LEKSIKONI I SPOMENARI – ZABORAVLJENA ZANIMACIJA

Današnje generacije mladih ne mogu ni da zamisle da je postojao život pre Fejsbuka i ostalih društvenih mreža. Kako su ljudi uopšte znali jedni za druge ili jedni o drugima? To je samo jedna od zabluda.

Potreba je, naravno, uvek postojala, a preteča Fejsbuka mogli bi biti leksikoni i spomenari. Istina, ovim pretečama više su se bavile devojčice nego dečaci, ali bilo je zabavno i zahtevalo je truda.

Spomenari su bile lepe sveske, drugačije od onih školskih. Vlasnica (ređe vlasnik) kad ga lično opremi, davao ga je drugaricama i drugovima da ga popune. To je podrazumevalo obavezno neku ručno islikanu ilustraciju ili rezanje iz tada aktuelnih časopisa i lepljenje u spomenar. I obavezno nešto prigodno ispisano.

„Ljubav je more kojim bura vlada, ko ne zna da vesla, može da nastrada“, ili „Kad se klizaš, traži glatko, kad se ljubiš traži slatko“, ili „Ljubav je jaka ali nije za đaka“, „Drugarstvo je zvezda koja nebo krasi, čuvajmo ga zato da se ne ugasi“…

Leksikon je podrazumevao svesku na linije. Vlasnik je uložio trud u ispisivanje pitanja, a ona su zavisila od mašte autora. Obavezno ime i prezime, nadimak, adresa, a onda omiljena boja, omiljena muzika, glumac i glumica, pevač i pevačica, životinja, da li imaš simpatiju i, naravno, još ko zna koliko pitanja. I obavezno, šta misliš o vlasniku leksikona.

Popunjavanje je nekad zahtevalo i truda i vremena, jer je u nekima bilo i stotinak pitanja.

Tako je bilo nekad. Danas su tu društvene mreže. Odgovori na pitanja koje niko i ne postavlja. Umesto spomenara klipovi na Youtube-u.

Potreba ne nestaje, samo su drugačiji načini.