Miroslav Samardžić: Pijaća voda nije roba, nego javno dobro
Na adresu redakcije portala zrenjaninski.com stiglo je reagovanje politikologa Miroslava Samardžića na tekst o najavljenom poskupljenju vode u Zrenjaninu i na izjavu gradonačelnika Sima Salapure da je „pijaća voda roba“. Samardžićev tekst prenosimo u celosti.
Podeli vest:
Ukoliko gradska vlast u Zrenjaninu odobri povećanje cene vode iz gradskog vodovoda, Zrenjaninci će plaćati 129 dinara za jedan kubik. Prema portalu zrenjaninski.com, to će biti najviša cena u Srbiji.
Isti portal objavio je i izjavu gradonačelnika Salapure koji kaže: „Pijaća voda je roba, znaju to Zrenjaninci jer su 21 godinu kupovali vodu u prodavnici. Istog je karaktera i ova voda koja teče kroz vodovodne cevi, pa je neophodno da se u narednom periodu formira tržišna i realna cena vode“.
Ne ulazeći u raspravu o tome da li je voda u Zrenjaninu zaista ispravna za piće, pokušaću da ukažem da je ceo koncept vodosnabdevanja primenjen u Zrenjaninu ne samo pogrešan, već i opasan.
Kao što je poznato, posao prečišćavanja vode na netransparentan način poveren je kompaniji Metito iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Gradonačelnik, kao i svi naprednjaci, verno sledi neoliberalne stavove svog šefa Aleksandra Vućića. Prema toj doktrini, sve ljudske aktivnosti treba da budu valorizovane na tržištu, sva dobra moraju imati robnu formu čija vrednost se izražava cenom u novcu. Platežna sposobnost je kriterijum na osnovu koga se ocenjuje da li neko može da ima pristup čak i onim dobrima koja su neophodna za održavanje života.
Salapura očigledno ne prihvata stav da postoje dobra i usluge koje su od tolikog značaja za opstanak ljudi i koje ne smeju biti distribuirane isključivo na tržištu, u robnoj formi.
Ovakva dobra nazvana su javna dobra, njih obezbeđuje javna vlast, a troškovi se delom moraju plaćati iz javnih sredstava. Društvo kroz demokratske procedure treba da utvrdi koje javne ciljeve želi da ostvari kolektivnom akcijom, koja dobra su od ključnog značaja za opstanak zajednice. Takva dobra moraju se izuzeti od tržišnih zakona ponude i tražnje i moraju biti dostupna svima.
Društvo ne sme dozvoliti da ljudi (i druga živa bića) umiru od žeđi zato što nemaju novca da kupe vodu. Svakom prema potrebama, nikome prema pohlepi, kaže Mahatma Gandi. Tržište mora biti ograničeno da bi društvo opstalo. Dobra koja su neophodna za život ne smeju biti dostupna samo onima koji imaju novca da ih plate. Društvo može da opstane samo ako počiva na solidarnosti, ukoliko se vodi računa i o dobrobiti drugih. Ukoliko se robno-novčani odnosi univerzalizuju i ukoliko se ponište sve društvene veze koje ne počivaju na novčanim transakcijama, društva propadaju. Ne može se vrednost svih dobara izraziti novčanom cenom.
Voda je specifično dobro, od ključnog značaja za opstanak ljudi i drugog živog sveta, poput vazduha i sunčeve svetlosti. Ukoliko se snabdevanje stanovništva vodom privatizuje, to znači da glavni izvor života kontroliše neka privatna korporacija čiji je jedini cilj maksimalizacija profita. Komodifikacija vode znači da je ona dostupna samo onima koji imaju sposobnost da plate. Siromašni i marginalizovani ostaju bez pristupa vodi.
Naprednjačka vlast u Zrenjaninu prepustila je stranoj firmi kontrolu nad biološkim opstankom naših ljudi. Ova firma ima monopolski položaj u Zrenjaninu i opravdana je bojazan da će njeni vlasnici insistirati na većim cenama, što će vodu učiniti nedostupnom za deo stanovništva. Metito će ostvarivati ne samo veliki profit, već će steći i političku moć. Tako će biti ugroženo ne samo pravo na život mnogih pojedinaca i porodica, nego i javno zdravlje, zbog moguće pojave zaraznih bolesti.
Miroslav Samardžić
Podeli vest:
