INDUSTRIJSKO NASLEĐE: ZRENJANIN KOJEG VIŠE NEMA
ZRENJANIN – Zahvaljujući temeljnom i opsežnom radu naše sugrađanke Vesne Karavide iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture, portal zrenjaninski.com predočava vam zanimljive podatke o industrijskom zamahu u Zrenjaninu dvadesetih godina, ali prošlog veka. Evo šta sve nalazimo u prikupljenim zapisima koje je Vesna Karavida brižljivo odabrala. Naš grad na početku 20. veka imao […]
Podeli vest:
ZRENJANIN – Zahvaljujući temeljnom i opsežnom radu naše sugrađanke Vesne Karavide iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture, portal zrenjaninski.com predočava vam zanimljive podatke o industrijskom zamahu u Zrenjaninu dvadesetih godina, ali prošlog veka. Evo šta sve nalazimo u prikupljenim zapisima koje je Vesna Karavida brižljivo odabrala.
Naš grad na početku 20. veka imao je dvadesetak hiljada stanovnilka, gotovo četiri puta manje nego sada, a u njemu su uveliko radili pogoni mnogih industrijalaca i veleposednika onog doba. Za neka imena i fabrike, koji su do skoro bili brend grada, mnogi od vas su čuli, o nekima ne znaju mnogo ni dobri poznavaoci istorije ovog dela Banata.
Takva je, na primer, Fabrika bombona, čokolada i keksa, veoma zanimljivog imena „Ambrozija“, koja je osnovana 1911. godine, i koja je proizvodila do 50 tona robe godišnje i zapošljavala oko sto radnika. Konkurenciju joj je pravila fabrika čokolade i bombona Jovana Carana. U gradu na Begeju bila je i Prva banatska fabrika makarona i testa, pa Velikobečkerečka fabrika špiritusa, zatim Fabrika esencija za likere, rum i eterična ulja, čiji je vlasnik bio Oto Fodor. U gradu je postojala i Torontalska fabrika poljoprivrednih mašina, livnica gvožđa i metala, pa fabrika kabela, koja je 1928. godine preseljena u Zagreb. Tu su bile i fabrike koža, klavira, klikera, kutija, mašina, kotlova i termotehničkih naprava, dve fabrike nameštaja, parna pilana, industrija mramora, granita i veštačkog kamena, fabrika cementa, „Luksol“, Glavna radionica državnih železnica (kasnije Šinvoz)…
Od 1899. godine na obali Begeja punom parom je radila Fabrika i rafinerija špiritusa Alojza Švirtliha, a nešto kasnije i malo dalje i Fabrika šešira i tuljaka „Braća Dragan“. Oni su se 1919. preselili iz Melenaca u Veliki Bečkerek, podigli fabriku i nabavkom najsavremenijih mašina već tada je pretvorili u vodeću te vrste u državi. Lidersku poziciju u ondašnjoj Jugoslaviji imala je i Fabrika traka Karlo Nađ, jer je kapacitet preduzeća pokrivao celokupne državne potrebe. A Prva srpska fabrika mreža, osnovana 1909. snabdevala je celu državu mrežama za ribolov. Srpska fabrika tepiha Lazar Dunđerski („Proleter“), osnovana kao subvencionisana ćilimarska škola za izradu tepiha sa banatskim motivima, izrasla je u respektabilnu fabriku.
U 1919. godini pokrenuta je proizvodnja u Fabrici vunenih tkanina, kao i novoosnovanoj Fabrici čarapa (posle Drugog svetskog rata „Udarnik“).
U zaborav je odavno pala i fabrika obuće „Braća Beno“, nekoliko mlinova i njihovih vlasnika, Deoničarsko društvo za gradnju mlinova i opreme za njih, Deoničarsko društvo za preradu kukuruza, nekoliko parnih pekara i ciglana…
Posebna i velika priča su i zrenjaninska pivara, šećerana i Gradska klanica, čiji fabrički kompleksi su u urbanističkom i arhitektonskom pogledu najuspešnija ostvarenja, a njihovi prostori danas najadaptibilniji za neke druge namene.
A pre ravno 100 godina osnovan je zrenjaninska pivara, šećerana, današnji „Žitoprodukt“, čiji jubilej protiče bez proslave.
Podeli vest:
To nije bio Zrenjanin, to je bio pre svega Veliki Bečkerek i jedno vreme Petrovgrad, kojeg više nema. Grad koji nestao i koji je uništen. Zrenjanin je na žalost, sve ono drugo, loše. Samo ime grada koji je dobio dosta govori o gradu, toliko pametnih i talentovanih ljudi je rođeno i živelo u ovom gradu a mi ga nazovemo po nekom iz tamo nekog Izbišta. I posle drugog svetskog rata uništimo sve što je tada krasilo takav moderan grad, mnogonacionalnu sredinu, poljoprivredu, arhitekturu, staro gradsko jezgro, zatim privatne fabrike, privatnu imovinu…. uništimo i konfiskujemo, likvidiramo i proteramo pametne i obrazovane ljude. I onda „nova pamet“ sa prljavom industrijom uništava reku Begej, gradi Vodotoranj, Vojvođansku banku na obali Begeja sa promašajem u vidu lokala ispod nje (najveća rugla u našem centru), magistaralni put izgradimo kroz centar grada i napravimo nerentabilnu bolnicu, koju smo samodoprinosom gradili 30 godina (samo ću spomenuti grešku sa prozorima i sistemom klima uređaja u bolnici koji je urađen kao da je 1980 godina u pitanju a ne 2020 godina sa temperaturama preko 40 stepeni) i svojim glasanjem na izborima biramo ljude koji bi pre 100 godina bili na marginama društva. Sada je to grad bez vizije i obrazovanih ljudi koji bi trebali da ga vode, NE ZASLUŽUJEMO BOLJE!
sad su neki bulumbaći moderni