NOVINARSKE GLUPOSTI: Kad ombucman probere simpatije!

Ovog puta nećemo kazivati o polupismenim i sramno nepismenim novinarskim pisanijima, u kojima se navodilo da je „ombucman“ progovorio o svojoj smeni, da je „zaprljana voda“ karakteristična za ovo „podnevlje“ ili da je neko „probrao“ i „probreo“ nečije simpatije, što su Zrenjaninci mogli da pročitaju i čuju u ovdašnjim medijima. I grohotom se nasmeju. Ostavićemo da se time bave profesori srpskog jezika i književnosti i čitaoci, gledaoci i slušaoci tih i takvih medija. Jer, što bi neko rekao – u doba interneta, nepismenost je stvar izbora.

Ovde ćemo se pozabaviti nekim novinarskim gafovima o kojima zrenjaninska javnost do sada nije znala.

„Koji je povod ovog događaja“, jedno je od najčešćih pitanja koje mlađani lokalni, pa još priučeni bečkerečki novinari, poturajući pod usta sagovornika mikrofon ili diktafon, pitaju osobu s druge strane kamere, ne bi li dobili bar osnovnu informaciju, s njome se vratili u svoje redakcije i napravili kakav – takav prilog za gledaoce i slušaoce. Često nepripremljeni za razgovor, ne poznavajući ni ime onoga koga intervjuišu, pa makar se radilo i o kakvom ministru ili drugom uvaženom gostu iz srpske prestonice, mlađani žurnalisti na teren izlaze bez elementarnog predznanja o dešavanju o kom bi trebalo dalje da izveste.

Dogodilo se tako, jedared, da ljupka novinarka ovdašnje televizijske stanice, baš pred očima jednog ministra, kolegi iz druge redakcije predloži da on postavi pitanje jer ona, grom i pakao, ne zna šta bi priupitala funkcionera Vlade Srbije. Reče to i ne trepnuvši svojim očaravajućim okicama. A ministru, koji je to čuo, nije preostalo ništa drugo nego da se nasmeje.

Ovakvi i slični gafovi, a ima ih toliko da se kakva publikacija sastaviti može, predmet su čestih razgovora među novinarima. Tako se već godinama pronosi priča o eks novinarki jedne ovdašnje TV postaje (a mnoge od njih vremenom postanu bivše jer, videvši da se u žurnalistici ‘leba, bogami, neće najesti, završe kao prodavačice u buticima il’ nešto nalik tome), elem, koja je nesvesno napravila takvu grešku koja je i njene kolege mogla koštati gubitka pouzdanih izvora.

Dogodilo se, naime, pre više godina da kriminalci kidnapuju roditelje naših poznatih fudbalera Ilije i Vladimira Ivića. O ovome je predstavnike „sedme sile“, na hodniku zrenjaninske Palate pravde, izvestio tadašnji okružni javni tužilac, zamolivši ih da, dok traje istraga, ne objavljuju nikakve zvanične podatke, niti njegovu izjavu. Ali, novinari su, zato, imali celokupnu priču pozivajući se na nezvanične informacije.

I sve bi bilo dobro da istog dana, u predvečerje, prilog o tome nije emitovala i ovdašnja lokalna televizija. Novinarka koja je prisustvovala razgovoru sa tužiocem, a koja očito u sud pre toga ni kročila nije, a kamoli savladala sudski rečnik, o novinarskom da i ne govorimo, bez pardona je u svom prilogu objavila da je „okružni javni tužilac nezvanično izjavio da su oteti roditelji čuvenih fudbalera“ (?!). Zbog ovakvog gafa tužilac je mogao ozbiljno da se nasrdi na novinare i da raskine sa njima, do tada odličnu saradnju. Ili se nije mnogo uzrujao zbog svoje „zvanične nezvanične izjave“, ili, pak, i nije gledao televizijski izveštaj (što je verovatnije), pa se sve završilo samo na podsmehu kolega i dugogodišnjem prepričavanju samo jedne od mora trivia koje dokazuju da novinarske generacije koje dolaze, a koje, pri tom, nit’ fakultet završile, nit’ osnovno znanje o ovom zanatu stekle, ne obećavaju puno.