Od fudbala u opancima do pozorišne scene: Priča o Miti Majinu iz Dolje
Mita Majin, ratar iz Dolje, ostavio je trag u sportskoj i pozorišnoj istoriji Zrenjanina. O njegovom životu danas govore zapisi o fudbalu u opancima, sačuvane fotografije i pismo nemačkoj porodici kod koje je radio i proveo vreme kao zarobljenik u vreme Drugog svetskog rata.
Podeli vest:
U četiri ujutru, te 1921. godine, fudbaleri su već bili na okupu, sa bičevima kojima su isterali krave i svinje u polje. Trebalo je izmeriti igralište, doneti kreč i napraviti golove. Jedan od njih, Mita Majin, dobio je zadatak da donese četiri vrbove stative, jer je živeo pored Begeja.
Ovako je Dimitrije Gardinovački, poznatiji kao Mita Majin, rođen u naselju Dolja, u tekstu „Prvih dana…“, objavljenom u monografiji „Spomenica 1921-1936“, opisao početke Ratarskog sportskog kluba „Borac“. Sačuvao je i reči Voje Mašina, koji je raspoređivao poslove:
„Dan je već svanuo, nemamo vremena rešavati, već vas nekoliko na vašarište, pa sa konopcima izmerite koliko je dugačko i široko igralište, a vi opet po kreč. A ti Majin, ti si pored Begeja, pa imaš dosta vrba, ti ćeš doneti četiri stative. A vi ćete ići sa njime da donesete. Ja ću doneti pajvane, što ćemo vezati preko stativa.“
PROČITAJTE JOŠ: VIDEO: Putovanja vozom koja se pamte decenijama – Zrenjaninci podelili svoje priče
Kako je nastao Borac?
Prvu fudbalsku loptu ratarska omladina kupila je za 270 kruna. U istom tekstu Majin prenosi kako su u jesen 1921. godine Nogometnom savezu u Zagrebu opisali sebe i svoje prilike:
„Svi smo ratari, koji obrađujemo svoju zemlju. U slobodnim časovima igramo futbal, ali ne u futbalskim cipelama, nego u opancima, jer mi u cipelama ne znamo ni da koračamo a kamoli da jurimo za loptom. Sada već igramo skoro svi u kratkim sportskim gaćama, dok samo dvojica igraju u širokim seljačkim gaćama.“
Među tim mladim ratarima-fudbalerima bio je i Mita, kasnije dramski pisac i glumac. Na njegov život i rad podseća spomen-ploča otkrivena 2021. godine na stadionu Borca u Dolji, povodom stogodišnjice kluba.
Fotografije i pisanu građu o njemu čuva Zrenjaninac Gena Tornjanski, nekadašnji sekretar i predsednik Borca, danas aktivista Mesne zajednice „Dolja – Crni šor“. U razgovoru za portal zrenjaninski.com govori o čoveku kojeg pamti istorija kluba, ali čije ime mnogim sugrađanima danas malo znači.
– Dimitrije Gardinovački ostao je poznat kao Mita Majin. „Majin“ je bilo njegovo špicname. U ono vreme porodice su se razlikovale po porodičnim nadimcima. Rođen je 1905. godine, u Dalmatinskoj ulici. Bio je ratar, bavio se poljoprivredom. Ratari omladinci koji su se okupljali na Raškovom roglju dogovorili su se da formiraju klub, a Mita Majin je bio jedan od njih. Tako je 28. avgusta 1921, na Veliku Gospojinu, osnovan Ratarski sportski klub „Borac“ – kaže Tornjanski.
Prema monografiji „Prvi vek Ratarskog fudbalskog kluba Borac Zrenjanin 1921-2021“, bio je to jedini klub u tadašnjoj državi koji je osnovala paorska omladina i jedini koji je u Nogometnom savezu u Kraljevini SHS bio registrovan kao klub ratara.
Pozorište i muzika uz fudbal
Okupljanje oko Borca otvaralo je mladim ratarima priliku da učestvuju i u kulturnom životu. Mita Majin je u tome imao važnu ulogu.
– I sam je bio fudbaler Borca. Osnovao je pozorišnu grupu, pisao dramske tekstove, a bio je i glumac amater. Njegov komad „Švigarica“, koji je izvodila pozorišna sekcija pri Borcu, ostao je upamćen kao njegovo najpoznatije i najviše puta igrano dramsko delo – objašnjava Tornjanski.
Majinovi tekstovi u Spomenici iz 1936. godine sačuvali su pojedinosti iz početaka kluba, ali i njegov način pripovedanja.
– Imao je oštrouman, specifičan stil pisanja. Uvek je bilo pametnih ratara, mudrih, ali Majin je bio izuzetan i ostavio je trag – kaže Gena Tornjanski.
O tome šta su osnivači Borca želeli da pruže omladini svedoči i potvrđuje tekst publiciste Dejana Bošnjaka u monografiji posvećenoj prvom veku kluba. Opisujući susret sa Mitom Majinom u njegovim poznim godinama, Bošnjak prenosi njegove reči:
„Zbog stanja u kome se našla naša omladina osnivanje Borca je, pored sportskog, imalo i kulturne i prosvetne ciljeve. Zbog toga je osnovano pevačko društvo, čiji je dirigent bio Miloš Nikolić, advokat. Isto tako, osnovano je i diletantsko pozorište i tamburaški orkestar. Želja nam je bila da našu omladinu osposobimo za obrazovanje i samoobrazovanje.“
Pismo posle zarobljeništva
Drugi svetski rat odveo je Mitu Majina u zarobljeništvo u Nemačku. Tornjanski kaže da je bio u radnom logoru i radio kod jedne nemačke porodice. Sa njom je ostao u kontaktu i po povratku u rodni grad.
– Dopisivao se sa njima. Veoma ih je cenio i poštovao, kao svoje roditelje. Kad se vratio iz rata, bio je angažovan u gradskom pozorištu kao glumac i dramski pisac, a istovremeno je radio i u banci, odakle se penzionisao. Živeo je u Dolji, voleo je ovaj kraj – govori Tornjanski.
Među dokumentima koje čuva nalazi se i Mitino pismo toj porodici. U njemu piše o dobročinstvu koje je pamtio iz vremena zarobljeništva:
„Radujem se da ste primili moje pismo. Pogotovo Vašim rečima da me se sećate u lepoj uspomeni. Da, dragi moji, neumesno je govoriti o dobrom životu u ratu, al eto, Vi se sećate mene kao što i ja Vas neću nikada zaboraviti po dobročinstvu.“
Zahvalnost objašnjava poređenjem sa sudbinama drugih zarobljenika koje je sretao u Nemačkoj, onih koji godinama nisu ulazili u kuću svog poslodavca niti dobijali kuvano jelo. Zatim piše:
„Ja sam se sa vama sreo kao čovek sa čovekom a ne kao rob sa zakupcem čovečije snage. Mi smo se razumeli u ratnoj nevolji koja je tištila nekog manje, nekog više, al uglavnom celo čovečanstvo.“
U istom pismu govori i o onome što ga je dočekalo po povratku:
„Malo svojih drugova sam zatekao žive. Bog zna dal bih i ja ostao živ da nisam pao u ropstvu. To svedoči pretres moga stana i uništenje moje biblioteke. Ne dao Bog nijednom narodu na svetu da doživi takve strahote.“
Podeli vest:
