PROZOR U PROŠLOST: Kako su se ovde školovale zanatlije

Svaki majstor svog zanata u prošlosti je prolazio kroz dug i trnovit put, od šegrta, preko kalfe, do majstora. Školovanje za majstora trajalo je od šest do osam godina. Bilo je uređeno i tačno propisano privilegijama i organizacionim statutima koje su od carskih vlasti dobijale zanatlije udružene u cehove.

Jedno od najvažnijih zadataka cehova bilo je stručno, ali i kulturno usavršavanje i obrazovanje podmlatka. O tome kako su se školovale zanatlije u našem gradu svedoči povelja austrijskog cara Franje Prvog izdata sapundžijskim, kujundžijskim i kazandžijskim majstorima u Velikom Bečkereku 1818. godine.

U njoj stoji da šegrt, najpre, mora da provede šest nedelja na probnom radu kod majstora za učenje sapundžijskog, kujundžijskog ili kazandžijskog zanata. Tek nakon toga, ako majstor smatra da je sposoban za rad i učenje zanata, prima ga za šegrta.

Šegrt mora, neprekidno, da provede tri godine kod svog majstora, i ne sme ga, pod bilo kojim izgovorom, napustititi. U svom poslu, prema ovoj povelji, šegrti su morali biti skromni, marljivi, moralni i poslušni. S druge strane, i majstori su bili u obavezi da takve šegrte marljivo obučavaju veštinama svoga zanata, i da ih što manje koriste za kućne i druge poslove.

Nakon tri godine obuke, majstor je bio u obavezi da šegrta oslobodi šegrtovanja i primi za kalfu.

Zanatlije su imale svoje obaveze

Kalfe, napola obučeni majstori, morali su tri, a neke i koju godinu više, da provedu na „stranstvovanju“, odnosno na putovanjima po drugim gradovima i mestima radi usavršavanja stečnog stručnog znanja. Putujući, kalfe su sticale svestrano iskustvo koje im je pomagalo pri polaganju majstorskog zvanja.

Nakon isteka roka od najmanje tri godine, kalfe su se mogle proizvesti u majstore. Međutim, da bi dobio zvanje majstora, kalfa je bio u obavezi da napravi takozvano remek delo, odnosno samostalni praktični rad. To je bilo svedočanstvo da je tajne naučenog zanata potpuno savladao.

Samostalni praktični rad ili remek delo, koje je kalfa uradio, ocenjivali su iskusni majstori. Tek kada su oni pozitivno ocenili rad, kalfa je mogao dobiti zvanje majstora.

Prema ovoj povelji, i majstori navedenih zanata u Velikom Bečkereku su imali svoje obaveze, kako prema šegrtima i kalfama tako i prema svom udruženju, odnosno cehu. Morali su, na primer, svake nedelje u svečanim odelima da prisustvuju bogosluženju, odnosno da idu u crkvu, da ne ukidaju prinadležnosti podređenima, posebno šegrtima i kalfama. Pored toga, pod pretnjom kazne, majstori nisu smeli da potcenjuju i nipodaštavaju rad i rukotvorine drugih majstora.

Ovi, ali i drugi propisi, koji su ovom poveljom određeni, potvrđuju brigu kako za očuvanje sapundžijskog, kujundžijskog i kazandžijskog zanata u Velikom Bečkereku, tako i za školovanje i obučavanje mladih zanatlija.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš