Branislav Guta Grubački: Moja sestra Nadica – sve što smo prošli, sve što ostaje

U prisustvu porodice i rodbine, brojnih prijatelja, poznanika, saradnika, kolega i poštovalaca, Nadica Jakovljev je sahranjena dva dana kasnije u porodičnoj grobnici na Gradnuličkom groblju u Zrenjaninu.

Sećanje na Nadicu Jakovljev zapisao je njen brat Branislav Guta Grubački, osnivač Pokreta Novi optimizam, kroz priču o životu, porodici i gradu koji je volela. Gutino intimno svedočenje o njenom životu prenosimo u celosti.

Moja sestra Nadica Jakovljev, rođena Grubački.

Bila je godinu i po celog svog života starija od mene, ona rođena na Vrače 1961. godine, ja na Đurđevdan 1963.

Nekad nas i to određuje, pa prvi put zapisujem sad i to.

Živeli smo u Šumici, tačnije Borđošu, u Sinđelićevoj, od rođenja, išli u „Zmaja“ oboje. Ona dva razreda ispred, lagani Vukovac i učenik generacije, ja za njom kaskajući, slabi odlikaš, kog su korili stalno kako nije kao Nadica. Tako je i ostalo.

Bila je lepa devojčica, posebna u svemu životnom, ali bez ambicija da to nekako „valorizuje“, i u školi i u privatnom životu. Verovala je u to da stvari dođu na svoje mesto i bez „gurke“ neke.

Lagana osnovna, još laganija srednja.. Od famoznog 9-og i 10-og takozvanog osnovnog a neobaveznog, do tzv. gimnazije i pravnog smera. Opet same petice i nekakav učenik generacije, na šta ni pet para nije davala.

Upis na Fakultet političkih nauka u Beogradu, smer žurnalistika. Iz potpuno banalnih razloga, sa redovnih studija upisanih kao Vukovac glatko, prebacuje se na vanredne. Ključni momenat njene odluke da joj se studentski život svede na odlazak na fakultet i polaganje ispita.

Sve je to bilo stres za nju, veći kako će stići na Voždovac i vratiti se u Zrenjanin, nego sami ispiti koje je polagala tako da NIKAD nije pala ni na jednom. Prve dve godine tako i onda neka kvrc odluka u glavi da neće da nastavi da studira. I tako neko vreme, dok se nije vratila i u jednom semestru položila tri ispita SVE sa desetkom, i opet stala. Valjda je mislila – pokazala sam sebi i svima da mogu AKO HOĆU, ali ovo nije moja šoljica čaja.

Dosta za potrebe Zrenjanina iz kojeg nikad nije ni otišla ni pokušala da ode. Sudbinska odluka.

Sve joj je bilo vezano za Zrenjanin i poslovno i privatno, retki momci, nesrećne ljubavi i pogrešne procene oko toga. Njen život, nimalo lak, nekad sudba, ali nekad i lične odluke.

Podržana od porodice uvek, jer to je ipak bio samo njen život.

Relativna bliskost i naklonost, jedno vreme nasilno zatomljena, meni je bila relativno zadovoljavajuća. Jer to je moja sestra rođena i jedina. Uvek tu cela familija, do osipanja, od smrti majke davne 1994. godine do očeve smrti celih 30 godina kasnije – UVEK UZ NJU.

Ali nije nikad tražila ništa, morao si sivonjski da upreš da dođeš do situacije da dopusti da joj pomogneš.

Gradila je novinarsku karijeru punu uspeha i nešto manjih poraza i raznih progona. Gore-dole, „nigde moga stana, oj ulice (Zrexu) ala si pijana“.

Od samog početka njenog delovanja, bez moje želje i namere, natovario sam joj delimično i svoj bagaž, kroz dugogodišnje delovanje. Te uspešni dugogodišnji prodavac knjiga, (a zna se gde se to i kako radi kod nas), te privatnik, oduvek neprijatelj ovog društva (uz amandman ako nije „naš“), pa tzv. političar (doduše skoro uvek opozicioni), te ono NAJGORE društveni aktivista koji bi „Kartaginu razorio, pa sve ispočetka“. Sve je to, ovako ili onako, od streljanja i paljenja Zelenog zvona (nikad istraženog), do ličnog progona iz Pozorišnog kluba, praktično i iz grada. Sve je to diralo i nju, uz moj stav da je to ipak moja bitka, a da nju za njeno dobro treba ostaviti distaciranu.

Posle mog odlaska u Beograd, Novi Sad, celu Vojvodinu i Srbiju, ona je mogla bez te hipoteke da sama nastavi dalje.

Posle još jedne Zr Kataklizme, ostajanja bez Radio Zrenjanina, njenog gubljenja posla, odlučuje se da u završnici svog života napravi „dvostruki aksl i trostrosrki luc“ i da bude jedan od osnivača portala zrenjaninski.com.

Mic po mic, mac po mac, to je na današnji dan respektabilni portal NE SAMO ZA ZRENJANIN, već i za malo šire. Milionski pregledi za posebne priče, osvrte, komentare i u poslednje vreme i istraživanje, uz rutinske vesti koje se podrazumevaju (i koje i ostali imaju), konačno dobijaju društvenu artikulaciju i opšte priznanje.

Za 10 godina mog suštinskog izbivanja iz Zrenjanina, rodila se neka njena nova mreža saradnika, učesnika, prijatelja, POŠTOVALACA, koja je posebna i autentična. More ljudi od kojih sam neke i znao, a sa nekima se u pluskvamperfektu i družio, postali su bukvalno fanovi moje sestre i samog portala.

Jedan novi momenat, zamalo i fenomen, koji me je „sveznajućeg“ zatekao.

Moju sestru cene ljudi različitih ideologija, imovinskog stanja, profesija, čak i intelektualnog potencijala, jer, ključno je, ona je sa njima razgovarala sa uvažavanjem, beskrajnom tolerancijom (jbg, ja je nemam), razumevanjem za njihove pozicije u koje su neki i nehatom upali. Posebno je bilo bitno da je ona cenila nečije DELO i to obično ljudi koji su to delo stvarali u senci, a ona je to iznosila na „veliku scenu interneta“. Svima dostupnu, neupitnu i NEOPOZIVU.

U poslednje vreme našeg sve češćeg druženja (najzaslužnija za to je moja žena Vesna, posebno moje ćerke Isidora i Danica i njena (i zauvek i naša) Ivana, ona je postala sve opuštenija, otvorenija i bezbrižnija u svom ponašanju. Odlazak u penziju (mala, ali sigurno curka), portal koji donosi konačno i neke prihode, drugarice stare i novodošle i njihova ćakuljanja. I naravno MIR. Za kojim je oduvek vapila, a nije joj se dao.

Celo leto na Peskari na Malom jezeru (u vodi smo kad i ja naiđem najviše pričali, jer „neprijatelj“ ne dobacuje dotle), sa drugaricima i mojom Danicom vrlo često zajedno, tamo je nalazila sve što joj treba u datom trenutku (čak i zaista Carsku riblju čorbu – za male pare, zaključismo oboje), da bude, ako smem tako reći, konačno srećna.

Ipak, kad Ti se ne da u životu ako Te onaj od gore ne pogleda (mada je bila krštena, imala je malu skepsu prema njegovoj zemaljskoj administraciji posebno), to može da znači ili da dotični ne može da „postigne“ ili da je površan i nezainteresovan. U njenom slučaju to nije BILO FER, zaslužila je taj poslednji krug da uživa u životu (koji je tako volela) i da konačno vidi i shvati koliko smo je svi voleli i cenili. Na nama je da pamtimo i da je pominjemo, jer tada je njen život imao smisla.

A jamčim lično da „nije džabe krečila“.

Njen brat Branislav Grubački, po dedi zvan Guta,

osnivač Pokreta Novi optimizam