Šta deci nudimo umesto ekrana: U Ateljeu „Luča“ uče da stvaraju i samostalno razmišljaju

Kada telefon postane najjednostavniji odgovor na dosadu, pitanje za odrasle nije samo koliko vremena dete provodi pred ekranom. Jednako je važno šta mu nudimo kada ga odloži: prostor za druženje, istraživanje i stvaranje, u kojem rezultat ne mora da stigne odmah, niti sve mora da bude savršeno iz prvog pokušaja.

U zrenjaninskom Ateljeu „Luča“ jedna reč izgovara se češće od drugih: strpljenje. Između prvog poteza četkicom i završene slike, ili komada gline i predmeta koji dete samo oblikuje, ima mnogo pokušaja, odluka i prilika da se nešto uradi drugačije. Upravo taj put, kaže osnivač ateljea Sanela Dunđerski, deca treba da nauče da vrednuju.

PROČITAJTE JOŠ: VIDEO: Valor pokrenuo akciju koja može da promeni živote osoba sa autizmom

Sanela se već čitavu deceniju intenzivno bavi edukacijom i kreativnim radom sa decom. Najmlađi polaznici njenog ateljea imaju četiri godine, a sa nekima radi do upisa u srednju školu. Kao nastavnik stručne nastave u Školi za dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu, prati i razvoj mladih do njihove devetnaeste godine.

– Kreativni rad ima izuzetno lekovito i meditativno dejstvo na svakoga od nas, pa tako i na decu. Kroz stvaranje, pored samih tehnika slikanja ili vajanja, deca razvijaju ono najvažnije – slobodu mišljenja, samostalnost u donošenju odluka i hrabrost da eksperimentišu. Uče da sami promisle, naprave izbor i naprave sopstveni rad, što su veštine koje kasnije prenose na sve životne situacije. Primećujem da roditelji danas, upravo iz želje da decu odvoje od ekrana, forsiraju najrazličitije vanškolske aktivnosti – od umetničkih i muzičkih radionica, preko sporta, do škola stranih jezika. Iako se često umore od svakodnevnog prevoženja dece sa jedne aktivnosti na drugu, ne mislim da je ta ekspanzija loša. Pre svega, dok su na tim časovima, deca ne koriste telefone i usmerena su na stvaralački rad. Tako pohađanje neke od sekcija u kreativnom ateljeu na njih deluje terapeutski. Čim pokrenu prstiće i treba da promisle o obliku, boji i formi, to ih uspori i smiri – kaže Sanela Dunđerski za portal zrenjaninski.com.

Napominje i to da moramo biti svesni da je svako dete „svet za sebe“, te da nosi različite navike iz doma, što se direktno odražava na njegovo ponašanje u ateljeu ili učionici.

– Teže mi je da poredim decu od pre nekoliko godina i danas, jer su promene postupne, ali jasnu razliku vidim kada uporedim današnje generacije sa koncentracijom i pažnjom koju smo imali mi. Koncentracija je danas kod dece znatno slabija i kraća, naviknuti su na brze sadržaje i brza rešenja. Baš zbog toga, u svom radu se trudim da kod dece razvijam ljubav prema samom procesu stvaranja.  Reč „strpljenje“ je najčešće izgovorena reč na radionicama. Želim da deca nauče da umetnost traži vreme, prisutnost i posvećenost – kaže Dunđerski.

Stvaranje bez zahteva da sve odmah bude savršeno

Pored kraće pažnje, naša sagovornica primećuje i strogoću koju deca pokazuju prema sebi. Na samom početku očekuju mnogo, a kada rad ne izgleda onako kako su ga zamislila, teško prepoznaju vrednost uloženog truda.

– Često nisu zadovoljna svojim radom i očekuju nerealno mnogo od sebe. A zapravo daju izuzetno mnogo i stvaraju predivne stvari, samo nemaju svest o tome koliko je njihov trud već vredan. Zadatak nas mentora je da im pomognemo da savladaju taj pritisak i zavole sam put stvaranja, a ne samo konačan rezultat – objašnjava ona.

Zato je na radionicama važno i ono što se događa pre nego što slika ili predmet budu završeni: dete bira, isprobava, menja odluku i traži sopstveno rešenje. Grupni rad pritom ne podrazumeva da svi treba da naprave isto. Čak i kada dvadesetoro dece dobije istu temu, smernice i tehniku, cilj je da svaki rad zadrži lični izraz svog autora.

– Ono što mi je najvažnije i što iznova ističem jeste da je kreativnost zapravo sloboda, a sloboda kreativnost. To je još jedna vrednost koju se trudim da negujem i podstičem u ateljeu. Kroz taj proces mi, naravno, razvijamo sve klasične veštine – crtanje, slikanje, vajanje. Ali, poenta je da sve to radimo kroz potpunu slobodu. Deca u ateljeu ne uče samo tehniku – ona uče da samostalno razmišljaju, donose sopstvene odluke, isprobavaju i sami stvaraju nešto svoje. A to je ono što je zaista najvažnije – sloboda koja ih oblikuje u samostalne i misleće ljude – kaže sagovornica portala.

Telefon može da bude i početak stvaranja

Sanelino iskustvo pokazuje i drugu stranu korišćenja tehnologije. Pojedini polaznici na internetu traže sadržaje o umetnosti i zanatima, pa uz tutorijale kod kuće nauče da nešto isheklaju, sašiju, nacrtaju ili naslikaju. Na sledeću radionicu ponosno donesu ono što su sami napravili.

U takvim primerima ekran postaje početak aktivnosti koja se nastavlja sopstvenim rukama. Sanela ponekad i sama podstakne decu da na internetu istraže temu kojom se bave.

Kada je reč o pažnji tokom rada, primećuje da se kod nekih polaznika promena vidi već posle mesec ili dva, dok je drugima potrebno više vremena. Naglašava da to zavisi od karaktera deteta i načina na koji provodi svakodnevicu, kao i da se u svom radu nije susretala sa decom koja imaju ozbiljnije probleme sa prekomernom upotrebom internet sadržaja.

Njena zapažanja zato govore o mogućnostima kreativnog rada u svakodnevici polaznika „Luče“. Među njima, kaže, posebno je snažan osećaj ponosa kada dete sopstvenim rukama napravi nešto svoje.

– Osećaj ponosa kada nešto naprave sopstvenim rukama veoma je važan za decu. Čak i kada kažu da nisu zadovoljna svojim radom, možda samo traže potvrdu da ono što su stvorila zaista vredi – navodi Dunđerski.

Glina, tkanje i kulturna baština umesto istog pribora

Atelje „Luča“ zvanično je počeo da radi 2021. godine, a Sanela je pre toga vodila dečje radionice u okviru udruženja „Kolorino stvaralaštvo“. Prema njenoj proceni, kroz programe je do sada prošlo više od 150 dece. Trenutno ima 94 upisana člana, a najbrojniji su učenici od prvog do četvrtog razreda osnovne škole.

Program ove sezone povezuje umetnost sa kulturnom baštinom, prirodom i istorijom Srbije. Planirane teme obuhvataju Vinču i Lepenski Vir, vizantijske freske, srednjovekovne rozete, pirotski ćilim, nošnje i keramiku. Inspiraciju će tražiti i u pejzažima Uvca i Tare, narodnim pričama i mitologiji, kao i u delima Nadežde Petrović, Save Šumanovića, Milene Pavlović Barili i Milana Konjovića.

Deca će te teme obrađivati kroz crtanje, slikanje, vajanje i tekstilne tehnike: akril, akvarel i lavirani tuš, glinu, reljefe i gipsane odlivke, tkanje na mini-ramovima, batik i štampu na tkanini.

U ateljeu se jasno vidi da različite tehnike izazivaju i različita interesovanja. Deca najviše vole glinu i trodimenzionalne materijale. Najmanje im, kaže, leži crtanje tušem i perom, koje zahteva preciznost i sporiji ritam – upravo strpljenje koje tek uče da izgrade.

Zašto likovno ne treba da se svede na bojice i flomastere

Za Sanelu Dunđerski, upoznavanje različitih umetničkih tehnika daje detetu priliku da otkrije šta ga zanima i na koji način najlakše izražava svoje ideje. Upravo zato kritički govori o ograničenom izboru materijala u nastavi likovne kulture.

– Prema mom iskustvu, u čak 80 odsto slučajeva nastava likovne kulture u osnovnim školama svodi se isključivo na drvene bojice i flomastere. Iako u programu postoje božanstvene teme, deca ne mogu potpuno da se izraze jer su stalno ograničena na isti pribor – smatra ona.

Razloge vidi u kratkom trajanju časa, ali i u praktičnim teškoćama, poput čišćenja učionice posle slikanja ili vajanja. Takva ograničenja, ocenjuje, utiču na kvalitet likovnog obrazovanja i smanjuju mogućnost da deca upoznaju raznovrsne materijale i postupke.

Kao primer navodi linorez, tehniku koju pamte mnogi nekadašnji učenici. Prema njenom zapažanju, današnja deca često ne znaju kako izgleda linoleum, čemu služi u grafici niti kako se koriste nožići za njegovu obradu. Ukazuje i na strah odraslih od mogućih povreda, zbog kojeg izostaje prilika da deca upoznaju ovu tehniku. Tu se otvara pitanje kako im, uz nadzor i učenje pravilnog rukovanja alatom, omogućiti da razvijaju spretnost i upoznaju zahtevnije postupke.

– Baš zato je uloga ateljea dragocena: da vrati bogatstvo medija, eksperiment i direktan kontakt sa materijalom koji u redovnom školovanju, nažalost, sve više izostaju – zaključuje Dunđerski.

Talenat se otkriva i kroz rad

Roditeljsko pitanje da li dete „ima talenta“ može da se pojavi i pre nego što ono dobije priliku da nešto zaista isproba. Za Sanelu, odsustvo izrazitog talenta na početku nije prepreka za bavljenje umetnošću.

– Iako je talenat divna polazna tačka, smatram da bez kontinuiranog rada teško može da se izgradi ozbiljan umetnički put. Čak i deca koja nisu pretalentovana, ako su vredna, uporna, strpljiva i dozvole sebi slobodu u stvaranju, mogu izuzetno daleko da doguraju. Rad je uvek najvažniji – poručuje Dunđerski.

Neki polaznici nastavljaju umetničko obrazovanje, dok drugima stvaranje ostaje hobi. Sanela navodi da je primera dece koja su nastavila umetnički put mnogo, ali ukazuje i na praktične okolnosti: umetničke i dizajnerske škole nisu jednako dostupne svim porodicama, pa se neki mladi opredeljuju za gimnaziju.

– Bilo da upišu umetničku školu ili se umetnošću bave kroz hobi, rad na kreativnim projektima, sviranje, slikanje ili primenjeni zanati, deluju meditativno i smirujuće. Duboko sam uverena da su umetničke škole, poput Škole za dizajn „Bogdan Šuput“ i muzičkih škola, zapravo najlepša i najzdravija sredina za odrastanje jednog tinejdžera – ističe Dunđerski.

Za roditelje koji razmišljaju kako da dete provodi vreme van ekrana, radionica može da bude prilika da vide šta ga zanima, čemu se vraća i u čemu želi da napreduje. Buduća škola ili profesija samo su jedan mogući ishod. Vrednost ima i interesovanje koje ostane deo svakodnevnog života.

PROČITAJTE JOŠ: Kako sport utiče na razvoj dece: Tribina u organizaciji KK Petrovgrad

„Luča“ je jedan od prostora u Zrenjaninu u kojima deca mogu da istražuju takva interesovanja. Sanela želi da pomene i druge koji rade sa decom: KUD „Sloboda“, U. S. Studio „Tačka“, „Učionica ZR“, „Artistique“, „Škola crtanja ZR“ i druge. Smatra važnim što u gradu postoji više ljudi koji posvećeno grade kreativni prostor za najmlađe.

– Nemam želju da roditeljima bilo šta namećem niti da ih savetujem sa visine. Verujem da smo danas svi i te kako svesni koliko prekomerna upotreba tehnologije i sadržaji koje deca konzumiraju utiču na njihov razvoj. Moja želja je samo da kroz atelje i rad ponudimo alternativu u kojoj deca mogu da uspore, stvaraju i pronađu sopstveni izraz – kaže Sanela Dunđerski.

Za dete koje odloži telefon, taj izbor može da počne komadom gline, bojom ili praznim papirom. Važno je da dobije vreme da pokuša i podršku da nastavi, čak i kada prvi rezultat nije onakav kakav je zamislilo.