Fudbalski sudija Mario Bogićević, iako mlad, ima već bogato iskustvo

Spuštena je zavesa na prvi deo trke u Područnoj fudbalskoj ligi Zrenjanin, a jesenji finiš ostaće upamćen i po incidentu koji se dogodio u Elemiru, na utakmici između domaćeg Naftagasa i Rusande iz Melenaca. Igrač gostujuće melenačke ekipe nasrnuo je na mladog sudiju Marija Bogićevića, zbog čega je kažnjen sa godinu dana zabrane igranja.

– Ne bih se toliko obazirao na samu tu situaciju, ali moram priznati da takve stvari nisu nimalo prijatne. Umeju čoveka da poremete. Niko od nas ne zna šta se može dogoditi u sledećem minutu, pa i dalje idemo napred. Ovakve stvari su česte u fudbalu, igrači, puni emocija, u žaru borbe skloni su ovakvim neprijatnostima, ali se nadam da će u budućnosti biti svedeni na minimum. Mnogo više lepih stvari pamtim i nosim u glavi, nego što su ovakve situacije, koje jednostavno želim što pre da zaboravim – kaže za portal zrenjaninski.com Mario Bogićević koji, osim što se aktivno bavi suđenjem, studira na Rudarsko – geološkom fakultetu u Beogradu.

Mario je rođen 10. januara 1997. u Zrenjaninu. Počeo je da se bavi fudbalom još od malih nogu. Otac ga je prvi put odveo na trening kada je imao pet godina i već tada mu se jurcanje za loptom učinilo zanimljivim. Naš sagovornik ističe da mu je otac Saša, koji se takođe bavio fudbalom i koji iza sebe ima jednu uspešnu sudijsku karijeru, odmalena bio uzor, pa se oprobao na poziciji golmana, krenuvši njegovim stopama. Ali, nije se baš najbolje snašao, zbog čega je rešio da igra na drugoj poziciji. Prve fudbalske korake napravio je u Proleteru iz Zrenjanina, dok taj klub nije ugašen, a igrao je i za OFK Gradnulica, Banat i Proleter 2006. S Proleterom je osvojio Kadetsku ligu Vojvodine.

– Imao sam velikih ambicija u fudbalu, ali me je put odveo u drugom pravcu. Imao sam 15 godina kada mi je tata predložio da odem u školu za sudije. Rekao sam sebi – što da ne, probao sam i vremenom zavoleo ovaj posao. Učestvovati u fudbalu iz drugog ugla, voditi utakmicu, biti hrabar i donositi pravovremene i ispravne odluke, to je bilo nešto sasvim drugačije za mene tada – napominje Mario, koji sudi već šest godina, trenutno utakmice u okviru Vojvođanske lige Istok.

Bogićević naglašava da ima puno lepih događaja koje sa sobom nosi sudijski posao.

– Fudbal je najvažnija sporedna stvar na svetu. Kroz ovaj sport sam upoznao puno ljudi i stekao mnoga prijateljstva, što je i najbitnije. Ne bih ništa konkretno izdvajao, ali najlepše stvari se dešavaju van terena – kaže ovaj mladi zrenjaninski fudbalski sudija s velikim ambicijama.

Na pitanje kako reaguje na provokacije sa tribina  i da li obraća pažnju na njih, Mario odgovara da mu nije bilo nimalo lako snaći se u celokupnom ambijentu u trenutku kada je počinjao karijeru.

– Sećam se svoje prve utakmice – izlazimo na teren, a sa tribina zvižduci i svakakve reči. Bio sam zbunjen i svakako da me je tada tako nešto moglo poremetiti. Trebalo mi je određeno vreme da se naviknem, a danas na takve stvari čak i ne obraćam pažnju. Jednostavno, svu koncentraciju usmeravam na teren, jer provokacije sa tribina i slične stvari ne smeju da nas remete – napominje Bogićević.

S obzirom na to da je dosta mlad, koliko je teško uspostaviti autoritet nad igračima koji su često puno stariji od njega?

– Kada izađete na teren, a neko je stariji od vas po 15 – 20 godina, ne znate kako da se postavite. To je u početku i bio moj najveći problem, ali kako se sve više udubite u ovo što radite i trudite se da to radite ispravno, vremenom sve dođe na svoje. Na terenu, najiskusnije i najstarije igrače morate poštovati i onda će i oni vama isto uzvratiti. Uzajamno poštovanje pre svega – objašnjava Mario Bogićević.

A kada govorimo o starijima, nameće se i pitanje ko su mu uzori u fudbalu i sudijskom poslu. Bez oklevanja, Mario odgovara da mu je najveći uzor i najveći prijatelj otac Saša.

– On mi je velika podrška. Puno radi sa mnom i on je najviše zaslužan za moj dosadašnji uspeh i odnos prema suđenju. Pored njega, naravno, tu je i naš, a i u svetu najbolji sudija, Milorad Mažić. Uneo je nešto sasvim novo u suđenje i posvetio je svoj život ovome. Disciplina, red, rad. Rekao nam je na jednom seminaru da „onaj ko trenira možda ima šansu da uspe, a onaj ko ne trenira sigurno je nema“ – priseća se Bogićević.

Inače, u Zrenjaninu postoji Škola za fudbalske sudije i održava se svake godine u periodu od oktobra do decembra. Uglavnom se radi sa mladima i svake godine bude više od 30 polaznika, što je značajan napredak u odnosu na period kada je Mario kretao u tu školu.