„Servo Mihalj“ je zapošljavao više od 20.000 ljudi: Da li je to bilo zlatno doba Zrenjanina?

Borislav Umićević, mašinski inženjer i privrednik, taj period poznaje iznutra. Karijeru je započeo 1977. godine u „Dijamantu“, kao inženjer razvoja, potom je radio u Tehnološko-poljoprivrednom institutu i rukovodio sektorom proizvodnje i razvoja u Industriji ulja „Dijamant“. Kasnije je bio direktor Fabrike ulja „Banat“ u Novoj Crnji, a 2004. godine sa porodicom je osnovao preduzeće UM-ING. Zbog toga o nekadašnjem kombinatu danas govori i kao njegov nekadašnji radnik i kao čovek koji decenijama posluje u sasvim drugačijim tržišnim okolnostima.

PROČITAJTE JOŠ: FOTO: Spratna kuća na Bagljašu za 98.000 evra – ima ogroman potencijal

Sistem koji je povezivao njivu, fabriku i tržište

Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin, kompleks zrenjaninske Fabrike šećera podignut je od oktobra 1910. do septembra 1911. godine prema projektu češkog arhitekte Viktora Beneša, kao „vrtni grad“ sa proizvodnim halama i stanovanjem za zaposlene. U istorijatu kompanije „Servo Mihalj Inženjering“ navodi se da je Kombinat prehrambene industrije „Servo Mihalj“ osnovan početkom 1953. godine, spajanjem Fabrike šećera i Industrije skroba.

U sastavu kombinata bilo je 35 radnih organizacija i zajedničke službe. Među njima su bile šećerane, industrije ulja, „Žitoprodukt“, industrija prerade kukuruza IPOK, fabrike mesa i mlečnih proizvoda, pivara, „Jugoremedija“, „Luxol“, kožara „Toza Marković“, Tehnološko-poljoprivredni institut, Interna banka i preduzeća zadužena za transport, trgovinu, obrazovanje i druge zajedničke poslove. Na području koje je sistem povezivao, u društvenom i individualnom vlasništvu, nalazilo se oko 240.000 hektara obradivog zemljišta. U najboljim godinama kombinat je zapošljavao više od 20.000 ljudi.

Njegova snaga bila je u zaokruženom lancu: od sirovine do finalnog proizvoda. Zajednički su planirani proizvodnja i nastup na tržištu, a Interna banka finansirala je proizvodnju i investicije. Tehnološko-poljoprivredni institut povezivao je nauku sa potrebama poljoprivrede i industrije. Bio je to sistem građen za određeno vreme, na društvenoj svojini, snažnom udruživanju i podršci tadašnje države.

Veliki sistemi pripadaju svom vremenu

Kada ga pitaju zašto se „Servo Mihalj“ raspao, Umićević kaže da je pogrešno odgovor tražiti u nemaru države ili društva. Način na koji se privreda organizuje, smatra on, neraskidivo je povezan sa okolnostima u kojima preduzeća posluju.

– Sećam se da se, kada je kombinat nastajao, išlo dotle da se objedine nabavka i sistem prodaje. Danas je to iluzija. Ne postoji firma koja može da obavlja nabavku za moju firmu i u naše ime. Danas morate trenutno da se prilagođavate tržištu, da pratite politiku cena, transportne troškove, cenu nafte u svetu i mnoge druge faktore. Sve to utiče na formiranje ponude – objašnjava Umićević.

Njegova ocena ne poništava rezultate koje je kombinat ostvario. Naprotiv, on smatra da su veliki sistemi u to vreme bili korisni i opravdani, ali da ista organizaciona forma danas ne bi mogla da odgovori na brzinu promena.

– Svi ti veliki sistemi bili su u ono vreme vrlo korisni i dobri, ali danas ne bi imali uslove za opstanak. Siguran sam u to – kaže on.

„Zlatno doba“ ili pogled iz današnjeg vremena?

Ipak, činjenica da bi takav model danas bio neodrživ ne objašnjava u potpunosti zašto se Zrenjaninci sa toliko sete sećaju „Servo Mihalja“. Sećanje na kombinat nije sačinjeno samo od proizvodnih rezultata i broja zaposlenih. U njemu je podjednako važan način na koji se tada živelo.

– To je malo romantizovan stav. Lično mislim da zlatno doba, ako hoćemo da budemo realni, ne postoji. Postoji samo sinusoida koja ima svoje padove i uspone – kaže Umićević.

A onda toj ogradi dodaje ono što se iz današnje perspektive teško može zanemariti. Socijalni položaj zaposlenih bio je neuporedivo sigurniji. I niže kvalifikovan radnik mogao je da reši stambeno pitanje, dok je školovanje bilo dostupno i porodicama koje nisu imale velika primanja.

– Ja i moja dvojica braće mogli smo da završimo fakultete, a otac nam je bio pravnik u opštini. Uzmite danas činovničku platu i pokušajte njome da školujete troje dece u Beogradu. U moje vreme to je moglo: stipendije, krediti i studentski domovi su bili dostupniji – navodi on.

Zato slika tog vremena nije jednostavna. Kombinat jeste bio glomazan, ali je njegov radnik imao mnogo više razloga da veruje da će trudom i obrazovanjem napredovati i sebi obezbediti sigurniju budućnost.

Kombinat kao rasadnik kadrova

Jedna od vrednosti koju Umićević posebno izdvaja bila je kadrovska politika. Zaposleni su imali mogućnost da se doškolovavaju, napreduju i preuzimaju odgovornije poslove. I u istorijatu kombinata „Servo Mihalj“ se opisuje kao rasadnik kadrova ne samo za sopstvene potrebe već i za banke, komore i različite nivoe državne uprave.

Posebno mesto imao je Tehnološko-poljoprivredni institut, u kojem su naučna istraživanja bila neposredno povezana sa proizvodnjom. Znanje nije ostajalo zatvoreno u institutima i na fakultetima, već je primenjivano u poljoprivredi i industrijskim pogonima.

Umićević pamti da su stručnost, kreativnost i spremnost na rad otvarali prostor za napredovanje.

– Uspeh je bio vezan za vaše kvalitete. Ako ste imali kreativnu crtu i stvarno bili kvalitetni, mogli ste da napredujete. Trku je svako mogao da započne, dok danas to nije uvek slučaj – ocenjuje on.

Zrenjanin je, dodaje, bio veoma dobro pozicioniran među industrijskim gradovima nekadašnje Jugoslavije. Pominjući Zagreb, Maribor i Niš, Umićević ocenjuje da je Zrenjanin bio „u vrhu te piramide“.

Šta se iz tog iskustva može sačuvati

Današnji privredni ambijent u Zrenjaninu Umićević ocenjuje pozitivno. Kaže da sistem funkcioniše i da kao privrednik može nesmetano da posluje. Ni u postupcima koji zavise od institucija, poput izdavanja građevinskih dozvola, prema njegovim rečima, ne nailazi na probleme.

Ni mladima ne nudi jednostavan recept za uspeh. Primećuje da među onima koji su otišli u inostranstvo ima ljudi koji žele da se vrate, ali smatra da je uspeh ipak individualna stvar.

PROČITAJTE JOŠ: Firma iz Zrenjanina završila u stečaju: Poverilac potražuje skoro 20 miliona dinara

„Servo Mihalj“ se ne može vratiti u obliku u kojem je nekada postojao. Promenili su se svojinski odnosi, tržište, brzina poslovanja i čitav svet u kojem je taj sistem nastao. Ali njegovo nasleđe ne mora da se svede samo na nostalgiju za ugašenim fabrikama. Ono otvara pitanje šta je iz tog vremena vredelo sačuvati: vezu između nauke i proizvodnje, ulaganje u ljude, mogućnost napredovanja i osećaj radnika da od svog rada može da planira život.

Možda je upravo to, više od broja fabrika i zaposlenih, ono čega se Zrenjaninci sećaju kada govore o „Servo Mihalju“: vreme u kojem je, kako kaže Borislav Umićević, trku svako mogao da započne.