Doktor veterinarske medicine Branislav Kureljušić jedan je od naših najcenjenijih stručnjaka
Doktor veterinarske medicine Branislav Kureljušić, rodom iz Zrenjanina, kao istraživač je veoma cenjen u veterinarskim krugovima. Rezultati njegovog rada predstavljeni su u naučnim publikacijama, kao i na naučnim i stručnim skupovima u zemlji i inostranstvu.
Podeli vest:
U svojoj dosadašnjoj karijeri, dr Branislav Kureljušić je publikovao više od 290 radova, što ukazuje da je plodan i svestran savremeni istraživač. Kao predavač je učestvovao na preko 50 domaćih i međunarodnih naučnih skupova.
Branislav Kureljušić je rođen 1981. godine u Zrenjaninu, gde je završio Osnovnu školu „Petar Petrović Njegoš“, a potom i Zrenjaninsku gimnaziju.
Tokom osnovnih studija na Fakultetu veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu bio je stipendista Univerzitetske fondacije „Dragoljub Marinković“, Grada Zrenjanina i Fonda za mlade talente Vlade Srbije. Dobitnik je više pohvala i diploma za postignute uspehe tokom studija.
Diplomirao je u novembru 2006. godine kao student generacije, sa prosečnom ocenom 9,54.
Školske 2006/2007. upisao je doktorske akademske studije na istom fakultetu, a doktorsku disertaciju odbranio je 12. juna 2012. Nakon položenih svih ispita sa prosečnom ocenom 9,57, stekao je zvanje doktora medicinskih nauka – veterinarske medicine.
Od februara 2008. je zaposlen u Naučnom institutu za veterinarstvo Srbije, gde se bavi specijalističkim poslovima i naučno-istraživačkim radom. Trenutno je u zvanju naučnog savetnika u okviru Odeljenja za epizootiologiju, kliničku patologiju, patološku morfologiju i reprodukciju.
Kao stipendista Ministarstva poljoprivrede SAD, a po predlogu Instituta, bio je na jednomesečnoj obuci iz oblasti veterinarske patologije na Katedri za patologiju na Koledžu veterinarske medicine u Ajovi. Postdoktorsko usavršavanje imao je na Institutu za patologiju i sudsku veterinarsku medicinu Univerziteta veterinarske medicine u Beču.
Dr Branislav Kureljušić u intervjuu za informativni portal zrenjaninski.com govori o svojim počecima, školovanju, kao i o sećanjima koja ga vežu za rodni grad.
– Zašto ste se odlučili baš za Fakultet veterinarske medicine?
Tokom detinjstva, provodio sam školske raspuste i vikende u Banatskom Despotovcu, selu nadomak Zrenjanina. Baka i deka, i po očevoj i po maminoj liniji, živeli su u tom selu i gajili životinje: konje, svinje, koze, živinu… Ljubav prema životinjama nastala je u tom periodu. Umesto da vodim psa na povocu, ja sam nosio kokošku u naručju. Najviše sam voleo da se igram sa prasićima u svinjcu.
U tom periodu, naravno, o svom budućem profesionalnom zanimanju nisam razmišljao. Pored toga, značajan uticaj na odluku da upišem Fakultet veterinarske medicine imao je i moj otac, agronom i magistar mlekarstva. Svoju neostvarenu želju da upiše Veterinarski fakultet podsvesno je preneo na mene. S druge strane, sestra je u to vreme bila student medicine i ja nisam hteo da je kopiram i krenem njenim stopama. Na kraju je veterinarska medicina bila moj izbor.
– Doktorirali ste u 31. godini – da li Vam je bilo teško da uklopite sve obaveze?
Značajan deo obaveza u vezi sa doktorskim studijama završio sam pre zaposlenja, u periodu od 2006. do 2008. godine, kada sam bio stipendista doktorand Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. U tom periodu položio sam sve ispite i počeo da pripremam temu za doktorsku disertaciju. Doktorirao sam u 31. godini. U to vreme, pored posla, to mi je bila jedina obaveza. Bio sam oženjen, ali još uvek nisam imao dete. U 33. godini smo supruga i ja dobili ćerku Višnju. Tada smo dobili važniji zadatak, tako da je doktorat završen na vreme. Ali, ipak, učenje traje i danas. Nauka je beskrajna i zahteva konstantan rad.
– Postdoktorske studije ste završili u Beču. Zašto baš tamo i zašto ste se odlučili da se posle toga vratite u Srbiju, kada mnogi mladi stručnjaci idu odavde u inostranstvo?
Nakon završenog doktorata želeo sam da odem u inostranstvo na dalje usavršavanje. Tražeći mogućnosti za to, odlučio sam da to bude Univerzitet veterinarske medicine u Beču. Jedan od razloga je bila i blizina Beograda, pošto mi je supruga tada bila u drugom stanju. S druge strane, to je i jedini Univerzitet veterinarske medicine u Evropi. Konkurisao sam za sredstva tadašnjeg Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i dobio stipendiju za postdoktorsko usavršavanje.
Boravak u prestonici Austrije imao je vrlo pozitivan uticaj na moju profesionalnu karijeru. Ostvarena naučna saradnja sa kolegama iz ove institucije traje i danas. Ovih dana sam upravo obavešten od strane Ministarstva nauke da nam je odobren zajednički bilateralni projekat između moje institucije – Naučnog instituta za veterinarstvo Srbije i Univerziteta veterinarske medicine u Beču. To je samo nastavak naše dugogodišnje saradnje i ostvarenih dobrih kolegijalnih odnosa.
Povratak u Srbiju nije uopšte bio upitan, imajući u vidu da sam već imao posao i da sam jedva čekao da nastavim svoj stručni i naučni rad u Beogradu.
– Kako izgleda Vaš posao danas?
Od 2008. godine sam zaposlen u naučno-istraživačkoj organizaciji – Naučnom institutu za veterinarstvo Srbije u Beogradu. U svakodnevnom radu bavim se specijalističkim poslovima i naučnoistraživačkim radom. Rad je organizovan kroz terenske i laboratorijske aktivnosti.
Kliknite na ovaj link i zapratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu
– S obzirom na to da sada živite u Beogradu, dolazite li u Vaš rodni grad Zrenjanin i kakve uspomene Vas vežu za njega?
U Beograd sam došao 2000. godine kada sam upisao prvu godinu studija. Moglo bi se reći da od tada živim u njemu, iako sam često za vreme studija odlazio u Zrenjanin. Kolege iz studentskog doma „Studentski grad“, u kome sam boravio, uvek su se čudile zašto idem u Zrenjanin na svake dve nedelje. Bio sam vezan za svoj rodni grad, porodicu i prijatelje iz detinjstva sa kojima se i danas rado družim.
Danas ređe odlazim u Zrenjanin, ali uvek rado i sa sećanjem na lepo i bezbrižno provedene dane detinjstva. Pored studentskih dana, bili su to dani lepih druženja i uspomena.
Podeli vest:
