Mladi su žedni znanja: Gordana Lasković pokrenula projekat „Reči i Priče“

Mlada profesorka srpskog jezika i književnosti Gordana Lasković pokrenula je projekat „Reči i Priče”. Učinila je to s namerom da publici, a naročito mladima, kroz kraće video zapise, na zabavan i kreativan način, predstavi gramatiku i književnost.

Gordana je, inače, rođena u Zrenjaninu. U rodnom gradu je završila osnovnu školu, zatim i Medicinsku školu, a u Novom Sadu Filozofski fakultet, odsek srpski jezik i književnost. Nedavno je završila i master studije.

Prva epizoda u okviru projekta „Reči i Priče“ emitovana je sredinom aprila na YouTube kanalu i Instagram profilu. Tim povodom, Gordana Lasković je za portal zrenjaninski.com pričala o ovom projektu i o tome koliko je danas važno insistirati na pravopisu. A dotakli smo se i priče o Zrenjaninu.

PROČITAJTE JOŠ: Najbolji u državi: Maturanti Mina i Nikola izradili pobednički biznis plan

Kakvi su utisci nakon emitovanja prve epizode?

Moram priznati da sam bila optimistična i pre njenog objavljivanja, s obzirom na to da znam koliko je ljubavi, energije i truda uloženo u ceo projekat. Publika je prirodno to i prepoznala, i u skladu sa tim fantastično odreagovala. Kolege, profesori, prijatelji pa čak i ljudi kojima društveno-humanističke nauke nisu bliske, govore da su beskrajno uživali. Kažu da sa nestrpljenjem iščekuju narednu epizodu. Takve reakcije za mene predstavljaju još jednu potvrdu da mladi ljudi ipak jesu žedni znanja. Samo je potrebno pronaći adekvatan način da im se to znanje približi. Volim da kažem da smo moje kolege i ja sve ono loše što društvene mreže neretko pružaju, preokrenuli u veću korist.

„Reči i Priče“ predstavljaju projekat koji si samoinicijativno odlučila da kreiraš, sa željom i krajnjim ciljem da srpski jezik i književnost približiš, najpre, mlađoj populaciji. Reč je o kratkoj video formi, u trajanju do petnaest minuta.

S obzirom na to da sam po struci master profesor srpskog jezika i književnosti, u meni prirodno postoji potreba da se književnošću i jezikom bavim, ali na neki kreativan način. Tokom takozvanog karantina, u martu prošle godine, cela ova priča je bila na nivou ideje, da bih krajem godine odlučila da je sprovedem u delo. Na početku je postojala bojazan da realizacija neće uspeti jer nisam bila sigurna koliko će kolege želeti da se uključe u čitav ovaj projekat. Na moju neizmernu radost, veliki broj njih je rado pristao da sarađuje. To mi je dalo vetar u leđa da od ove priče ne odustajem.

Često volim da kažem da sam pomoću štapa i kanapa, odnosno, mobilnog telefona i bubice, stvorila sadržaj visokog kvaliteta. Svesna sam da bi sve to moglo da izgleda mnogo profesionalnije, ali za početak – a svaki početak je test same ideje – vrlo sam zadovoljna.

U emisijama se moje kolege i ja bavimo književnošću i jezikom na jedan relaksiran način, trudeći se da publici, najpre mladima, pokažemo sve lepote koje jezik i književnost poseduju. Uporedo promovišemo kulturu Novog Sada, snimajući na zanimljivim lokacijama. Mada, imamo u planu da snimanja realizujemo i u ostalim gradovima u Srbiji. Spomenula bih i moje saradnike, kantautore iz Novog Sada, Nemanju Nešića i Miloša Zubca, koji već dugi niz godina, između ostalog, komponuju muziku na stihove naših poznatih pesnika. Oni su pristali da svojim muzičkim interpretacijama ulepšavaju neke od epizoda.

Koliko je danas gramatika važna, odnosno koliko je važno poznavanje maternjeg jezika? Koliko je važno pravilno govoriti i pisati? Svedoci smo koliko su jezik i pravopis danas na udaru.

Poznavanje, ali i očuvanje nacionalne kulture, istorije, a potom i jezika, od krucijalnog je značaja jer je to pitanje našeg opstanka, najpre kao naroda. Naša je dužnost da se svakodnevno, pa makar i na mikro nivou, borimo za očuvanje svega onoga što je nekada kroz istoriju neko drugi sačuvao za nas.

Todor Manojlović, u eseju, koji definitivno smatram jednim od naših najboljih eseja, napisao je da: „Mi živimo, stalno, takoreći, naslonjeni na prošlost koja nam služi kao neka vrsta čvrste tačke pri našem nadiranju u budućnost, kao merilo i uobličavajuće načelo onog novog i neznanog što nam besprekidno pristiže svakog dana, svakog časa. Pomoću prošlosti, mi osvajamo, prisvajamo ili baš i, prosto, stvaramo svoju budućnost koja se posle, postupno, utapa u onu prvu, dajući joj sve više sadržine, smisla i prestiža. Bez tog stalno, aktivnog dejstva prošlosti kroz medium naše svesti i našeg sećanja nema, života, to jest razvoja i napretka, niti u čisto psihičkom pogledu, niti u kojoj bilo oblasti konkretne, primenjene duhovne delatnosti –u filozofiji, poeziji, umetnosti, nauci, nacionalnom životu….“

Ovaj esej je objavljen 1931. godine i opstao je do danas. To ne bih mogla da predvidim novinarima, preciznije, ljudima koji se tako deklarišu, pišući za portale gde se „ne znam“ piše spojeno. Situacija se u prvi mah zaista može posmatrati kao vrlo zabrinjavajuća, ali opet kažem, moramo se svakodnevno pa makar i na mikro nivou boriti, i ne pristajati na takvo stanje kao na nešto sa čime bi se trebalo pomiriti. To bi bio prvi korak ka našoj propasti, a želim da verujem da smo daleko od nje.

Koliko je važno insistirati na pravilnom pisanju i govoru? Koje su to najčešće greške i gde se „okliznu“ i najbolji?

Jezikom se svakodnevno služimo, pišemo ili pričamo, ali ne razmišljamo o njemu dovoljno. Postoji bitna razlika između poznavanja jezika i razmišljanja o njemu. Da bismo ga negovali na pravi način, neophodno je obratiti pažnju na oba aspekta. Lepi govorni maniri – izražavanje – čoveku pružaju određenu dozu duhovne vertikale kojom zrači, možemo se složiti, a naposletku, to je stvar elementarne pismenosti. Greške koje najčešće primećujem na različitim portalima jesu: U vezi toga/Sa nikim/S’/S’ obzirom da/Ja se izvinjavam/Treba da i slično. Pravilne lingvističke konstrukcije neću otkriti, to prepuštam čitaocima.

Pored svih obaveza, pronađeš vremena za dobru knjigu. Naročito voliš knjige sa nacionalnom tematikom, ali isto tako uživaš i u takozvanoj meditativnoj prozi.

Završavam čitanje „Pisama“ Gistava Flobera, a uporedo iščitavam i biografije naših pisaca i pesnika, što zbog lične satisfakcije, što zbog emisija koje se i dalje snimaju. Takođe, uživam i u poeziji, a jednu epizodu sam posvetila i čuvenom Banaćaninu Miki Antiću.

I za kraj – gde je Zrenjanin danas u tvom životu?

Ovo pitanje u meni budi nostalgično raspoloženje, moram priznati. Činjenica je da će Zrenjanin uvek biti moj grad. U Zrenjaninu sam rođena, pohađala sam osnovnu i srednju školu, stekla sam prijatelje za ceo život. I – ono najvažnije – tamo je moja porodica. Iako već devet godina živim u Novom Sadu, u Zrenjanin dolazim povremeno, kada mi je potreban odmor i distanca od svakodnevnih obaveza.

Pratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu

Neka od najlepših sećanja se vezuju upravo za Zrenjanin i period mog odrastanja. Primera radi, skoro osam godina sam trenirala ples i gimnastiku, i to je definitivno vreme kojeg se često setim. Na kraju, Zrenjanin je mesto kojem se vraćam kada sam najranjivija, ali i najsrećnija. Verujem da je to zbog činjenice jer me on najbolje razume i uvek domaćinski dočeka.

Prijavite se na naš newsletter i jedanput nedeljno najvažnije vesti iz Zrenjanina i okoline stizaće na vašu e-mail adresu.