Vukosava Popović, žena koja se borila da spase Bečkerečku ćupriju

„Naša Vukica: 1919 – 1969 – 2019” naziv je izložbe otvorene u Narodnom muzeju Zrenjanin, posvećene istoričarki umetnosti Vukosavi Popović. Vukosava Popović je bila istoričarka umetnosti i dugogodišnji kustos Umetničkog odeljenja Narodnog muzeja Zrenjanin. Bila je i neustrašivi borac za zrenjaninsko kulturno – istorijsko nasleđe.

Izložba u Narodnom muzeju Zrenjanina svojevrsna je zahvalnica našeg grada ovoj vanredno talentovanoj, vrednoj i nadasve hrabroj ženi. Zahvalnica, koju u ime Grada i Muzeja potpisuju autori izložbe, dva mlada kustosa Filip Krčmar i Dejan Vorgić.

Izložba predstavlja i obeležavanje dvostrukog jubileja – stogodišnjice Vukičinog rođenja i pedesetogodišnjice njene izložbe „Velikobečkerečki slikarski ateljei“, za koju se u izložbenom katalogu navodi da je „postavila nove standarde u lokalnoj muzeološkoj praksi“. Ali, izložba je i podsećanje na jednu neslavnu pedesetogodišnjicu, na rušenje čuvene Bečkerečke ćuprije 1969. godine, čemu se Vukica hrabro suprotstavila.

Njena borba za očuvanje ćuprije, i pored činjenice da nije bila uspešna, ostala je svetao primer nepokolebljivosti, neustrašivosti, profesionalnog i moralnog integriteta kako se treba boriti za opšte dobro i uzvišene ciljeve. Pružajući žestok otpor gradskim vlastima i moćnicima, namernim da „počiste“ staro gradsko jezgro i nametnu „konfekcijsku vodotoranj arhitekturu“, rizikovala je mnogo i na ličnom i na profesionalnom planu. Ali, nije ustuknula i zahvaljujući njoj spašena su mnoga vredna zdanja. Ne i Bečkerečka ćuprija, nekadašnji simbol grada i glavni junak u pesmi „Četir‘ konja debela“.

Dobra pouka za sve

A njena odbrana Bečkerečke ćuprije dobra je pouka za sve. I poruka, najpre za one koji sada sa romantičarskim zanosom govore o „zlatnim Titovim vremenima“.

Vukica je branila most izgrađen 1904. godine, koji je bio „jedinstven primerak umetničkog pravca istoricizma, sa elementima secesije u mostogradnji. Na području današnje Vojvodine on je svakako najreprezentativniji i najinventivniji. Kada je 1968. godine najavljeno rušenje mosta, koji je prema planu trebalo da završi na otpadu, Vukica Popović prva se javno usprotivila tom bezumnom činu, insistirajući da se most stavi pod zaštitu države. Naišla je na podršku dela kolega i struke. Zahvaljujući njenoj inicijativi most i mnoga vredna gradska zdanja su osvanuli pod zaštitom Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Njena borba za očuvanje gradske baštine, a najviše mosta, bila je predmet i ogromnog medijskog publiciteta. Ali, usledio je kontraudar grupe arhitekta – urbanista, koji su most etiketirali kao kič. Sudbina mosta je po ubrzanoj proceduri odlučivana u odborničkim klupama, a na rušilačku stranu svrstao se i tadašnji predsednik SO Zrenjanin Ljubomir Pajić. Kada je doneta odluka da se most do 15. aprila 1969. godine iseče i proda u staro gvožđe, na Vukičinu inicijativu podneta je krivična prijava protiv predsednika SO Zrenjanin Ljubomira Pajića, koja je, nimalo za čuđenje u onim vremenima, odbačena.

Most raskomadan i prodavan na kilo

Ostalo je istorija, most je raskomadan i prodavan na kilo. Uz dosta peripetija na njegovom mestu, „na temeljima koji su se pokazali iznenađujuće dobrim“, nikao je novi, „lepši“. Ljubomir Pajić se, gle čuda, poslom preselio u Novi Sad, na funkciju direktora Direkcije za izgradnju auto puta Beograd – Novi Sad. A Vukica? Ona je znala da je u pravu. Nastavila je sa odbranom graditeljske baštine grada koji nije bio njen po rođenju, ali koji je bio njen po duši.

Njeni stavovi su protekom vremena imali sve više pristalica. „Trebalo je da prođe dve decenije dok vreme nije dalo za pravo Vukici Popović i njenoj borbi“, navodi se u katalogu izložbe posvećene ovoj jedinstvenoj ličnosti. A deset godina nakon Vukičine smrti (umrla 1998.) u Zrenjaninu se javila ideja o obnovi Bečkerečke ćuprije. Navodno su pronađena i originalna projektna dokumentacija u železari u Rešicama u Rumuniji, gde je građen. Najavljena je rekonstrukcija ćuprije ali se, spletom okolnosti i udarom svetske ekonomske krize, sve izjalovilo.

Ali, ako ikada priča o Bečkerečkoj ćupriji bude imala srećan kraj (a samo ponovna gradnja replike mosta bi to bila), Vukičina zasluga u tome biće nemerljiva.