PROZOR U PROŠLOST: Kako su nekada izgledale pijace u našem gradu

Mesto za pijace određivale su gradske vlasti na otvorenim prostorima – ulicama i trgovima. Pijačni stolovi, šatori i tezge bili su improvizovani i pokretni, pa su se lako premeštali iz ulice u ulicu ili trg.

Krajem devetnaestog veka u Velikom Bečkereku bila su dva pazarna dana –petak i nedelja. Međutim, kako  se ukazala potreba za bar još jednim pazarnim danom, zbog naglog razvitka industije i zanatstva, a samim tim i trgovine, oko 1920. godine za pazarni dan je određen i utorak.

Ovakav raspored pazarnih dana odgovarao je i stanovnicima okolnih mesta. Oni su donosili i prodavali svoju robu, ali i kupovali, najčešće različite zanatske proizvode. Udarni dan za trgovinu bila je nedelja. Bez obzira na godišnje doba, nedeljom su prekidani kako poljoprivredni radovi tako i svi ostali poslovi. Nisu radila ni državna nadleštva ni škole, pa je prepodnevna nedeljna gužva na trgu i okolnim ulicama bila uobičajena. Iz okolinih sela nedeljom je obično dolazila mladež koja se „ponavljala“ kupujući nedeljna svečana odela, obuću i drugu različitu robu.

Kako su trgovci i zanatlije i nedeljom radili, za nedeljni dan odmora odredili su ponedeljak. Iz milošte su ga nazvali „Plavi ponedeljak“, a svoje radnje toga dana su zatvarali.

Međutim, ovaj raspored pazarnih dana nije se dugo održao. Tridesetih godina, trgovci i zanatlije predlažu gradskoj upravi da se pazarni dani promene tako da glavni pazarni dan bude subota, umesto, kao do tada nedelja, kako bi i oni nedelju koristili za odmor. Ovaj zahtev trgovaca je uvažen, pa su za pazarne dane u Velikom Bečkereku određeni utorak, četvrtak i subota, koji i danas važe u našem gradu.

Pijace postale mesta nesporazuma među prodavcima

Zbog toga što su se oko prodajnih mesta pojavili nesporazumi među zanatlijama, trgovcima i poljoprivrednicima koji su prodavali svoju robu, gradske vlasti su odredile sledeći raspored za prodajna mesta: u glavnoj ulici svoje proizvode mogli su da prodaju šeširdžije, đurčije, papučari, sitari i koritari. Ispred katoličke crkve određena su mesta za limare, obućare i češljare. Iza crkve, iz ulice Kralja Petra, smešteni su bili čipkari i prodavci vune i vunenih proizvoda. Preko od njih, kod zgrade županije svoje proizvode izlagale su i prodavale domaćice – čipke, ćilime, sukna, krpare i drugu ručno rađenu robu. Glavna zelena pijaca, sa voćem i povrćem, bila je smeštena sa obe strane ulice Cara Dušana.

Za prodaju mleka i mlečnih proizvoda bila je određena Teplička, a za živinu ulica Miroslava Tirše. Žitni trg, koji je ime dobio po svojoj trgovačkoj nameni, bio je prepun zaprežnih kola natovarenih pšenicom, kukuruzom, ovsom i drugim žitaricama. Svoje proizvode na Žitnom trgu prodavali su i opančari, kožuhari, užari i krojači. Sveža riba prodavala se kod Velikog mosta, a sitna i krupna stoka na vašarištu, na Karađorđevom trgu.

Ovakav raspored pijačnih prodajnih mesta ostao je sve do 1954. godine, kada je za pijacu određeno mesto u ulici Miroslava Tirše, sa objektima za prodaju mlečnih i mesnih proizvoda, i ribe. Tada je osnovana i Gradska ustanova za pijace, koja je vodila brigu o pijacama i higijeni pijačnog prostora.

Grad Zrenjanin danas ima tri savremeno opremljene i funkcionalni pijace o kojima brine Javno komunalno preduzeće „Pijace i parkinzi“.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš