FOTO: Siniša Mihajlović u avanturi života: Počelo je u Peruu a završilo se u Argentini

Pre nekoliko meseci Siniša Mihajlović se uputio u svoju, kako kaže, avanturu života. Malo manje od mesec dana proveo je na putovanju kroz Južnu Ameriku.

Kad su se utisci slegli, za portal zrenjaninski.com napisao je putopisnu reportažu i ispričao priču koja je počela u Peruu a završila se u Argentini.

Oni koji nikada neće otići na put, kada pročitaju ovu slikovitu priču, imaće utisak kao da su bili. Za one koji sanjaju i planiraju, biće vetar u leđa.

Sve je počelo pre 40 i više godina

Kolona zelenih autobusa penje se ka vrhu brda, prašnjavim krivudavim putem. Ponegde zastajemo ili se vraćamo u rikverc da bismo se mimoišli sa onima koji silaze dole. Okolo nas svuda strmi planinski vrhovi, nemi svedoci, kao da se čude i pitaju, kuda i zašto oni žure u ovu nedođiju. A među tim planinskim vrhovima krio se san. Ja nisam običan turista. Ja sam u potrazi za snom. Stižemo na odredište, izlazimo iz autobusa i krećemo naviše kamenim stepenicama. Adrenalin preplavljuje telo. Bilo udara sve jače. Sada već preskačem po dva stepenika da stignem što pre. Pojavljuju se kameni zidovi ispod zelenih krošnji i zaravnjene terase. Još malo i stižem na vidikovac. Stojim širom raširenih očiju i posmatram veličanstveni izgubljeni grad Inka civilizacije. Maču Pikču. Napokon sam ga video uživo. San je postao java. A sve je počelo davno, pre 40 i više godina…

PROČITAJTE JOŠ: Jedna od najpopularnijih mladih glumica u provokativnom trileru „Milerova devojka“

Išao sam u Zemunsku gimnaziju, prirodni smer, kada sam prvi put na televiziji video Maču Pikču. Ta slika mi se urezala u pamćenje. Ali u tim godinama mnoge slike i simboli, bez životnog iskustva, tada nisu mogli da budu protumačeni na pravi način. Tek kasnije, sazrevajući kroz život, povezujući često različite pojave i događaje, pronalazimo trag i iskru u budućim događanjima. Maču Pikču je bio simbol nečeg dalekog, nepoznatog, mističnog, nedostižnog. A to budi želju u čoveku za znanjem i istraživanjem.

Zanimanje za Maču Pikču, kao građevinu od kamena, prvo je usmerenje ka mom budućem pozivu, doduše nesvesno. Prva jasna odrednica mog životnog poziva kao Graditelja bio je susret sa „Kućom na vodopadu trgovca Kaufmana“ slavnog američkog arhitekte Frenka Lojda Rajta. Tada sam sebi rekao: Bićeš arhitekta, građenje će biti tvoja profesija. Ali se pojavio Ivo Andrić sa svojim romanom „Na Drini ćuprija“ i pripovetkama „Mostovi“ i „Most na Žepi“. I povrh toga, odlazim na matursku ekskurziju u Višegrad da dodirnem i sednem na ogradu  prelepog kamenog mosta preko Drine. Taj dodir i veza traju i danas. Usvajam kao životni moto Andrićevu misao „Od svega što čovek u svom životnom nagonu podiže i gradi, ništa u mojim očima nije bolje i vrednije od mostova“, odlazim na građevinski fakultet, da budem „Inženjer“ i da gradim mostove.

Završavam fakultet i počinjem da radim u Saobraćajnom institutu CIP kao inženjer na poslovima projektovanja i građenja mostova. Tada se ponovo javlja misao o Maču Pikču. Razmišljam. Valjda ću radeći u toku života prištedeti novac i naći vremena da posetim i vidim Maču Pikču. Prolaze godine ispunjene sankcijama, ratovima, bombardovanjem, nemaštinom, obnovom. Pregledi, projekti, sanacije, građenje mostova, nižu se kao na traci. Nije trenutak za Maču Pikču. Ali kada god čujem pesmu Nine Simon „I Put a Spell on You“ (Bacio sam čini na tebe), njen naslov me podseća na Maču Pikču i njegovu gotovo mitsku privlačnost. Pitao sam se često šta je to tako magično, u tim brdima sakrivenim oblacima.

Bližio se kraj uspešne inženjerske karijere u CIP-u, ispunjene zadovoljstvom u radu na značajnim projektima mostova i učešća na mnogim domaćim i stranim kongresima i simpozijumima, ali je ostao taj nedosanjani san. Rešio sam da odem na put u Južnu Ameriku, da posetim Peru, Boliviju, Čile i Argentinu, gde je kamen međaš bio Maču Pikču. To nije bilo obično turističko putovanje, već avantura od 25 dana. Boravak na visini od pet hiljada metara nadmorske visine i u Velikoj slanoj pustinji za nekoga ko je dijabetičar na insulinu i ko ima dijagnostikovane dve stenoze na koronarnim arterijama bio je veliki izazov. Obavio sam određene lekarske preglede i testove i kada mi je rečeno: „Postoji dovoljna koronarna rezerva, možeš da ideš na Ande“, definitivno sam se odlučio da putujem, da krenem u avanturu, u nepoznato i ispunim svoj davni san. Tako sam se 17. oktobra 2023. godine našao u avionu na putu za Južnu Ameriku.

Avanturu započeo u Limi

Avanturu sam započeo u Limi, glavnom gradu Perua. Limu je osnovao španski konkvistador Fransisko Pizaro 1535. godine i na početku kolonizacije važio je za najvažniji grad Južne Amerike. Grad je smešten između Tihog okeana i Anda, sa dugim peščanim plažama. Prelepa kolonijalna arhitektura izmešana sa novim delom grada, Miraflores, sa visokim oblakoderima i šetalištima, gde stanuje nova ekonomska elita. Najpoznatije atrakcije koje treba obići su svakako Trg oružja sa katedralom i predsedničkom palatom, Trg San Martin, manastir San Francisko sa bibliotekom i kriptom, pozorište Kolon, Nacionalna biblioteka, park Miraflores, boemska četvrt Baranko.

Mnogobrojne velelepne kolonijalne zgrade su izgrađene u kombinaciji evropske i mavarske arhitekture, a posebnu čar Limi daju istureni balkoni sa cvetnim aranžmanima, kao i mnogobrojni grafiti i murali kojima su oslikane fasade, što će se kasnije pokazati kao trend ukrašavanja gradova u celoj Južnoj Americi. Obišli smo ono najvažnije što se moglo videti za jedan dan. Tragom sna sutra idem za Kusko, drevnu prestonicu carstva Inka.

Kratak let od Lime sa nula metara nadmorske visine do Kuska na 3.500. Prvi susret sa velikom nadmorskom visinom i osećaj sličan blagom pijanstvu. Srećom, trajaće to kratko, već sutra sam se privikao. Kusko je prelep grad. Na svakom koraku ostaci građevina iz vremena Inka pomešani sa kolonijalnom arhitekturom iz vremena konkvistadora. Najpoznatiji lokaliteti su Trg oružja sa Katedralom, manastir Santa Domingo sa ostacima Hrama Sunca – Korikanče, tvrđava iznad grada – Saksajuaman… Tu se prvi put uživo srećem sa graditeljskim umećem Inka. Naročito me je zadivio kameni blok u temelju jedne palate nazvan „Kamen sa 12 ivica“, koji je tako uklopljen u kameni zid da ne može oštrica noža da se uvuče između blokova, iako nema maltera za vezu. Nastavljam šetnju strmim uskim ulicama ukrašenim stotinama prelepih muškatli.

Napuštamo Kusko i krećemo u obilazak starih Inka gradova u dolini Svete reke Urubambe. Nižu se kao na traci, Ćinćero sa filigrantski uklopljenim kamenim blokovima, Moraj sa čudesnim terasama pravilnih geometrijskih oblika gde su uzgajali voće i povrće sa zadivljujućim znanjima iz oblasti klimatologije poljoprivrede i navodnjavanja, Olantajtambo sa ogromnim pravilno isečenim kamenim blokovima na vrhu brda, Pisak sa nepreglednim kamenim terasama. Saznajem puno o kulturi, istoriji, carstvu Inka. Pripremam se za susret sa Maču Pikču. Povratak u Kusko.

Krećemo autobusom iz Kuska za Olantajtambo. Ukrcavamo se u „Inka voz“ i prugom uskog koloseka dolinom reke Urubambe između planinskih vrhova koji paraju nebo, stižemo u mali gradić Akvas Kalientes, koji će nekoliko dana biti naša baza za pohod u Maču Pikču.

Posle toliko godina maštanja – Maču Pikču

Najzad posle toliko godina maštanja i želje stižem u Maču Pikču. Posmatram grad ispod sebe u želji da kao sunđer upijem što više od te čudesne atmosfere oko mene. Vrh Vajna Pikču, koji se kao stražar nadvio iznad grada, i vrhovi okolnih planina, koji prelaze i 4.000 metara, još više doprinose magičnoj slici ispred mene. Maču Pikču nije bio običan grad. Veruje se da je bio ceremonijalno mesto, svetilište ili letnja rezidencija Inka vladara. To još više doprinosi njegovoj tajnovitosti i mističnoj ulozi u Inka carstvu. Iz nepoznatih razloga je bio napušten i pre osvajanja carstva od strane španskih osvajača. Gledam i razmišljam o njegovim graditeljima, sveštenicima koji su odlično poznavali astronomiju, vladarima koji su bez mobilnih telefona, televizije, pisma, točka, stvorili i uspešno organizovali carstvo od preko dva miliona kvadratnih kilometara koje se prostiralo od Ekvadora preko Perua i Bolivije do Čilea i Argentine. Odlazim ushićen lepotom, novim saznanjima i čudesnog osećaja prosvećenja. Ali to nije kraj, kao u pravoj ekspediciji putujem na jug, uzvodno ka početku, gde ću se ponovo susresti sa Inkama.

Poslednji dan u Peruu. Odlazimo na treking na planinu Vinihunka (5.035 m) poznatiju kao planina duginih boja. Minibus se polako penje prašnjavim putem ka odredištu. Okolo visoke planine prekrivene ledom. Odjednom vidim dečaka od 8 – 9 godina sa osmehom na licu i rancem na leđima koji ide putem i maše nam. Malopre smo prošli pored škole. Đak pešak na 4.000 metara nadmorske visine. Pomislim na decu u gradu koje roditelji voze autom u školu udaljenu dva bloka zgrada. Još jedna od životnih lekcija koje sam obnovio na ovom putu.

Stižemo na parking na 4.600 metara. Kreće uspon ka vrhu. Neko se penje na konja koje vode lokalni vodiči. Većina uzima lokalni lek „soroće“ koji pomaže disanju na većim visinama i nastavlja pešice. Osećam se dobro, pa ne uzimam nikakvu medicinu. Samo plazma keks da mi ne padne šećer. Stižem na vrh prvi iz grupe. Pogled je predivan. Kao da je neko sa neba bacio tortu sa sedam kora različitih boja. Zato je i zovu planina duginih boja. Nikada u životu nisam ni pomislio da ću se popeti ovako visoko. Iza leđa se uzdiže planina Nevado Ausengat visoka 6.400 metara, prekrivena ledom. Osećam se sjajno. Sjedinjen sa prirodom. Slobodan. Samo je nebo granica.

Autobusom ka Boliviji

Napuštam Peru. Autobusom se vozim na jug, ka Boliviji. Ogromna visoravan Altiplano, na visini od blizu 4.000 metara, oivičena sa jedne strane čileanskim a sa druge bolivijskim Andima. Sa leve strane puta se pojavljuje čuveno jezero Titikaka, najviše plovno jezero na svetu na 3.800 metara koje nas kao senka prati stotinak kilometara, a sa desne strane su nepregledna polja krompira, zaštitnog znaka Perua. Prelazimo u Boliviju. Naš cilj je grad Kopakabana na obali jezera, koji će biti naša baza naredna dva dana za istraživanje jezera.

Osvanuo je prelep dan. Ukrcavamo se na brodić i krećemo na ostrvo Sunca (Isla del Sol). Usput od vodiča saznajemo da su se Inke po legendi sa tog ostrva proširile ka Peruu gde su osnovale Kusko, a potom i carstvo koje se protezalo duž Anda 4.000 kilometara. Došli smo na izvor veličanstvene kulture i civilizacije. Pešačimo po vrhu ostrva desetak kilometara uživajući u prelepom pogledu, kao lebdeći između oblaka i nepregledne vodene površine. Obilazak završavamo obilaskom hrama Sunca na obali ostrva. Vraćamo se brodićem u Kopakabanu, usput uživajući u spektakularnom zalasku sunca na jezeru.

Napuštamo Titikaku. Krećemo na jug, ka La Pazu. Stižemo u najvišu prestonicu na svetu, La Paz, čiji su neki delovi na visini od 4.000 metara. Užurbani ljudski mravinjak, pun živosti, radosti življenja i šarenila, gde su svi na ulicama, svi nešto prodaju i svi kupuju. U prvi mah nas je uplašio svojom gužvom i teskobom, ali nas je potom kupio svojim šarmom i širokim osmehom. Glavni gradski trg sa katedralom je prelep. Jedan od kurioziteta La Paza je 70 kilometara žičara koje značajno doprinose funkcionisanju javnog prevoza u gradu. Iznad grada se nadvila ogromna planina Iljimani sa 6.400 metara visine, koja sa svojom ledničkom kapom kao da osmatra i kontroliše taj ljudski mravinjak ispod sebe.

Danas nam sleduje prava avantura. Džipovima izlazimo iz La Paza i penjemo se na visinu od 4.800 metara. Okolo nas vrhovi preko 6.000 metara paraju nebo. Ispod nas vijugava dolina se gubi u daljini. Dobijamo bicikle i kompletnu opremu i narednih 5 – 6 sati vozimo nizbrdo. Naš cilj je posle pedesetak kilometara na 1.200 metara. Gornji deo trase je savremeni asfaltni put, a onda posle 10 – 15 kilometara silazimo na stari kameni put zvani „Put smrti“, koji je nekada bio glavna saobraćajnica na putu iz Bolivije ka džungli Amazona. Danas je to turistička adrenalinska atrakcija. Prelepa priroda i pogled na klisuru duboku i preko 1.000 metara sa leve strane puta, bez ikakve zaštitne ograde, predstavlja neopisivo iskustvo.

Najveća slana površina na zemlji

Vraćamo se u La Paz. Sutra se ponovo vraćamo ka jezeru Titikaka, gde posećujemo jedno od najznačajnih arheoloških nalazišta u Južnoj Americi, Tijavanako, centar istoimene civilizacije koja je od vremena Hrista vladala hiljadu godina i koju su nasledile Inke. Inke nisu nasledile samo teritoriju već i znanja iz astronomije, poljoprivrede, organizacije carstva, obrade kamena i građenja čudesnih građevina. Zadivljuje obrada i preciznost kamenih blokova, skulptura, građevina, terasa. Sa strahopoštovanjem izgovaramo imena lokaliteta Kalasasaja, Akapana, Puma-Punku, Vrata Sunca… Kao pravi istraživači pratili smo Inke od propasti carstva ka početku. I prateći istorijski tok stigli smo do izvora. Tijavanako. Čudesna civilizacija. Čovek ne može da se ne zapita, ko su im bili učitelji i odakle su došli. Puni utisaka i pitanja na koje nemamo odgovore, vraćamo se u La Paz i autobusom krećemo na jug Bolivije, u Veliku slanu pustinju.

Velika slana pustinja je najveća slana površina na zemlji, veličine oko 10.000 kvadratnih metara, na nadmorskoj visini od 3.760 metara. Već smo nedelju dana na visinama od oko 4.000 metara i potpuno sam se aklimatizovao. Očaran sam nepreglednom belinom oivičenom vulkanskim kupama visine preko 5.000 metara. Nestvarni, gotovo nadrealni prizori na sve strane. Groblje vozova na toj visini, u oblacima, deluje kao fatamorgana. Kao na traci nižu se čudesni prizori. Polje sa gejzirima koji se sablasno puše u svitanje, ostrvo kaktusa, bazeni sa toplom vodom, kamene formacije kao skulpture u dolini Salvadora Dalija, lagune sa slanom vodom, Kolorada, Verde, Hedionda… prepune ružičastih flamingosa koji se u njima gnezde, krda gvanaka koji brste oskudne žbunove u pustinji.

Dve noći spavamo u prenoćištima izgrađenim od soli. Stolovi, stolice, podovi, sve je od soli. Neopisivo iskustvo. Menjamo puknute gume, popravljamo džipove, lutamo, vraćamo se. Tešim saputnike da je u programu pisalo avanturističko a ne turističko putovanje. Da nas podseti na to, slikamo se pored spomenika reli Dakar, pošto se vozimo po predelima gde se vozi čuveni reli. Sve vreme nas kao rendžeri posmatraju vulkanske kupe, ugašene, aktivne. Jedan se puši, kao da daje dimne signale nekome u daljini, da stižu posetioci iz daleka. Ali se jedan posebno izdvaja. Likankabur, visok 5.923 metara, na granici Bolivije sa Čileom. On nas je sve vreme pratio pogledom kroz bolivijsku Veliku slanu pustinju i pustinju Atakamu u Čileu. Kao da je čuvao da ne ugrozimo nestvarnu lepotu slanih laguna i njenih stanovnika, prelepih ružičastih flamingosa.

I tek kod kuće shvatam njegov strah. Neprijatelj u najavi je litijum. Ovi prostori kriju najveće rezerve litijuma na svetu. Na televiziji gledam proteste starosedelaca na severu Čilea protiv otvaranja rudnika i devastacije prirode i tradicionalnog načina života. Pitam se da li će Atakama i Velika slana pustinja posle stotine hiljada godina preživeti nove konkvistadore. Ili će u odbranu stati božanstva Inka, Virakoča (vrhovni tvorac) i Pača Mama (majka priroda). Ili će i prirodi i ljudima presuditi Likankabur.

Najsuvlja pustinja na svetu

Prelazimo u Čile, u pustinju Atakamu, najsuvlju pustinju na svetu. Noćimo u gradu San Pedro de Atakama. U stvari, nas nekoliko provodi noć u pustinji van grada na lokalitetu koji su Inke koristili za posmatranje zvezda. Znao sam odranije da je pustinja Atakama jedno od najboljih mesta na Zemlji za posmatranje noćnog neba. Na lokalitetu su postojala dva teleskopa. Kroz jedan smo posmatrali Saturn i njegove satelite. Prstenovi su se videli kao na dlanu. Okolo kao sjajni klikeri, sateliti. Izbrojao sam devet od više desetina Saturnovih satelita. Na drugom teleskopu smo posmatrali najveću planetu u Sunčevom sistemu, crvenog džina, Jupiter. Astronomija je bila jedna od oblasti koja me je veoma privlačila. Kao nagradu za neprospavanu noć dobio sam profesionalnu fotografiju, gde se u pozadini videla naša galaksija, Mlečni put. Fotografiju koju sam slao prijateljima sam nazvao „Vaznesenje ka Mlečnom putu“. Bio je to efektan završetak potrage, tragom Inka. Počeo sam obilaskom Svete reke koju je na Zemlji predstavljala reka Urubamba, a na nebu, nebeska reka, Mlečni put. Krug se zatvorio. Ostalo je neponovljivo iskustvo i zadovoljstvo.

Nastavljamo put ka Santijagu. Prelep grad sa monumentalnim građevinama iz vremena španske vladavine i širokim bulevarima sa puno biciklističkih staza, zelenila i spomenika. Sutra odlazimo na jednodevni izlet u Valparaizo i Vinja del Mar. Valparaizo je lučki grad na obali Tihog okeana, pod zaštitom UNESKA, strmih kaldrmisanih ulica, sa šarenim fasadama koje krase mnogobrojni murali. Vozimo se uspinjačom i obilazimo rodnu kuću čuvenog nobelovca Pabla Nerude. Nastavljamo dalje prema čuvenom letovalištu Vinja del Mar. Duga peščana plaža, moderne visoke zgrade i hoteli, prelepo šetalište uz obalu, čuveni cvetni sat. Obilazimo stadion i pozornicu gde se održava čuveni muzički festival, kao i Moai kamenu figuru donetu sa Uskršnjih ostrva.

Vratili smo se u Santijago. Sutra ujutro smo doživeli zemljotres. Ne brinite, kažu nam zaposleni u hotelu, mi smo već navikli na česte zemljotrese. Epicentar je bio u Valparaizu. Popodne idemo na aerodrom i letimo za Buenos Aires. Koristim prepodne da još jednom obiđem centar Santijaga i kupim neki suvenir. Zastajem ispred zgrade Ministarstva kulture i gledam transparent iznad ulaza. Ne znam španski jezik ali razaznajem da na njemu piše da se unutra održava memorijalni skup povodom državnog udara i ubistva predsednika Salvadora Aljendea u Čileu, 1973-2023. godine. Snažne emocije me preplavljuju i vraćaju u gimnazijske dane kada sam kao maturant Zemunske gimnazije išao na proteste protiv diktature u Čileu i ubistva Salvadora Aljendea. Pedeset godina posle. Kakva slučajnost, razmišljam dok iz kese vadim suvenir, bakrorez sa likom Če Gevare. A možda i nije slučajnost.

Kliknite na ovaj link i zapratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu

Avanturu polako privodim kraju. Stigao sam u najlepši grad Južne Amerike. Buenos Aires. Grad sa evropskim šarmom, prekrasnim bulevarima i građevinama, uličnim tango igračima i ogromnim muralom Dijega Maradone. Obilazimo čuveni Obelisk, pozorište Kolon, Rekoleto, grob Evite Peron, boginje savremene Argentine, stadion Boke Juniors – La Bombonjera, boemsku Boku sa Kaminitom, San Telmo, Plasa de Majo… Slikam se sa voštanom figurom Horhea Luisa Borhesa u jednom restoranu. Pošto sam zaljubljenik u mostove, slikam se na poznatom pokretnom pešačkom „Ženskom mostu“, koji je u Puerto Maduru projektovao čuveni španski arhitekta Santijago Kalatrava. Tango veče uz biftek. Kraj.

Vratio sam se u Beograd, prepun nezaboravnih utisaka sa ovog odlično organizovanog avanturističkog putovanja. Bilo je to više od putovanja. Bilo je to ostvarenje jednog mladalačkog sna i jedna velika životna lekcija. Samo je nebo granica. Verujte u snove i oni će se ostvariti.

Tekst: Siniša Mihajlović