Skoro da nema kviza na ovim prostorima u kome Kosta Željski nije učestvovao

Kosta Željski poslednje tri decenije živi u Perlezu, selu nadomak Zrenjanina. Sudbina je nekako učinila da svoj životni krug završi u Banatu. Jer, iako rođen u Vrbasu, a odrastao u Zmajevu, Kosta i te kako ima veze sa Banatom.

– Rođen sam u Vrbasu, premda me za taj bački gradić ne vezuje gotovo ništa osim večitog traga u ličnoj karti. Moji roditelji su poreklom iz Neuzine, jednog živopisnog banatskog mesta koje na moju veliku žalost odumire, a za koje me vežu najbezbrižnije uspomene iz ranog detinjstva. Sticajem okolnosti moji roditelji su gotovo u isto vreme dobili posao u opštini Vrbas, majka kao učiteljica iliti nastavnica razredne nastave u Zmajevu, a otac, bivši bogoslov i podoficir JNA, kao radnik u „Karneksu“. Moje rođenje se, kako istorijske knjige beleže, poklopilo sa epidemijom variole – počinje svoju priču za portal zrenjaninski.com Kosta Željski.

Zmajevo je, dodaje, alfa i omega njegovog bića.

– Gotovo sve što jesam, postao sam u kvartu Petra Drapšina, oivičenog crkvenom portom sa jedne i Pištinim mostom sa druge strane, na levoj obali Jegričke. U ovom genijalnom malom svetu, koji je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka nalikovao scenografiji iz Tarantinovog opusa, život bi vam se, hteli vi to ili ne, preplitao sa životima širokog spektra najrazličitijih likova, od onih sa najdublje margine društva, pa do izuzetnih stvaralaca, sportista, izumitelja i intelektualaca, a sve uz pomešane zvuke gusala, tamburica i rokenrola. Jedan svet, koji neumitno iščezava, ostavljajući iza sebe samo lepa sećanja i večni univerzum urbanih legendi – nastavlja razgovor naš sagovornik.

U ovakvom miljeu, bez društvenih mreža i telefona, bez kompjutera i veštačke inteligencije, uz dva TV kanala, nekoliko časopisa, dnevnu štampu i poneki sto puta opravljeni tranzistor, klinci su živeli neki svoj život, stremeći ka „nečemu“.

– Mi smo se često okupljali, reprodukujući ono što smo gledali, čitali i čuli, do te mere egzaktno i posvećeno da je umelo i da zaboli. Znali smo sve replike iz filmova i serija, likove iz pesama, mogli smo na betonu parčetom crepa nacrtati čitavu galeriju Luvra, a po jendecima praviti repliku olimpijskih borilišta. I kako da u svoj ovoj zbrci ne zavolite nešto što se zove kviz? Mi smo ga zapravo živeli. A svako to klinče imalo je neku specifičnu i neponovljivu ulogu: Dragan i Violeta su bili voditelji, kakve bi poželeo svaki gejm šou, Ivica, Toša i Mrki su imali najteži posao, glumeći zagonetne ličnosti u igri detekcija, a mi ostali smo nekad bili autori pitanja i igara, a nekad takmičari – priseća se Kosta.

PROČITAJTE JOŠ: Zrenjaninac Miodrag Bešlin izrađuje bičeve za kojima vlada jagma u Americi

A za sve nedoumice oko pravog, jedinstvenog i nedvosmislenog odgovora, koji je i ključ dobrog kviza, tu je bio žiri, sastavljen od odraslog komšiluka, geruzije, koja je uvek imala odgovor na sve. A publika je bila svuda oko njih, znajući da nagradi tačan odgovor, ali i da na pasja kola izvređa „najglupljeg“ i izvrgne ruglu svaku grešku voditelja i autora.

Ljubav prema kvizu je, dakle, potekla sa ulice, koliko god to izgledalo neverovatno ili na bilo koji način neobjašnjivo i blesavo. Tokom srednjoškolskih dana Kosta je uspeo da napravi čitavu koncepciju kviza, koja je bila izuzetno dobro ispraćena. Bile su to lepe osamdesete, pune poleta i inspiracije, sve ono što, nažalost, vrlo kratko potraje. Tada nije ni slutio da može postojati nešto što se zove, na primer, „pab kviz“. Bar da jeste, bio bi to dobar biznis, kaže.

Neposredno pred izbijanje sukoba u Jugoslaviji, u Novom Sadu je održano testiranje potencijalnih takmičara za „Kviskoteku“ i Kosta je, naravno, otišao da vidi kako to funkcioniše.

– Koliko se sećam, amfiteatar Filozofskog fakulteta bio je pun i svi smo rešavali istovetan test. Nakon nekog vremena, stigao je poziv za drugi krug, gde nas je bilo znatno manje, a potom je usledio i poziv iz Zagreba, kom se, razume se, nisam odazvao. Tako je u proleće 1991. godine završena jedna kvizaška karijera, pre nego što je zapravo i počela – nastavlja naš sagovornik.

U periodu od 2004. do 2014. godine gotovo da nije postojao televizijski kviz u kom Kosta nije učestvovao. Bili su to formati poput „Sam protiv svih“, „Ruski rulet“, „Pravo lice“, „Želite li da postanete milioner“, „Visoki napon“, „Veliki izazov“, „TV Slagalica“, srpska verzija „Kviskoteke“, „Narod protiv“…

– Tokom ove ere stekao sam veliku popularnost, kako kod auditorijuma, tako i među kviz igračima, a uspeh, s kojim sam umeo da se nosim i autoritet stečen na neformalnim blog- takmičenjima, enigmatskim i kvizaškim susretima, doveo je do toga da 2011. godine preuzmem odgovornost za organizaciju Svetskog prvenstva u kvizingu, a potom i ustanovljenje državnog prvenstva, te na izvestan način postanem i prvi selektor kvizing reprezentacije Srbije – naglašava Kosta.

PROČITAJTE JOŠ: Oboljenje modernog doba: Da li je osteoporoza nasledna i izlečiva?

Tri svetska i četiri državna šampionata su tokom njegovog mandata održana u Perlezu i danas je zaista ponosan na svoju ulogu u formiranju ultimativnih kvizaških zvezda današnjice, koje gledaoci lako prepoznaju i koje vrlo rado gledaju.

– U isto vreme objavio sam četiri tematske kvizing-zbirke sa po 500 pitanja. Naredne četiri će biti objavljene do kraja ove godine, čime će i ovaj opus autorskog rada biti napokon zaokružen na zadovoljstvo čitalačke publike – kaže Kosta.

Mnogi ne znaju, pa je važno razjasniti. Postoji razlika između kviza i kvizinga. U najkraćem, kviz je zabava, a kvizing je sport. Odnosno kvizing može predstavljati najviši nivo kviza, a svako kvizing pitanje predstavlja priču za sebe, čija kruna je odgovor, do kog se dolazi nešto indirektnijim putem, odgovor kog znaju gotovo svi, samo ako malo kvalitetnije i slobodnije razmisle. Srpska kviz asocijacija, koja je preuzela sve aktivnosti oko takmičenja, osnovana je 2016. godine, a Kosta Željski je postao njen prvi počasni član.

Nakon deset godina pauze, gledaoci su Kostu ponovo imali priliku da vide u finišu kviza „Mozaik“ iz kog je izašao kao pobednik, kao i u kvizu „Pobednik“, u kom je imao niz od deset pobeda. Osamnaest godina od osvajanja „Slagalice“ ponovo se, nedavno, našao na istom mestu, dokopavši se polufinala. Kako kaže, sad je u trećem razdoblju karijere i cilj mu je jasan. Poručuje, tek ćemo se gledati…

Kliknite na ovaj link i zapratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu

Naš sagovornik je bio i saradnik na izradi pitanja za nekoliko televizijskih kvizova, ima lepu enigmatsku zbirku, u kojoj prednjače anagrami i foto-rebusi. Napisao je prvi roman na srpskom jeziku u tri dimenzije i jedan filmski scenario… Često ga pominju i kao hroničara Perleza.

– U Perlezu živim skoro pa tri decenije i logično je da me interesuju mnoge stvari i artefakti iz istorije mesta i okoline. Više puta sam pokušavao da ovo stečeno znanje sistematizujem kroz bezbroj aktivnosti organizovanih u selu, ili pak u organizaciji grada Zrenjanina, ali kako to obično biva, uvek se ovakve akcije razvodne do besmisla. Zato sam rešio da sve do čega sam došao i do čega dođem ubuduće zadržim za sebe, te da jednog dana o svemu ovom napišem nekoliko stotina stranica. Ili da otvorim eskejp rum? Kako god, obećavam, biće zabavno. I meni i publici – podvlači Kosta.

I za kraj, dodaje da je sve ovo o čemu smo pričali samo jedan šaroliki spektar hobija, koji s vremena na vreme oboji crno-belu stvarnost sasvim običnog deteta iz ulice Petra Drapšina. Deteta koje je u međuvremenu dovoljno omatorilo i kameleonski se prilagodilo životu u 21. veku, brižnom suprugu i ponosnom ocu dva izuzetna sina.