Danica Kočalka se bavi takmičarskim plesom: Kad se telo umori, duša se nahrani

Sve je počelo u nižim razredima osnovne škole u Zrenjaninu, kada je njena učiteljica Gordana Lazić organizovala priredbu u kojoj su učestvovali đaci i njihovi roditelji.

– Svako je spremio neku tačku poput recitovanja, pevanja, glume ili pričanja viceva. Nisam imala ideju šta da pokažem svojim vršnjacima dok mi tata nije dao sjajan predlog. Bio je to ples u paru iz njegove mladosti, koji smo nazivali „bugi-vugi“. Pokazao mi je korake i sastavio „koreografijicu“. Osim velikih osmeha koje smo izmamili publici te večeri, još draža uspomena mi je sam proces pripremanja. Pomerili bismo nameštaj u kući i provodili nekoliko sati zajedno u dnevnoj sobi, našem malom plesnom studiju – počinje priču za portal zrenjaninski.com Danica Kočalka.

PROČITAJTE JOŠ: VIDEO: Lijam Nison se vraća na veliko platno u akcionom filmu „Iskupljenje“

Iako joj je, kako kaže, tata „otvorio apetit“ za ples, nije odmah mogla da počne da ga uči i da se njime bavi.

U Zrenjaninu se mogu naći klasičan ili džez balet, a ples u paru je, nažalost, prisutan samo u većim gradovima poput Novog Sada i Beograda. U međuvremenu, Danica se bavila atletikom, plivanjem i tekvondom, do pre tri godine. Kada je upisala gimnaziju, sve se promenilo.

– Tata je bio spreman da nas vozi dva puta nedeljno do Novog Sada. Uputili smo se na probni čas u „Fiestu“, školu klasičnih plesova, i već tri godine se vraćamo u iste prostorije u istim terminima. Krenuli smo na početni kurs koji nas je upoznavao sa osnovnim pravilima na plesnom podijumu. Uvidela sam raznolikost plesova koje nas uče. Od sambe i rumbe nastalih u živahnoj Južnoj Americi, preko senzualne, neobavezne salse i baćate, do najelegantnijih valcera. Za svakoga postoje plesovi u zavisnosti od temperamenta i prirode. Moj favorit je argentinski tango, ples u kom greške nisu greške. Savršena tvorevina otmenosti, strasti i razigranosti. Odsečna melodija koja lako zagolica – nastavlja Danica.

Instruktori polaznike uče i plesnom bontonu.

– Partneri uče kako da vode, a partnerke kako da prate. Tako možemo da plešemo i sa drugima, ne samo sa stalnim partnerom po napamet naučenoj koreografiji. Ubrzo smo krenuli na plesne večeri. To su opušteni događaji gde možemo videti ljude različitih starosnih grupa i nivoa iskustva koje okuplja ljubav za ples. Na takvim događajima sam upoznala mnogo prijatnih i kulturnih ljudi. Ples može biti savršen vid socijalizacije – objašnjava naša sagovornica.

Nakon godinu dana kursa sa tatom, Danica je izrazila želju da se više posveti plesu i da počne da se takmiči. Krenula je na privatne časove i doživela ples potpuno drugačije.

– Postoji deset takmičarskih plesova koje polako učim i nadograđujem znanje. Više nije samo rekreativno đuskanje. Na časovima se ozbiljno bavimo tehnikom, po striktnim pravilima. Sa trenerom pripremam sve složenije koreografije na osnovu kojih nas sudije ocenjuju na takmičenjima – priča Danica.

Dan takmičenja je poseban događaj. Pošto je ples delom sport, a delom umetnost, mora se obratiti mnogo pažnje na estetiku, počevši od kostima.

– Za standardne plesove za mene je potrebna haljina, a za partnera frak. Haljine koje plesačice nose su raskošne, dugačke i vrlo upadljive. Često sa mnogo cirkona, šljokica ili perja. I šminka i frizura su u istom stilu. Moraju gledaocu privući pažnju svim detaljima. Od otmenih niskih punđi na glavi do lakiranih cipelica na nogama, plesni parovi su zaista spremni za bal. A kad u lepršavim haljinama zaplešu uz zanosnu muziku, svakim korakom osvajaju podijum – nastavlja Danica.

Za sam nastup potrebno je mnogo samopouzdanja. Ali ono se ne stiče samo nastupom. Potrebno je i za svaki trening i kontakt sa ljudima u plesnoj školi.

– Na samom početku sam bila vrlo nesigurna u sebe. Sada kada razgovaram sa nesigurnom osobom vidim sebe iz prošlosti. Čovek bi pomislio da nema mnogo koristi od izlaska na plesni podijum. Primećujem da se moje znanje stečeno na časovima plesa prenosi u svakodnevni život. Kao prvo, popravila mi se slika o sopstvenom izgledu što doprinosi samopouzdanju koje mi treba za svaku vrstu javnog nastupa. I kad odgovaram u školi i kad jasno iznosim svoje mišljenje u društvu. Nije lako izneti svoje mišljenje. Ljudi te više slušaju kada se ispraviš i zauzmeš prostor – ističe naša sagovornica i dodaje da je naučila da komunicira sa ljudima, naročito starijim, jer je pre polaska na ples bila okružena skoro isključivo vršnjacima.

Naučila je, dodaje ona, kako se uči. Nije strašno ne razumeti i pitati predavača da ponovo objasni.

Kliknite na ovaj link i zapratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu

– Naučila sam kako se napreduje. Prvo, potrebna je disciplina. Treninzi se ne preskaču. Ako vidim cilj, potrebno je napraviti žrtve i postaviti prioritete. Zatim za napredak je potrebno vreme, stoga učim strpljenje i upornost. Ako očekujemo da je napredak primetan već sutra, slede razočaranje i odustajanje. Naučila sam da su padovi sastavni deo napretka. I ono, za mene najvažnije, naučila sam da uživam u lepoti procesa. Da li je do ljudi ili do prirode plesa, ne znam. Znam da nema dana kada nisam izašla iz plesne škole bez osećaja ispunjenosti. Ma koliko dan do tad bio loš, na ulicu izlazim punog srca. Fizički umorna, ali duša je nahranjena – završava ovu lepu priču Danica Kočalka.