Iz Londona i Beograda u Banatsko Karađorđevo: Zašto je Livija Muskateli izabrala selo
Nema ekološkog projekta u Banatskom Karađorđevu a da se u njemu ne nađe ime Livije Muskateli.
Podeli vest:
Istinsko ubeđenje da je zdrava životna sredina prioritet nad svim prioritetima, da je briga o životnoj sredini obaveza svih, Livija Muskateli je prenela na svoju decu, njihove drugarice i drugove u školi, na nastavnike, ali i na svoje komšije.
Livija i njena porodica nisu starosedeoci u selu. Banatsko Karađorđevo izabrali su za život i zato su im dobrobit sela i njegovih meštana jako važni.
– Veći deo života provela sam širom sveta, zahvaljujući ocu Italijanu i majci Mađarici. Zbog njihove diplomatske službe odrastala sam u različitim državama i kulturama. Školovala sam se u švajcarskom internatu, a kasnije sam zbog prirode posla stalno putovala i živela u velikim svetskim metropolama. Posao me je 2011. godine doveo u Srbiju. Ubrzo sam se udala za svog supruga Srbina, a zatim smo se kao porodica preselili u London – počinje svoju zanimljivu priču za portal zrenjaninski.com Livija Muskateli.
Kad su se vratili u Srbiju, Livija i njena porodica živeli su na Vračaru, u Beogradu. Buka, gužva, stres, stalna žurba, tako je izgledao njihov beogradski život. Do Banatskog Karađorđeva ih je dovelo – pecanje.
– Shvatili smo da nam je dosta života u Beogradu. Našoj deci su bili potrebni mir, prostor i seoska škola koja im može pružiti pravo detinjstvo. Muž je godinama dolazio u ovaj kraj na pecanje, posebno na jezero u Banatskom Karađorđevu, gde je upoznao Baču, čoveka koji nam je pomogao da pronađemo idealnu nekretninu. Tako smo iz bučnog Vračara stigli u mirno Banatsko Karađorđevo – nastavlja naša sagovornica.
Livija je završila pravo, odbranila doktorat iz finansija, izgradila karijeru u međunarodnim kompanijama, na poslovima koji nose veliku odgovornost, ali i ogroman nivo stresa. Život joj je proticao bez pravog odmora, bez bolovanja i gotovo bez vremena za porodicu. Slično je živeo i njen suprug Vladimir, koji je IT stručnjak.
– U jednom trenutku smo odlučili da napustimo takav način života i počnemo potpuno novo poglavlje. Danas smo posvećeni različitim projektima, gradeći nešto smisleno, umesto da jurimo korporativne rokove. Godinama smo živeli u inostranstvu, u stresnim sredinama gde svi negde žure, gde ne znate šta jedete, a sve ima isti ukus. To nas je navelo da počnemo sami da uzgajamo hranu, sve što može da se uzgoji prirodno, bez hemije, potpuno organski – kaže Livija.
I dok su živeli u inostranstvu, Livija i njena porodica bili su uključeni u ekološke projekte, a na zapadu se o zaštiti životne sredine jako vodi računa.
– Selektivno odlaganje otpada tamo je deo svakodnevice. Niko ne baca plastične flaše ili limenke kroz prozor automobila, ne odlaže smeće pored njiva, ne zagađuje reke ili jezera. Otpadne vode ne teku ulicama ili direktno u reku. Deca uče ekologiju kao obavezan predmet od pete godine – nastavlja naša sagovornica.
U Bretanji, gde žive roditelji Livijinog supruga, deka Pjer i baka Vera, mogli su da se upoznaju sa ekološkim praksama.
– Deka Pjer me je vozio po organskim farmama, razgovarali smo sa stručnjacima o tome kako funkcioniše organska proizvodnja, istraživali održivu energiju i kružnu ekologiju. Taj „know-how“ smo poneli sa sobom kao osnovu za sopstvene ideje – kaže i dodaje:
– Po povratku u Srbiju bili smo zapanjeni količinom smeća u prirodi. Planine, reke, polja, šume, gde god kreneš – otpad. Selektivno odlaganje je retkost, a i kad želiš da razdvajaš otpad, često nema gde. Na kraju se sve slije u isti kamion – ističe Livija.
Tada je, kaže, shvatila da je promena neophodna i da mora da počne od dece.
– Ta promena postala je moguća samo zahvaljujući jednoj izuzetnoj osobi, profesorki Valentini, nastavnici biologije u našoj seoskoj školi. Ona nije samo predan pedagog, već i divan čovek, otvorena, kreativna, iskreno posvećena zaštiti prirode. Bez nje, nijedan naš projekat sa decom ne bi ni počeo a kamoli bio realizovan. Nas dve neprestano razmišljamo, smišljamo ideje, tražimo stručnjake, tragamo za najboljim načinima da sve realizujemo. Moramo da spasimo našu planetu. Negde mora da se započne – napominje Livija.
Zahvaljujući tom partnerstvu, korak po korak, rad je postao vidljiv. Škola i đaci iz Banatskog Karađorđeva osvojili su prestižnu nagradu „Ekoopština 2025“ za projekat otpadnih voda, a danas su uključeni u brojne inicijative, kompostiranje, upravljanje otpadom, reciklažu, prirodnu energiju…
Našu sagovornicu nije razočarao život na selu.
– Život na selu je miran, iskren i duboko ispunjavajući. Dani teku sporije i osećate jaču povezanost sa prirodom, godišnjim dobima i ljudima oko sebe. Komšije se poznaju, pomažu jedni drugima i život ima prirodni ritam koji se u gradu lako izgubi. Naravno, uvek ima posla, nešto se popravlja, čisti, sadi ili uređuje, ali baš ta ravnoteža između rada i mira daje životu poseban osećaj smisla – objašnjava ona.
Naglašava da je veoma zahvalna ljudima koji su ih primili i pomogli im da se uklope, a posebno porodici Rajilić, koja je uvek bila tu za njih.
– Živimo i za odbojku, i zajedno sa porodicom Rajilić radimo sve što je potrebno da naše ćerke, Nataša i Isabela, stignu na treninge u Žitište. Delimo prevoz do treninga, pomažemo jedni drugima i zajedno se brinemo da devojke imaju sve što im je potrebno. Jer biti roditelj odbojkaša znači biti puna podrška za decu: taksi vozač, mašina za pranje veša, kuvar, psiholog. Ko zna, možda će u budućnosti iz malog Banatskog Karađorđeva ove dve devojke dostići velike uspehe u odbojci, kao što su pokazale na projektu „Ekoopština“, gde su dokazale da uz odlučnost ne postoje granice. Ponekad se i dalje osećam kao stranac, ali Banatsko Karađorđevo ima svoju magičnu dušu i postalo je za nas pravi dom, mesto mira i zajednice koje smo tražili – završava ovu lepu priču Livija Muskateli.
Podeli vest:
