motive sredine u kojoj živi.

– Vojvođanska sela su izuzetna inspiracija. Begej, biljni svet, palačke uz stajaće vode, rode i guske – sve to u meni budi kreativnost i trudim se da svoj doživljaj prenesem na torbe koje će žene kasnije nositi. Posebno me inspiriše jesen – govori Marika.

Važan deo njenog izraza čine boje i kombinovanje materijala različitih tekstura i dezena.

– Kada uklopim sve to šarenilo boja i tehnika, uradim pačvork i torbi, novčaniku ili futroli dam 3D efekat, dobija se ta autentičnost. Osnovna ideja od početka bila je da ono što proizvodim nema samo estetsku nego i upotrebnu vrednost – ističe ona.

„Maćiku“ biraju različite generacije

Kupci brenda „Maćika“, prema Marikinim rečima, nisu ljudi koji slepo prate trendove, mišljenja drugih ili poznate i skupe brendove. Njih povezuje želja da imaju nešto drugačije.

– Ima sasvim dovoljno ljudi koji vole ovaj stil. To je ciljna grupa koja nije podložna ni mišljenju drugih ljudi, ni trendovima, ni skupim brendovima. Moji kupci imaju od 20 do 70 godina. Jedno vreme su to uglavnom bile žene od pedesetak ili šezdesetak godina, ali u poslednje vreme sve češće se javljaju i mlađe žene – navodi Marika.

Njene torbe, rančevi i novčanici stigli su do Rusije, Kanade, Norveške, Danske, Francuske, Kine, i Nemačke, ali i do Londona.

– Naši ljudi koji tokom leta dođu na odmor naročito vole da kupe nešto što se smatra lokalnim proizvodom i što je autentično – kaže ona.

Društvene mreže otvorile su put do kupaca

Društvene mreže omogućile su joj da proizvode predstavi mnogo širem krugu ljudi, ali su donele i potrebu da stalno osluškuje njihove reakcije i navike.

– Gledam da razumem potrebe kupaca. Neretko mi pišu noću i, ako u to vreme radim, nije mi teško da odgovorim, jer je neko baš tada video moj proizvod. Ispunjava me komunikacija sa kupcima i ne doživljavam je kao teret. To je deo cele priče koju sam napravila – objašnjava Marika.

Koliko društvene mreže mogu da budu moćne, shvatila je kada je neko fotografiju njenih novčanika podelio u jednoj Fejsbuk zajednici.

– Odjednom sam dobila 60 poruka u vezi sa novčanicima, a nisam znala šta se dogodilo. Pošto nemam serijsku proizvodnju i sve je ručni rad, trudim se da osluškujem interesovanja kupaca, vodim evidenciju i stavljam akcenat na izradu onoga što se najviše traži. Proizvodi se sami reklamiraju – kaže ona.

Svaki predmet nastaje pojedinačno

Koliko je vremena potrebno za izradu jedne torbe, pitanje je na koje Marika teško može precizno da odgovori. Proces izrade ne podrazumeva samo šivenje, već i uklapanje različitih vrsta materijala, vez i finu obradu brojnih detalja, za šta je potrebna velika preciznost.

– Ovo nije serijska proizvodnja. Potrebno je tekstilom i koncem praktično oslikati sliku na torbi. Reč je o kombinaciji šivenja i veza i zaista mi je teško da izmerim koliko vremena zahteva jedan predmet. Ne radim po porudžbini mimo onoga što imam u ponudi. Držim se svog stila i sa tim ne eksperimentišem – naglašava Marika.

PROČITAJTE JOŠ: Gde letuju Zrenjaninci: Grčka i dalje najtraženija, aranžmani skuplji nego lane

Iako smatra da je važno da svaki čovek svoj rad naplati, najveću vrednost sopstvenog posla ne pronalazi samo u zaradi, već u slobodi da sama organizuje vreme i odredi koliko može da pruži.

– Istina je da svi radimo da bismo zaradili i, naravno, važno je da svoj rad naplatite. Ali moja sreća nije u tome. Srećna sam što sama određujem kada ću raditi i što mogu da raspolažem svojim vremenom. Moj ritam, moj karakter i moja organizacija. To možete da imate kada radite sami i kada znate koliko možete da date drugima – zaključuje Marika Srdić na kraju razgovora.