Prozor u prošlost: Lekovito blato Banje Rusanda mnogima je pomoglo

Sve do polovine devetnaestog veka stanovnici Melenaca i okolnih mesta bili su u uverenju da je blato i voda bare Rusanda štetna po zdravlje ljudi. Mislili su da se kupanjem u bari može dobiti šuga ili neka druga kožna bolest.

Međutim, melenačkom učenom i uglednom parohu Nikoli Bibiću neobične osobine vode i barskog crnog mulja Rusande pobudile su interesovanje i pretpostavku da su možda lekovite.

Zbog toga je meštanima, koji su bili slabo pokretljivi ili oduzeti, preporučivao da se kupaju u vodi i mulju Rusande. Iako je bio laik, pratio je njihovo zdravstveno stanje i uočio da se oni vidno oporavljaju.

Kako je bio uveren u lekovitost barske vode i blata, i sam se podvrgao lečenju. Naime, igrom slučaja, paroh Bibić je oboleo od nepoznate kožne bolesti koja se manifestovala pretežno po licu. Nakon bezuspešnog lečenja po Beču i Budimpešti, odlučio je da koristi blato i vodu iz Rusande. I izlečio se.

Pored toga, umni paroh Bibić uspeo je da angažuje ekipu stručnjaka sa Bečke carske akademije „Josif“, koja je punih deset godina vršila ispitivanja vode i blata iz Rusande. Ustanovljeno je da voda i blato sadrže veoma jaka hemijska i lekovita svojstva, koja se mogu porediti sa čuvenim lečilištima i banjama u Austriji.

Sve to ga je navelo da zajedno sa tadašnjim vlasnikom zemljišta na kome se nalazila Rusanda, Moricom Kemperlom, osnuje akcionarsko društvo za uređenje i otvaranje lečilišta u Rusandi. Društvo koje je osnovano, sa malim kapitalom i velikim rizikom, podiglo je nekoliko zgrada za početak rada lečilišta.

Zahvaljujući svim navedenim okolnostima, a najviše upornom i istrajnom parohu Nikoli Bibiću, lečilište Rusanda je otpočelo sa radom 20. maja 1867. godine. Tada je i započela prva banjska sezona.

Nakon dve godine rada Rusanda proširena i uređena

Nakon samo dve godine rada, Rusanda je proširena i uređena. Tadašnji upravnik dr Ranković se pobrinuo da se broj posetilaca ove blatne banje povećava iz godine u godinu. Te 1869. godine imala je oko četristo pacijenata.

Zbog lepo uređenog parka, restorana u kome se dobro jelo i pilo, banja postaje popularna i kao izletničko mesto. Nju su posetioci rado posećivali i zbog dobre ciganske muzike, koja je povremeno svirala u restoranu.

Međutim, visok vodostaj, koji je 1871. godine zadesio i Rusandu, uništio je najveći broj zgrada u lečilištu. Posetioci su prestali da dolaze, akcionarsko društvo se razišlo, te se činilo da je lečilište Rusanda palo u zaborav.

Jedini koji je ostao dosledan svojoj ideji bio je paroh Nikola Bibić, koji  nastavio da se bori za obnovu lečilišta. Zahvaljujući njemu, bogata porodica Josifa Klajića zaveštala je Rusandi svoje celokupno bogatstvo, koje je iskorišćeno za podizanje zgrade na obali Rusande i za obnovu i uređenje banjskog parka.

Tako je Banja Rusanda 13. maja 1879. godine doživela svoje drugo otvaranje i nastavila do danas svoj uspešan rad na lečenju i rehabilitaciji bolesnika pretežno od različitih reumatskih, ali i drugih bolesti.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš