Zašto propada sport u gradu: Zrenjanin je školski primer kako ne treba raditi

Impresioniran onim što je video, Igor Mirović je tada rekao:

– U Zrenjaninu, zajedno sa lokalnom samoupravom, realizujemo ovu veliku investiciju. Ona će, prema uveravanju predstavnika izvođača radova, biti završena do kraja godine. Imamo garancije i obećanja da ćemo do tada stadion pustiti u funkciju. Sredstva su obezbeđena, procedure za prve dve faze su završene, a treća nas očekuje u narednih 30 dana. Nema razloga da taj posao ne obavimo onako kako smo planirali. Verujem da ćemo moći da se ponosimo stadionom i, pre svega, sportistima koji će ovde trenirati u narednom periodu.

PROČITAJTE JOŠ: VIDEO: Deset meseci od zatvaranja bazena – stručnjaci dali uputstva, nadležni se ne oglašavaju

Dve godine kasnije – ni Mirovića ni stadiona.

Rekonstrukcija Gradskog stadiona u Zrenjaninu počela je davne 2019. godine. U investiciju se ušlo ambiciozno iako Zrenjanin odavno nema ozbiljan fudbal. FK Proleter, koji je bio simbol zrenjaninskog fudbala, zvanično je ugašen krajem 2005. godine. Grad odavno nema ni superligaša ni prvoligaša.

Posao rekonstrukcije stadiona dobila je firma Energotehnika – Južna Bačka, a ukupno je za sanaciju bilo predviđeno 639 miliona dinara, od kojih je 420 miliona trebalo da obezbedi Pokrajina.

Na stadionu do danas nije odigrana nijedna utakmica niti je održan atletski miting, ni po danu a ni noću. Zanimljivo je da je jedna od prvih stvari koja je na stadionu urađena, već 2019. godine, što je bila prva godina sanacije, bilo postavljanje ogromnih reflektora. Zasijali su probno i nikad više.

O tome koliko je do sada u rekonstrukciju uloženo, a koliko je još potrebno da se uloži, nema zvaničnih podataka. Valjda će ih biti kada rekonstrukcija jednom bude završena.

Za Mirjanu Grujić, atletskog trenera, sportskog radnika i odbornicu u gradskoj skupštini, dobar i funkcionalan stadion je civilizacijska tekovina i objekat koji je neophodan za grad kakav je Zrenjanin.

– Smatram da su moderan stadion, baš kao i moderno pozorište, sastavni deo zajednice koja ima atribute grada. Ne možemo da zamislimo grad koji bi da se razvija, koji želi da ima budućnost, bez pozorišta, bez muzeja ali i bez stadiona ili bazena. Za grad koji želi da ima ne samo sport nego i zdravu populaciju, stadion je standard. Ono što je problem jeste činjenica da rekonstrukcija zrenjaninskog stadiona traje sedam godina, što znači da generacije dece nemaju mogućnosti da ga koriste, odnosno da treniraju u adekvatnim, civilizacijskim uslovima – smatra Mirjana Grujić.

Još je veći problem, naglašava naša sagovornica, što se ceo proces odvija netransparentno – ne zna se koliko košta, ko plaća, kome plaća…

– U rekonstrukciju se ušlo bez ikakvih konslutacija sa strukom, sa onima koji će ga koristiti. Zrenjanin se mogao upisati na sportsku mapu Srbije pa i regiona sa dobro urađenim atletskim delom stadiona. U blizini stadiona su park, dve hale, veliki parking – mogli smo organizovati nacionalne i međunarodne mitinge ali to se neće dogoditi, jer struku niko nije pitao. Pogledajte ovako: dete koje je počelo da trenira atletiku sa sedam godina, sada ide u srednju školu a da nije imalo adekvatne uslove, od svlačionice do toaleta… Atletski klub Proleter postoji 141 godinu, a nikako da stigne do uslova za treniranje primerenih 21. veku – ističe Grujić.

I dok Gradski stadion još nije otvoren, jedan drugi sportski objekat je zatvoren. Rešenjem nadležnih inspekcijskih službi, krajem prošle godine zatvoren je pokriveni gradski bazen. Bukvalno preko noći u velikom problemu su se našli plivački i vaterpolo klub.

Vaterpolo klub Proleter, koji je čak igrao i u Super ligi Srbije, gotovo da više ne postoji, dok se Plivački klub Proleter dovija se kako zna i ume da obavi trenažni proces.

Na treninge se putuje u okolne gradove, što klupskim kombijem, što na druge načine. Ne samo što je komplikovano i iscrpljujuće, nego više ni za putovanje nema dovoljno novca.

Kakva sudbina čeka jedan od nadugovečnjih i najtrofejnijih klubova u Zrenjaninu veliko je pitanje, ali se zna šta se dogodilo Kuglaškom klubu Kirstal, koji je pre dve godine prestao da postoji. Razloga je bilo više ali osnovni je – nerazumevanje i nezainteresovanost nadležnih.

A koliko je perspektivnih mladih sportista napustilo Zrenjanin zbog loših uslova za treniranje i indolentnosti onih koji bi o talentima trebalo da vode računa, ne zna se tačno. Jedna od najperspektivnijih mladih gimnastičarki Anđela Živanov srednjoškolsko obrazovanje je nastavila u Novom Sadu. U svom gradu nije imala osnovne sprave za vežbanje. Justin Cvetkov, mladi plivač, učinio je isto.

Jedna od najtalentovanijih atletičarki Dunja Sikima je školovanje i treniranje nastavila u Americi, a put Novog sveta otišao je i mladi teniser Zoran Ludoški. Nisu jedini.

– Period za vrhunski sportski rezultat je veoma kratak i ako u svom gradu nemate mogućnost da ga postignete, logično je i opravdano da potražite tu mogućnost na drugom mestu. Mladi talentovani sportisti ne vide perspektivu u Zrenjaninu, odlaze i ne treba im zameriti. Zrenjanin je jedan od retkih gradova koji nemaju neki vid podrške mladim perspektivnim sportistima. Nema sportskih stipendija, ne podržavaju se olimpijski sportovi, ne nagrađuju se osvojeni sportski rezultati. O odeljenju sportske gimnazije priča se decenijama, a da se nije mrdnulo sa mrtve tačke – naglašava Mirjana Grujić.

Dodaje da u suštini ne postoji ozbiljna strategija kako izgraditi jedan sportski rezultat.

– Zrenjanin je, odgovorno tvrdim, školski primer kako ne treba raditi. I uz sreću ili nesreću da su Novi Sad i Beograd blizu, nije čudno što najbolji mladi sportisti, čim im se ukaže prilika, odlaze – smatra Grujić.

Grad ima dve institucije koje se bave sportom. Jedna je Javna ustanova „Sportski objekti“, druga je Sportski savez grada Zrenjanina. Obe institucije se finansiraju iz budžeta, pretežno gradskog.

Prema poslednjim dostupnim podacima, „Sportski objekti“ imaju blizu 70 zaposlenih. U Sportskom savezu grada zaposleno je šestoro ljudi.

Gradski čelnici vole da govore o Zrenjaninu kao o gradu sportova. Pre četiri godine grad je i poneo titulu Evropski grad sporta. 

Gradonačelnik Zrenjanina Simo Salapura dolazi iz sporta. Bavio se karateom, vodio je jedan sportski klub, bio generalni sekretar Sportskog saveza, odakle je stigao do pomoćnika gradonačelnika pa i do mesta prvog čoveka grada.

U ovogodišnjem budžetu grada za funkcionisanje lokalnih sportskih ustanova predviđeno je 185 miliona dinara, a za finansiranje lokalnih sportskih organizacija i klubova opredeljeno je 100 miliona dinara. Od toga, najviše novca pojedinačno ode na Sportski savez grada, 7.150.000 dinara, a za Savez za školski sport dodatnih dva miliona dinara.

– Kad se pogleda spisak sportskih klubova i organizacija koji se finansiraju iz gradskog budžeta, neupućen bi mogao da pomisli da u gradu sport cveta, ali je stvarnost potpuno drugačija. Previše klubova a malo rezultata, to je posledica nejasnog, netransparentnog i finansiranja bez kriterijuma, osim političkih i paušalnih – kaže Mirjana Grujić.

Grad koji ima dugu sportsku istoriju i talentovanu decu nije zaslužio da o sportu odlučuju i da ga vode oni koji o njemu ne znaju mnogo ili ništa, a da pritom još nemaju ni dobru nameru, ističe naša sagovornica.

PROČITAJTE JOŠ: NUMERA GRUPA – Vaš siguran partner u poslovanju

Dolaskom sadašnje vlasti, grad je ukinuo finansiranje trenera.

– Imali smo jedan svetski standard, pa smo ga ukinuli. Sufinansiranje trenera u klubovima, naravno, onih koji za to imaju znanje i obrazovanje, adekvatnu stručnu spremu, po jasnim kriterijumima, olakšavalo je rad i donosilo rezultate. Nema svetskih rezultata, a za njih imamo preduslove, bez ulaganja. Sada se u velikoj meri sve svelo na entuzijazam, na decu, na roditelje, na dovijanje i neizvesnost. I zato vrhunski rezultati izostaju. Džaba nam sve titule grada sportova, Evropske prestonice sporta, to su prazni slogani i floskule – zaključuje Mirjana Grujić.

Ova publikacija je finansirana uz podršku Slavko Ćuruvija fondacije.