Nenad Janković, DIER: Svest o ekološkim obavezama postoji, ali je neujednačena

Nenad Janković, osnivač savetodavne kompanije DIER – Digitalno i Ekološko Rešenje, taj obrazac viđa svake godine iznova, ali iza njega prepoznaje dublje pitanje: koliko srpski poslodavci zapravo razumeju svoje obaveze u oblasti zaštite životne sredine, a koliko ih jednostavno „odrađuju“?

U razgovoru za portal zrenjaninski.com govori o neujednačenoj svesti, razlikama između firmi koje grade sistem i onih koje reaguju tek pred inspekciju, i o tome šta DIER pokušava da promeni.

Svest ne zavisi od veličine firme

U praksi ne postoji jedno pravilo koje bi se moglo primeniti na sve poslodavce. Iako se najčešće očekuje da velike kompanije imaju razvijenije sisteme i veću svest o obavezama, dok mala i mikro pravna lica reaguju tek kada inspekcija pozvoni na vrata, realnost prema Jankovićevom iskustvu pokazuje upravo suprotno. Mnoga manja preduzeća pristupaju ovoj oblasti vrlo ozbiljno, tražeći detaljne analize i angažujući konsultante na vreme, jer žele da razumeju suštinu problema, a ne samo da formalno ispune zakonske zahteve.

Sa druge strane, kod većih sistema povremeno postoji pretpostavka da je sve već „pokriveno“, pa se fokus pomera ka rokovima i administrativnoj formi, umesto ka stvarnom unapređenju.

– Svest ne zavisi nužno od veličine firme, već od ljudi koji donose odluke i njihovog odnosa prema temi – ističe Janković.

Posebno zanimljiv pokazatelj je način na koji DIER dolazi do novih klijenata. Poverenje i reputacija se u ovoj oblasti grade sporo, ali su zato dugoročno presudni jer najveći broj klijenata stiže preporukom već postojećih.

– Klijenti sve češće ne traže samo uslugu, već partnera koji će im pomoći da razumeju gde su i šta mogu da unaprede – kaže on.

Edukacija kao sistemski proces

Iako svest postoji, opšta informisanost poslodavaca i dalje ostaje slaba tačka. Poslodavci često nisu sigurni ni šta im je tačno potrebno (npr. da li im je akt o proceni rizika ažuran i da li uopšte imaju obavezu izveštavanja), kome da se obrate za određeno pitanje, niti do kog nivoa njihove zakonske obaveze zapravo idu. To pokazuje da edukacija ne bi trebalo da bude prepuštena pojedinačnim stručnim licima ili da se svodi na reakciju nakon inspekcijske kontrole, već da bi morala da bude organizovana kao sistemski proces – kroz radionice, zajedničke inicijative i otvorene diskusije sa privredom.

Taj prostor DIER pokušava da popuni i kroz svakodnevnu komunikaciju i sadržaj na svom blogu, gde se teme približavaju kroz konkretne primere i objašnjenja koja imaju smisla u praksi.

– Svest postoji, ali je neujednačena. Tu vidim prostor (ne samo za nas kao kompaniju, već za celu struku) da napravimo iskorak ka jasnijem, dostupnijem i praktičnijem razumevanju obaveza i mogućnosti koje ova oblast nosi – poručuje Janković.

Razlika između sistema i martovske žurbe

Rok za podnošenje godišnjih izveštaja Agenciji za zaštitu životne sredine je 31. mart, i taj mesec u dobrom delu privrede neformalno postaje period haosa. U firmama koje upravljanje otpadom i obavezama u oblasti zaštite životne sredine posmatraju kao kontinuiran proces, podaci se prate u realnom vremenu, evidencije su uredne, a godišnji izveštaj je samo logičan završetak već vođenog procesa. Kod onih koje se sete obaveza tek u martu, podaci se „rekonstruišu“, uz oslanjanje na procene, parcijalne informacije i nedovoljno preciznu dokumentaciju.

Najčešće greške nisu samo tehničke prirode – one su sistemske. Pogrešna klasifikacija otpada, nepotpune evidencije, neslaganja između različitih izvora podataka i nedostatak jasne veze između nastanka, skladištenja i predaje otpada često dovode do toga da izveštaj prestaje da bude realna slika poslovanja. Umesto toga, on postaje administrativna obaveza koja se „odrađuje“.

– Suština nije u tome da se ispuni rok, već da se uspostavi sistem koji taj rok čini nebitnim – navodi Janković.

DIER kao platforma koja povezuje industriju

Uloga DIER-a prevazilazi okvire klasične konsultantske usluge. Kompanija je razvijena kao platforma koja povezuje sve učesnike u lancu upravljanja otpadom (od generatora, preko operatera, do krajnje obrade) i tako stvara jedinstven i pregledan sistem koji omogućava kontrolu, transparentnost i pravovremeno donošenje odluka.

Posebnu vrednost daje njihova široka baza klijenata koja obuhvata kako industriju koja generiše otpad, tako i kompanije koje se bave njegovim zbrinjavanjem. Upravo ta povezanost u praksi često omogućava brzu identifikaciju rešenja i uspostavljanje boljih tokova između različitih aktera.

– DIER nije samo konsultantska usluga, već sistem koji povezuje i unapređuje način na koji industrija funkcioniše u praksi. Naša uloga se ne završava na dokumentu ili izveštaju, već počinje u razumevanju procesa i nastavlja se kroz stvaranje mreže koja klijentima daje sigurnost, preglednost i dugoročnu održivost – kaže Nenad Janković.