ŽIVOTNA PRIČA ĆAMILA IDRIZIJA: Nije želeo kod Esme Redžepove, već je hteo da svira violončelo!

ZRENJANIN – Ćamil Idrizi i njegov muzički sastav „Samo veselo“ uveseljavali su mnoge zrenjaninske porodice. Kad god postoji neki razlog za veselje koje, opet, ne može da se zamisli bez dobre muzike, zna se – tu su Ćamil i „Samo veselo“.

– Mi smo veseo narod, samo nemamo mnogo para – priča Ćamil za portal „Zrenjaninski“. – Sviramo u svatovima, na krštenjima, rođendanima, slavama, kad se upiše škola i kad se završi… Sviramo gde god nas pozovu i sviramo sve što se od nas traži.

Ćamil u ansamblu svira gitaru, mnogima i na uvce, a mnogi od tih koje je Ćamil razveselio, pojma nemaju da je on violončelista, kome je san bio da završi Muzičku akademiju i svira u nekoj filharmoniji.

– Moja je majka sa šestoricom sinova došla iz Makedonije u Zrenjanin 1966. godine – kazuje Ćamil. – Već u osnovnoj školi nastavnica Vera Popović otkrila je da imam talenta za muziku, ali prelomni momenat u mom životu je bio kad sam upoznao profesora Josifa Tajtija. Profesor Tajti bio mi je kao drugi otac. Sve što znam o muzici, o klasičnoj gitari koju sam počeo da sviram, o violončelu na koje me je uputio, naučio sam od njega.

Ćamil je upisao nižu muzičku školu i završio je pre roka.

– Jako sam zavoleo violončelo, vežbao sam do iznemoglosti. Nisu me baš razumeli u porodici, a ni u komšiluku. Šta da vam kažem, bilo nas je mnogo u porodici, a očuh, koji mi je bio kao pravi otac, radio je u „Radijatoru“. Nije me sramota da kažem da sam bio više gladan nego sit. Dođem ranije u školu pa tu vežbam, pomognem tadašnjem domaru i njegovoj ženi, unesem ugalj, pa me puste, nekad sam vežbao i u ženskom WC- u školi – on ima više prostora od muškog. U jednom momentu za mene je čula Esma Redžepova, došla da me zove da sviram u njenom orkestru. A ja, kleknuo pred mamu i kažem joj – „ne daj me, ja hoću da sviram violončelo“. Kad dođe raspust, profesor Tajti me zove u goste da vežbam kod njega. Pripremao me je za Muzičku akademiju. Ja sam je i upisao i krenuo u Novi Sad, ali studiranje je za moju porodicu bio neizdrživ trošak. Razumeo sam i majku i situaciju. Danas sviram na veseljima koje roditelji prave kad im dete upiše fakultet. Takvo je vreme bilo i šta da se radi. Nisam uspeo da završim ni prvu godinu i to mi je do danas neprežaljena želja.

Posle je došao – život. Radio je Ćamil u životu svašta, svirao ovde i u inostranstvu, u različitim orkestrima, držao časove…  I danas živi od gitare, a violončelo i onu muziku koju stvarno voli zasvira samo ponekad. I za svoju dušu.