ZRENJANINCU PRESTIŽNO PRIZNANJE OLIMPIJSKOG KOMITETA
ZRENJANIN – Za osvajanje trofeja Olimpijskog komiteta Srbije, namenjenog najuspešnijem stručnjaku u 2017. godini, konkurencija je bila najjača do sada. Nominaciju na osnovu ostvarenih rezultata zaslužilo je čak 20 trenera. Među nominovanim stručnjacima bio je i naš Zrenjaninac, Vojislav Trajković, trener Rvačkog kluba Proleter, i ujedno trener svetskog šampiona Viktora Nemeša. Iako nije […]
ZRENJANIN – Za osvajanje trofeja Olimpijskog komiteta Srbije, namenjenog najuspešnijem stručnjaku u 2017. godini, konkurencija je bila najjača do sada. Nominaciju na osnovu ostvarenih rezultata zaslužilo je čak 20 trenera.
Među nominovanim stručnjacima bio je i naš Zrenjaninac, Vojislav Trajković, trener Rvačkog kluba Proleter, i ujedno trener svetskog šampiona Viktora Nemeša. Iako nije proglašen za trenera godine, Vojislav je dobio posebno – specijalno priznanje OKS za ostvarene rezultate u tekućoj godini.
Samo dan nakon dobijanja ovog prestižnog priznanja razgovarali smo sa Trajkovićem, koji nam je preneo utiske sa održane svečanosti.
– Događaj je stvarno bio impresivan. Dom Narodne skupštine, sve najbolje iz srpskog sporta se našlo tamo. Proglašeni su najbolji sportisti, najbolji treneri. Ja sam dobio specijalno priznanje, kao i Viktor Nemeš – rekao je Vojislav u razgovoru sa novinarom portala zrenjaninski.com.
On je još dodao da ostaje žal što Viktor nije izabran za najboljeg sportistu u 2017. godini, ali Olimpijski komitet je tu precizan, i zaista su nijanse odlučivale. Ove godine su kajakaši bili svetski prvaci, ali su doneli i medalju sa šamiponata Evrope, što je prevagniuo u njihovu korist, dok je Nemeš bio „samo“ šamipon sveta, te mu je zbog toga pripalo specijalno priznanje.
– Nadam se da će ta laskava titula sportiste godine naredne godine ipak doći u naš grad. Možda je to sada previše ambiciozno, ali Viktorovi ciljevi su da ostvaruje samo prva mesta. Dakle, ne medalja, nego isključivo zlato, i on uvek teži ka tome – rekao je Vojislav Trajković za kraj razgovora.
Tekst i foto: Zoran Bogaroški