Prozor u prošlost: Kako je izgradnja železničkih pruga promenila Banat

Zahvaljujući prugama i sve razvijenijem železničkom saobraćaju počeo se menjati i pejzaž Banata. Već pomenuta pruga Velika Kikinda – Veliki Bečkerek produžena je 1891. godine do Vršca, a nakon tri godine, 1894, Veliki Bečkerek je povezan prugom sa Pančevom.

Ovim novoizgrađenim prugama Banat se povezao sa Evropom. Naime, red vožnje na banatskim prugama bio je usklađen sa vozovima za Temišvar i Budimpeštu, a preko njih i do drugih evropskih gradova: Beča, Berlina, Pariza, Londona, ili do južnog dela evropskog kontinenta i Bliskog istoka. Prema redu vožnje, koji se veoma poštovao, putnik koji je iz našeg grada krenuo u 12 časova za Temišvar, tamo je stizao tačno u 17 časova. U Budimpeštu, preko Kikinde, putnik iz Bečkereka stizao je za 7,5 časova.

Tačnost prolaska voza kroz naseljena mesta, sem za putnike, bio je značajan i za meštane. Oni su mogli, prema zvižducima lokomotiva i prolasku vozova, da odrede vreme tokom dana, posebno kada su bili na njivama.

Izgradnja pruga uslovljavala i izgradnju mostova

Izgradnja pruge uslovljavala je i izgradnju železničkih mostova, nadvožnjaka, podvožnjaka, skladišta i magacina, bokternica…Najlepše od svega bile su zgrade novoizgrađenih železničkih stanica. Austrougarskim zakonom bila je regulisana tipska gradnja železničkih stanica. Za gradnju su bili angažovani vrsni arhitekti (Rošlic Đula, Pfaf Ferenc), koji su zgrade projektovali prema veličini i značaju mesta kroz koje je voz prolazio, ali bez obzira na njihovu veličinu, sve su bile izuzetno lepe.

Okrečene, popločane, uredne, ukrašene sezonskim cvećem, odavale su utisak otmenosti, što ih je izdvajalo i respektovalo od blatnjavih banatskih sela.

Radnici na železnici, železničari, bili su veoma poštovani i uvaženi, jer su radili odgovoran i dobro plaćen posao. Pored toga imali su i niz privilegija – dobijali su dva puta godišnje veoma lepe, uglavnom tamno plave uniforme sa različitim ukrasima i oznakama koje su označavale čin i stepen kvalifikacija, odnosno niže i više činovnike železnice.

Pored toga, železnica je i stambeno zbrinjavala svoje radnike, deleći im placeve, uglavnom pored železničkih pruga, ili stanove koje je sama gradila. Obezbeđivala im je i ogrev za zimu, kao i besplatna putovanja kako za železničare tako i za članove njihovih porodica. Zbog svega toga bila je velika privilegija raditi na železnici.

Za portal zrenjaninski.com piše istoričarka Nada Boroš