Znate li ko su ćurčije? Njihovi proizvodi su bili na ceni!
Ćurčija u Zrenjaninu odavno nema. Možda radi još neki krznar, eventualno krojač, koji zna sa kožom, ali ćurčijski zanat se preselio u istoriju. Kad se nešto preseli u istoriju, ako ima sreće, završi u muzeju. O ćurčijama se nešto više može saznati i u Narodnom muzeju Zrenjanin.
Podeli vest:
Etnološko odeljenje zrenjaninskog muzeja poseduje izuzetno vrednu zbirku u vezi sa zanatskom delatnošću Zrenjanina i okoline. Ovaj podatak ne čudi ako se uzme u obzir značaj koji je zanatstvo imalo u privrednoj istoriji grada na Begeju. Zbirka zanata podeljena je u nekoliko kolekcija – zanatski alati, predmeti koji predstavljaju zanatlijska obeležja i pisana građa.
– Kada je u pitanju alat kojim su se zanatlije služile, u Etnološkom odeljenju su sačuvane četiri gotovo kompletne zanatske radionice. Većina je otkupljena i kompletirana šezdesetih godina prošlog veka. Ovom prilikom istaći ćemo ćurčijsku radionicu koja je kompletirana zahvaljujući poklonu zrenjaninskih ćurčija Svetozara Ristića i Isaije Kojića, kao i ćurčijskih majstora Dragoljuba Šurjančeva i Laze Gađanskog iz Jaše Tomića – priča za portal zrenjaninski.com viša kustoskinja – etnološkinja Narodnog muzeja Zrenjanin Branka Sikimić.
Činjenica da je Zrenjanin tokom svoje istorije bio važan zanatski centar, da je celokupna industrija posleratnog grada nikla iz razvijenih zanatskih radionica i fabrika, koristeći njihovo iskustvo, znanje, kadrove, alat i mašine, kao i to da Etnološko odeljenje poseduje zavidan broj predmeta u vezi sa zanatskom delatnošću, uslovili su da se na stalnoj postavci zrenjaninskog Narodnog muzeja predstavi ova privredna grana. Jedan od predstavljenih zanata je upravo i ćurčijski.
PROČITAJTE JOŠ: Gajenje svilenih buba nekada je na ovim prostorima bio vrlo unosan posao
– Ćurčijski zanat prikazan je delom kroz alat, a delom kroz svoje najreprezentativnije proizvode na području srednjeg Banata: kožuhe i grudnjake. Posetioci tako mogu najpre videti deo alata koji je korišćen za izradu predmeta od kože kao što su struška za struganje kože, razni noževi, čipiši (probodac), vosak za premazivanje konca, šila, klešta, kuka za obradu neuštavljene kože, fragmente krzna, mustre i krojeve, kao i mašinu za šivenje kože – ističe Branka Sikimić.
Proizvodi ćurčijskog (kožuharskog) zanata, koji su na tlu srednjeg Banata imali duboku starinu, predstavljaju lepe primerke narodne umetnosti, jer ih majstori vrlo bogato ukrašavaju. To su motivi kojih ima na ćilimima i drugim predmetima narodne radinosti.
– Proizvodi se ukrašavaju dvema tehnikama: apliciranjem šara od raznobojnog konca i apliciranjem raznobojne kože na podlogu, što je bilo uslovljeno nacionalnom pripadnošću naručioca. Tipologija motiva je floralna. Kod svih naroda na tlu srednjeg Banata naročita pažnja je poklanjana ukrašavanju kožuha, koji su na ovim prostorima predstavljali sastavni deo kako svakodnevne, tako i svečane odeće. Kod Srba su nošeni žuti kožusi, kod Rumuna beli, a kod Slovaka beli i braon – objašnjava Branka Sikimić.
Iako mnogi ćurčije izjednačavaju sa šnajderima koji šiju kožu, oni su bili mnogo više od toga. Ćurčije su najpre prerađivale kožu, što je najduži i najteži deo posla, pa je tek onda šili. Kožu za preradu su nabavljali od mesara, sirovu su je strugali pa štavili. Kad se koža uštavi, što je dugotrajan postupak, onda se tek pristupa njenom krojenju i šivenju.
PROČITAJTE JOŠ: FOTO: Ečka je selo bogate istorije, sa nekoliko zanimljivih turističkih odrednica
Nekada se koža šila čeličnom ćurčijskom iglom i dobar majstor je za jedan dan mogao da sašije i tri kožuha. Kožuhe su nosili i muškarci i žene – obične, da ugreju tokom zime, ali i izvezene i ukrašene, za mlade. Ćurčije su pravile i šubare a kasnije, kad su bunde ušle u modu, šili su i ove odevne predmete.
Industrija je, međutim, potpuno potisnula ćurčijski zanat, koji je bio vrlo težak i nije ga mogao raditi bilo ko. Sada se retko šta od onoga što ćurčije prave može naći na vašarima.
Podeli vest:
