Od lajka do digitalnog nasilja: Gde prestaje kritika, a počinje ponižavanje

Svesni smo da se negativni i uvredljivi komentari svakodnevno pojavljuju ispod fotografija, video-snimaka i objava. Manje razmišljamo o tome šta stalna izloženost tuđim procenama može da učini našem osećaju sigurnosti, slici o sebi i mentalnom zdravlju. Granica između neslaganja, kritike i digitalnog nasilja neretko se zamagljuje, dok se odgovornost za izgovorenu reč lako izgubi iza ekrana.

Zašto nas ponekad više pogodi komentar nepoznate osobe nego mišljenje ljudi koji nas zaista poznaju? Šta se krije iza potrebe da neko javno ponižava druge i kako se zaštititi, a ne pobeći iz javnog prostora?

PROČITAJTE JOŠ: Šta treba da pripremite pre prvog razgovora sa advokatom za razvod

O ovim pitanjima razgovarali smo sa Svetlanom Savu, TA psihoterapeutom sa nacionalnim sertifikatom.

• Kako stalna izloženost komentarima i reakcijama na društvenim mrežama utiče na ljude i kada ona postaje ozbiljan psihološki problem?

Stalna izloženost komentarima i reakcijama na društvenim mrežama može držati naš nervni sistem u stanju permanentne budnosti i napetosti. Iz ugla Transakcione analize (TA), čovek ima bazičnu potrebu za prepoznavanjem, a ono što dobijamo na mrežama možemo posmatrati kao svojevrsne „stroukove“, odnosno jedinice prepoznavanja i pažnje. Lajk je osmišljen kao bezazlen znak pažnje, a vremenom je dobio mnogo veću psihološku težinu.

Ovde postoji zanimljiva istorijska paralela sa samim Alfredom Nobelom. Kada je izumeo dinamit, Nobelova prvobitna namera je bila pre svega praktična, verovao je da je stvorio nešto što će služiti ljudskom progresu – da olakša radove na različitim poljima ljudske delatnosti. Kasnije je isti izum dobio i razorne primene, koje Nobel nije mogao kontrolisati.

Sličan paradoks možemo uočiti i kod društvenih mreža. Kada su nastajale, njihova osnovna ideja je bila plemenita: povezivanje ljudi, komunikacija i širenje sadržaja. Međutim, algoritam i ljudska psiha su od tog bezazlenog „lajka“ napravili digitalni dinamit koji danas u sekundi može da razori nečiji ugled, privatnost ili mentalno zdravlje.

Mi danas živimo u svetu gde se priznanje često meri brojem klikova, komentara i pregleda. Pojedinac može početi da traži spoljašnju potvrdu sopstvene vrednosti kroz te reakcije. Kada ta spoljašnja validacija izostane ili kada je preplavljena negativnošću, javljaju se anksioznost, nesigurnost i dubok osećaj manje vrednosti. Iz TA perspektive, možemo reći da takve situacije obično aktiviraju naše unutrašnje dete, odnosno deo ličnosti koje je osetljivo na odbijanje.

Negativni komentari postaju ozbiljan psihološki problem onog trenutka kada osoba počne da veruje digitalnom ekranu više nego sopstvenom unutrašnjem osloncu. Tada se može narušiti bazična TA pozicija „Ja sam OK, ti si OK“ i tada virtuelna tišina ili napad počnu da diktiraju nečije raspoloženje, san i svakodnevno funkcionisanje – objašnjava Svetlana Savu u razgovoru za portal zrenjaninski.com.

• Šta psihološki može da stoji iza potrebe da neko javno ponižava ili obezvređuje druge? Koliko anonimnost i fizička distanca podstiču ljude da budu grublji nego u neposrednom kontaktu?

Kada govorimo o ljudima koji imaju potrebu da javno ponižavaju i obezvređuju druge, važno je imati na umu da iza takvog ponašanja mogu stajati različiti psihološki motivi. Postoji jedna lepa misao koja se pripisuje piscu Frederiku Bakmanu: „Nisu sva čudovišta bila čudovišta od početka, neka čudovišta su postala čudovišta od tuge“. Bez obzira na tačnu atribuciju, ona dobro ilustruje jednu važnu psihološku činjenicu – destruktivno ponašanje ponekad može biti povezano sa sopstvenom patnjom, frustracijom ili neobrađenim emocijama. To, naravno, ne znači opravdavanje takvog ponašanja, ali nam pomaže da ga razumemo.

Društvene mreže tako mogu postati rasadnik za ta unutrašnja „čudovišta“ praznine, tuge ili ljutnje. Iza potrebe za obezvređivanjem ponekad stoji stvarna zla namera, a mnogo češće duboka lična frustracija, nezadovoljstvo sopstvenim životom i hronični nedostatak autentične pažnje u realnom svetu.

Iz perspektive Transakcione analize možemo govoriti o ulasku u psihološke igre, posebno onda kada komunikacija više nema cilj razumevanja ili rešavanja problema, već postaje borba za moć, dominaciju ili emocionalnu reakciju druge osobe. Tada psihološka igra često počinje sa pozicije progonitelja, donoseći tako instant osećaj moći i lažne superiornosti.

Anonimnost i fizička distanca deluju kao anestezija za empatiju, smanjuju osećaj neposredne odgovornosti. Kada ne vidimo lice osobe kojoj se obraćamo ne suočavamo se direktno sa njenom reakcijom, pa je samim tim i mnogo lakše saopštiti ono što u direktnom kontaktu ne bismo rekli. Kada komentator ne vidi suze ili grč na licu onoga koga povređuje, to mu omogućava da izbaci svoj unutrašnji „otrov“ bez ikakve odgovornosti, koristeći tuđi profil kao korpu za odlaganje sopstvenog emocionalnog nereda.

• Zašto nas ponekad više pogodi komentar nepoznate osobe nego mišljenje ljudi koji nas zaista poznaju?

Ovo je čest paradoks u psihoterapijskoj praksi. Bliski ljudi već imaju formiranu sliku o nama i mi uglavnom poznajemo njihove motive – njihova kritika ima kontekst i istoriju. Međutim, komentar nepoznate osobe aktivira našu arhaičnu, evolutivnu potrebu da budemo prihvaćeni od strane grupe, kako ne bismo bili odbačeni.

Nepoznata osoba na mreži za našu psihu može predstavljati projekciju „javnosti“ ili „sveta“. Kada nas nepoznata osoba napadne, naše unutrašnje dete to ne doživljava kao izolovan incident jedne nezadovoljne osobe, već kao presudu čitavog sveta o nama. Tada jedan glas dobija težinu, koju realno ne zaslužuje.

To je ta velika zamka društvenih mreža: kreiran je prostor u kojem glas potpunog stranca u našoj glavi dobija težinu glasa vrhovnog sudije.

Zato je važno aktivirati racionalni deo ličnosti  i postaviti sebi pitanja: „Ko je osoba koja nam se obraća? Da li me poznaje? Da li ima dovoljno informacija da donese zaključak o meni ili mom mišljenju? Da li je komentar za mene koristan?“

• Gde je granica između legitimne kritike i digitalnog nasilja? Ko je posebno osetljiv i kako možemo da prepoznamo komentar na koji ne treba odgovarati?

Granica je vrlo jasna i ogleda se kroz sadržaj, način komunikacije i posledice. Konstruktivna kritika je uvek usmerena na ponašanje, postupak, ideju i nudi prostor za razvoj, razgovor i promenu, zadržavajući poštovanje prema osobi – to jest biću. To je TA pozicija: „Tvoje ponašanje trenutno nije OK, ali ti si kao biće OK“.

Sa druge strane, digitalno nasilje je usmerena agresija sa ciljem da se osoba obezvredi, ponizi i povredi kao ljudsko biće, kroz napade na izgled, inteligenciju, ličnost ili opredeljenje. Ponekad je cilj zastrašivanje ili socijalna izolacija.

Posebno osetljiva grupa su adolescenti, koji tek grade svoj identitet kroz ogledanje u drugima, ali i javne ličnosti i profesionalci koji su zbog prirode posla izloženi sudu javnosti.

• Kako razlikovati ono što treba ignorisati?

U TA terminologiji, zlonamerni komentari su „udice“ za učešće u nesvesnim psihološkim igrama koje nemaju za cilj rešavanje problema, već skupljanje takozvanih „loših markica“ – emocija besa, krivice ili povređenosti. Ako komentar ne nudi argument, već samo emotivni otrov, jedini zdrav odgovor jeste – „ne zakačiti se na udicu“.

Ukoliko uđete u ovakvu raspravu može se dogoditi, kao u izreci koja se pripisuje Marku Tvenu, da vas spuste na svoj nivo i pobede na iskustvo.

Rasprava sa nekim ko ne želi ili ne može da razume argumente, često samo iscrpljuje, a ponekad je izostanak odgovora – upravo najzreliji odgovor.

• Šta znači postaviti zdravu granicu na društvenim mrežama? Kako se zaštititi, a ne pobeći iz javnog prostora?

Postaviti zdravu granicu ne znači pobeći iz javnog prostora i zatvoriti se u izolaciju, već svesno upravljati svojim digitalnim dvorištem. To znači shvatiti da vaš profil nije javno dobro na kojem svako može da radi šta hoće.

Zaštita se sastoji iz dva ključna nivoa. Tehnički nivo podrazumeva korišćenje opcija „block“ i „mute“, kao i brisanje komentara bez ikakve griže savesti. To nije cenzura, to je elementarna higijena vašeg mentalnog prostora i postavljanje granica.

PROČITAJTE JOŠ: Zeleno zvono ponovo okuplja stare prijatelje: Evo šta se sprema povodom velikog jubileja

Psihološki nivo podrazumeva razvijanje svesti o tome da ono što ljudi pišu o vama na mrežama često govori o njima, njihovim projekcijama i interpretacijama, njihovom unutrašnjem svetu, a ne o vašoj stvarnoj vrednosti.

Kada napravite tu distancu, shvatite jednostavnu istinu: niste dužni da učestvujete u svakom konfliktu na koji ste pozvani. Podsetite sebe ko ste stvarno vi – u vašim rukama je ogledalo – poručila je naša sagovornica na kraju razgovora.

Komentari će ostati deo digitalnog prostora, ali način na koji ih čitamo, na njih odgovaramo i postavljamo granice nije nevažan. Zaštititi svoj mentalni prostor ne znači odreći se javnog glasa. Ponekad je najzdravija odluka upravo ona koju društvene mreže najmanje podstiču – ne odgovoriti, ne dokazivati se i ne prepustiti sopstvenu vrednost sudu ekrana.