TUŽNA SUDBINA: Kada je i kako propala Zrenjaninska industrija piva

Vest da će kompanija „Carlsberg Srbija“ iz Čelareva, u saradnji sa Gradom Zrenjaninom, ponovo oživeti brend Zrenjaninskog piva, u ovdašnjoj javnosti dočekana je dvojako. Dok su je jedni dočekali s negodovanjem, smatrajući da nema smisla proizvoditi Zrenjaninsko pivo van Zrenjanina, sad kad je Zrenjaninska industrija piva i definitivno propala i otišla u istoriju, drugi su se veoma obradovali, vođeni teorijom da je bolje i ovako imati svoje pivo, nego nikako.

Pri tome, „Carlsberg Srbija“ je ponudila Zrenjanincima da sami izaberu ukus i dizajn etikete, birajući između tri ponuđena rešenja. Konačan rezultat trebalo bi da bude otvaranje kraft pivare u gradu, jer će „Carlsberg Srbija“ od svake prodate boce izdvajati dva dinara za te namene.

Žrtva surove tranzicije i očajne privatizacije

Bilo kako bilo, svima koji su iole upućeni u privredna dešavanja u gradu jasno je da od pokretanja proizvodnje u staroj Zrenjaninskoj industriji piva (ZIP) nema ništa. Ovdašnja pivara bila je, kao i mnoge druge uspešne fabrike u gradu na Begeju, žrtva surove tranzicije i očajne privatizacije. Od pivarskog majstora Sebastijana Krajcezena, koji je 1745. otvorio prvu radionicu za proizvodnju piva, preko jednog od najvećih veleposednika u Vojvodini Lazara Dunđerskog, koji je potkraj 19. veka kupio zrenjaninsku pivaru i značajno proširio proizvodne pogone, do kontroverznog vojvođanskog biznismena Momčila Rajića, koji je 2003, za 912.000 evra, došao u posed 51,04 odsto kapitala ZIP-a, a ubrzo zatim i stavio katanac na vrata, fabrika je prošla dug put i stigla do kraja.

Vrhunac kvaliteta Zrenjaninsko pivo dostiglo je sedamdesetih godina 20. veka. Osamdesetih godina pivara je zabeležila svoj tehnički maksimum proizvevši 406.000 hektolitara piva i čuvenog energetskog napitka „Tut – gut“. Krenuvši putem tranzicije i privatizacije, došlo je do pada proizvodnje, a ubrzo posle i prestanka rada.

Dvoje – troje fizičkih lica otkupljivalo je akcije od radnika. Onda ih je Rajićeva firma „Pan bir“ otkupila od njih. Samo tri meseca 2003. pivara je radila, a već 2004. obustavljena je proizvodnja. Jedno vreme pivo je dovoženo iz Bečeja i flaširao u Zrenjaninu. Onda su zaposleni upućeni na prinudni odmor i sve je krenulo nizbrdo. Bez posla je, nedugo potom, ostalo oko 250 radnika. Oni isprva nisu mogli da reše svoj radno – socijalni status, pošto im gazda nije uplaćivao penzijsko osiguranje. Radnici su tih godina dizali svoj glas protiv propasti pivare, ali izostala je bilo kakva podrška države i lokalne samouprave.

Stečaj otvoren 2010. godine

Nad pivarom je, na predlog Grada Zrenjanina, jula 2010. godine pokrenut stečajni postupak. To je učinjeno nakon što je Rajić pokušao da odnese proizvodne mašine, kada je intervenisala i policija. Lokalna samouprava je imala pravo da zatraži stečaj zbog dugova koje je Rajić ostavio gradu i poreskoj upravi.

Bilo je i pokušaja prodaje Zrenjaninske industrije piva. Na javni oglas svojevremeno se javilo i preduzeće „MK Komerc“. Ono je za imovinu ZIP-a, procenjenu na 188 miliona dinara, ponudilo četiri i po puta manju cenu od početne, odnosno 41 milion dinara. Pošto je ponuda „MK Komerca“ bila niža od polovine procenjene vrednosti, odluku o eventualnoj prodaji zrenjaninske pivare jedinom zainteresovanom kupcu, shodno zakonskim odredbama, mogao je da donese samo Odbor poverilaca. Odbor je, međutim, odlučio da ponudu odbije.

U međuvremenu, pojavila se šabačka firma „Lavovi 015“. Ta firma u prethodnom periodu bila je u velikom poslu – sekla je i odnosila ono što je od opreme, mašina i kancelarijskog nameštaja preostalo nakon nekoliko prethodnih prodaja propale zrenjaninske pivare. „Lavovi 015“ su, inače, preduzeće koje se bavi prerađivanjem industrijskog otpada.

Vlasnik pivare bio Lazar Dunđerski

Pored velikog imanja i mnogobrojnih industrijskih preduzeća, Lazar Dunđerski je imao i dve fabrike piva, u Čibu (Čelarevu) i Velikom Bečkereku. Velikobečkerečku pivaru je kupio 1891. godine od Rože Ferenca. Ona ostaje u posedu Dunđerskih sve do kraja Drugog svetskog rata.

Pivarom je upravljao Lazar, sve do svoje smrti 1917. godine. Nakon toga, pivaru nasleđuje njegov sin Gedeon. Ovaj ugledni doktor prava, predsednik Matice srpske, predsednik Novosadske produktne berze i član velikih novčanih zavoda u Kraljevini Jugoslaviji, upravlja pivarom sve do svoje smrti 1930. godine.

Nakon Gedeona, Velikobečkerečku pivaru nasleđuju njegova deca – sinovi Lazar i Dušan i kći Sofija. U ime brata i sestre pivarom upravlja dr Dušan Dunđerski, do kraja Drugog svetskog rata, a nakon konfiskacije ostaje njen direktor do 1948. godine.

Zanimljivo je napomenuti da je dr Dušan Dunđerski nakon rata pivaru poklonio Komunističkoj partiji Jugoslavije, što je čak i za ono vreme bilo neuobičajeno i izazvalo je velike nedoumice, jer je nije poklonio ni narodu ni državi, nego partiji. Tek mnogo godina kasnije saznalo se da je njegova supruga Ruža bila stari član partije, i da je verovatno poklonio partiji po njenom nagovoru.

Međutim, zbog požara koji izbija u delu pivare, ondašnja vlast ga optužuje za sabotažu, pa čak i zatvara. Razočaran, napušta Zrenjanin i odlazi za Beograd, a ubrzo potom u Rijeku, gde živi sve do smrti 1977.