Mladen Mutavdžić je Zrenjaninac i za rodni grad ga vezuje puno toga: Ovo je njegova priča…

Likovni umetnik Mladen Mutavdžić je Zrenjaninac. Za rodni grad ga vezuju sećanja, počeci, ljudi…

U svom dosadašnjem radu bavio se crtanjem, stripom, karikaturom, muzikom, filmom, a danas je u gejming industriji.

PROČITAJTE JOŠ: Donatorski koncert Muzičke škole: Prikupljaju sredstva za poboljšanje uslova rada u školi

Zamolili smo Mladena da sa nama i čitaocima portala zrenjaninski.com podeli svoju priču – kako je izgledao put od crtanja do crtanja, koliko i šta za njega znači muzika i zašto je izložba mogla da se desi baš tada kada se desila.

Početak

Rođen sam 24. jula 1987. godine u Zrenjaninu i taj neki prvi period proveo sam sa mamom i tatom u dedinoj kući na Bagljašu. Do mog polaska u osnovnu školu dosta smo se selili dok se nismo stacionirali u Petefijevoj ulici, u stanu jedne od one dve stare zgrade kod nove pijace. Sećam se da mi te promene stanovanja baš nisu prijale. Deca iz komšiluka su me neprestano zvala da se igramo iza zgrade, ali meni je uvek bilo draže da crtam. Ne zato što sam se plašio ili stideo dece, već zato što je meni to crtanje bilo mnogo zanimljivije.

Voleo sam da provodim vreme i kod jednih i kod drugih baba i deda. U jednoj kući je uvek bio neki mir, skroman život, odlazak na baštu, vožnja biciklom ili motokultivatorom, sedenje ispod grožđa, neki standardni majstorski poduhvati. U drugoj kući je uvek bilo neke akcije, dosta ljudi, stalno se nešto planiralo, deda je uvek izmišljao i isprobavao neke nove alate i mašine i organizovao vožnje čamcem po Tisi. Na Tisi smo imali i vikendicu na kojoj sam sa ocem proveo veoma lepe i značajne trenutke.  

U višim razredima škole „Vuk Karadžić“ počeo sam više da izlazim i da se družim sa drugarima iz razreda, pa smo najviše vremena provodili kod suvog mosta i u Maloj Americi. Taj most na suvom i dalje doživljavam kao svoje najdraže mesto.

Sa mosta na suvom se mogao videti ceo moj svet do odlaska na fakultet. Osnovna škola, gimnazija, na kraju jezera na parkingu se nalazio kafić „Zanzibar“ gde smo najčešće odlazili, Kulturni centar i park, Mala Amerika, a iza moj dom. Čak se u ulici Obala Sonje Marinković nalazila i knjižara „Zmaj“ koju su vodili moji roditelji, a u magacinu su nam stajali muzički instrumenti i voleli smo pre ili posle izlaska u grad prvo da obavimo probu benda. Dve kuće pored odrasla je moja majka i taj dvorišni stan je kasnije postao mesto okupljanja mene i mojih prijatelja kada smo pravili crtane filmove, kratke igrane filmove i družili se.

Verujem da sam period osnovne i srednje škole proveo najkvalitetnije moguće i sa najkvalitetnijim ljudima. Tu je bila ekipa za košarku i odbojku, nekoliko drugara sa kojima sam crtao stripove, društvo sa kojim sam izlazio i, naravno, ekipa za bend.

Strip

Moja prva ljubav je strip. Otac mi je preneo tu ljubav onog dana kada je sa tavana spustio gomilu Stripoteka koje je on sakupljao. Uživao sam dok mi je, kao malom detetu koje još ne ume da čita, čitao stripove Umpah-Pah, Asteriks, Talični Tom i Gaston. Uvek smo zadržavali pogled na detaljima u vidu pokreta, pejzaža, mizanscena ili grimasa i dizajna karaktera. Vrlo rano, već u zabavištu, počeo sam da crtam svoje stripove.

U osnovnoj školi sam upoznao druga Dušana Đukića sa kojim sam jako voleo da crtam. Često bismo posle škole išli kod njega ili kod mene kući i satima bismo crtali svako svoj strip. Podržavali smo jedan drugog, trudili se da budemo bolji, analizirali druge stripove, krali fazone, otkrivali nove stripove i stvarno smo jako brzo napredovali crtački, ali i u pisanju scenarija (ako se to tako zove kada priču smišlja dete u nižim razredima osnovne škole).

U srednjoj školi sam crtao dva stripa (jedan sa drugom iz razreda Predragom Tomovićem, a drugi sa drugom iz benda Vladimirom Čičom) u više epizoda i ti stripovi su obišli par konkursa u našoj zemlji. Dve epizode stripa „Ciciđon“, gde je glavni junak stripa polu mačka polu cipela, objavio je Kulturni centar Zrenjanina u okviru knjige „Ljubavna priča“, i govori o usponu i padu našeg benda.

Već na prvoj godini fakulteta dobijam zadnju stranicu fakultetskog časopisa i radim strip tokom studiranja, pa i kasnije, jer sam ostao da radim kao asistent na istom fakultetu. Objavljeno je ukupno 35 stripova. Paralelno sa tim radim strip u kaišu (dve do tri slike) u Gomeksovom Porodičnom magazinu, u kom je objavljeno preko 200 stripova.

Danas se bavim stripom u vidu storiborda. Dakle, u obliku stripa crtam plan (kadriranje, redosled kadrova, montažni sklop, pokret kamere i slično) za snimanje televizijskih reklama. Još uvek maštam da ću jednog dana naleteti na scenario koji će me pokrenuti da uradim ozbiljan dugometražni strip.

Karikatura

Karikaturom sam se takođe bavio od malih nogu i nekako je to dosta povezano sa stripom. Prvo sam počeo da crtam ljude iz svog najbližeg okruženja (mamu, tatu, dedu, babu, očuha, brata i sestru, familiju, prijatelje, komšije) i životinje, trudeći se da to što nacrtam zaista liči na njih, ali opet da se ne radi o klasičnom portretu, pa je to uvek više išlo ka karikaturi. Kasnije sam počeo da gledam i drugačije karikature koje se nisu fokusirale samo na lice pojedinca, već i na okruženje ili situaciju, pa sam crtao te smešne priče u jednoj slici.

Tokom studija i nakon njih ilustrovao sam par knjiga u kojima sam imao zadatak da karikaturom ispratim svaki tekst u knjizi i radio sam karikature uslužno. Često će neko za rođendan od mene dobiti svoju karikaturu.

Ilustracija

Još u šestom razredu osnovne škole u okviru sekcije „Mladi fizičar i astronom“, koju je vodio moj nastavnik fizike i razredni starešina Miša Bracić, ilustrovao sam knjigu namenjenu osnovcima. To su bile ilustracije kojima sam ispoljavao svoje impresije na prelepo iskustvo koje sam proveo sa svojim prijateljima na letnjem kampu fizike, u sklopu zoološkog vrta na Paliću.

U srednjoj školi, a i kasnije, ilustrujem sve što ima veze sa našim bendom, a to su kratki stripovi, plakati za svirke, ideje za logo, naše karikature, ideje za omot albuma i slično.

Na fakultetu je moj talenat prepoznao direktor fakulteta, profesor dr Dušan Ristić, jer sam na njegovom časovima uglavnom crtao njegove karikature u raznim pozama, dok su se kolege oko mene smejale. Kada me je tokom nastave uhvatio na delu, pozvao me je u svoju kancelariju. Pitao me je da li volim da se sprdam na njegov račun, na šta sam ja odgovorio potvrdno uz osmeh. Srećom, i on se nasmejao i pitao me je da li bih želeo da ilustrujem knjigu sa njegovim tekstovima. Nakon toga, ilustrovao sam još neka fakultetska izdanja i toliko smo se sprijateljili da mi je ponudio posao na fakultetu nakon završenih studija.

Pored njega, profesori Ljiljana i Goran Bulatović su me odmah zapazili i dali mi zadnju stranu fakultetskog časopisa kako bih crtao svoj strip, ali sam radio i neke ilustracije i dizajn naslovnih strana tog časopisa.

Nekako samo od sebe pojavljuju se ljudi koji su zainteresovani da im ilustrujem njihove knjige namenjene deci. To su Milan Boškov, kojem ilustrujem jednu knjigu dramskih tekstova, zatim Walid Daw, pa Branislava Ana, sa kojom realizujem tri naslova, i dr Jovana Kulauzov Reba, kojoj ilustrujem devet dečjih knjiga.

Muzika

Sećam se da su me roditelji često pitali u predškolskom uzrastu: „Sine, da li bi voleo da sviraš klavir? Da li bi voleo violinu? Da li bi možda gitaru?“. Odgovor je uvek bio: „Ne, želim da sviram bubnjeve!“. Prvi susret sa bubnjevima bio je lik Zverka iz Mapet šoua. Kasnije sam na televiziji uvek bio fokusiran na bubnjara, mada su mi i ovi što drže gitare bili dosta zanimljivi.

U petom razredu, kada mi je muzika bila jako važna, zet Predrag Vlahović mi je doneo njegovu bas gitaru i ja sam se zaljubio na prvi pogled. Počeo sam da vežbam i učim osnove muzike, a kasnije i da skidam neke jednostavne bas deonice. Roditelji su me tada upisali privatno na klasičnu gitaru.

Nedugo zatim, otac me vodi kod svog kuma i krećem na časove bubnjeva. U sedmom razredu, od sakupljenog džeparca, kupujem bubnjeve i donosim ih u dnevnu sobu našeg malog stana. Vrlo brzo shvatamo da bubanj tu ne može da stoji i premeštamo ga u magacin knjižare mojih roditelja. Tada pokušavam da osnujem bend. Moj razed je bio sačinjen od zaista kreativne dece. Ognjen se isticao kao frontmen, Maja je svirala klavir, Slobodan trombon, Nikola klarinet, Srđan je planirao da kupi konge, Nemanja i Mario su počeli da sviraju gitaru i bas, kasnije su se okrenuli muzici i imali svoje bendove. Negde krajem sedmog razreda Mario, Nemanja i ja smo osnovali bend MUTE, svirali smo autorsku muziku, pisali tekstove na engleskom jeziku, iako niko nije znao engleski, i počeli sa svirkama (Zrenjanin, Zaječar, Bela Crkva) i prvim snimcima kod Radeta KPTM.

U srednjoj školi je bilo nekoliko pokušaja i promena bendova, ali mi je najdraži uvek bio V.I.N.K. (Vaša interesantna nekolicina kompozitora) koji su činili Vladimir Čiča (vokal i gitara), Igor Bogunović (gitara), Žarko Dunić (bas) i moja mladenkost (bubnjevi). Cela priča o ovom bendu završava se užasnim požarom u kojem je u kući Branislava Kokore izgoreo i moj bubanj. Nakon toga nisam uopšte svirao šet godina.

Vladimir Čiča i Srđan Dević me 2011. pozivaju da sviram bas u bendu „Sukob interesa“. Sa njima sam svirao do 2017. i učestvovao sam na osam muzičkih albuma. Taj bend zauzima važno mesto na 223. stranici „Enciklopedije rok muzike u Vojvodini“ autora Bogomira Bogice Mijatovića.

Danas pokušavam da nađem slobodno vreme da nastavim muzički projekat sa jednom novosadskom ekipom.

Crtani film

U srednjoj školi, nas četvorica iz benda Vink počeli smo radije da se okupljamo u kancelariji mojih roditelja nego da idemo u izlazak u grad. Na jednom laptopu pokušavali smo da napravimo spot za našu pesmu i počeli smo da istražujemo softvere koji bi to mogli da nam omoguće. Crtao sam mišem u softveru Paint frejm sličice koje smo kasnije ređali u softveru Vegas. To nam se jako svidelo i počeli smo da radimo i sledeće spotove koristeći snimke sa fotoaparata u kombinaciji sa animacijom. Vrlo brzo snimamo i montiramo kratke skečeve i kratke igrane filmove i pravimo kratke crtane filmove.

Čini mi se da mi je taj period toliko značio i toliko mi se sve to svidelo da sam poželeo da se u životu bavim produktima industrije zabave. Dakle, nečim što će mi omogućiti rad u malom timu gde ćemo moći da miksamo sve ono što je mene u tom momentu zanimalo (crtanje, animacija, strip, crtani film, muzika, film).

Krajem srednje škole pripremam se za Akademiju umetnosti u Novom Sadu koja nudi dva smera koji se uklapaju u ono što mislim da me interesuje. Prvi je smer novi likovni mediji na likovnom odseku, a drugi je animacija na dramskom odseku. Dakle, morao sam da se pripremam za oba prijemna gde je na jednom veći fokus bio na crtačkom umeću, pripremi kvalitetne mape crteža, poznavanju osnovnih likovnih elemenata a na drugom fokus na umeću u animiranju, poznavanju teorije, istorije i jezika filma. Na žalost, ili na sreću, na kraju nisam uspeo da upišem ono što sam želeo. U drugom krugu nije više bilo slobodnih mesta na ovim smerovima.

Tada odlučujem da upišem Fakultet za menadžment F@M na smeru za Medije i Multimediju. Tamo sam se, pored dobijenog opšteg i praktičnog znanja u svim segmentima medija (novine, radio, televizija, film…), najviše fokusirao na film i u tome sam najviše napredovao i okrenuo se režiji.

Film

Film je takođe bila jedna od stvari koje su me jako zanimale. Moji roditelji su kupili kameru kada mi se rodio brat i ja sam je odmah koristio za snimanje kratkih igranih formi.

Na fakultetu se najviše interesujem za film i uspevam da organizujem ekipu koja je realizovala tri kratka igrana filma. Ti filmovi su obišli nekoliko festivala u Evropi. Nisu osvojili nikakve nagrade, ali jesu par puta otvorili filmski festival a aplauz publike je bio nezaboravan.

Na Fakultetu za menadžment ostajem da radim kao asistent na predmetima koji su u uskoj vezi sa radijskom, televizijskom i filmskom produkcijom i usavršavam se u toj oblasti. Upisujem doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, smer „Teorija dramskih umetnosti, medija i kulture“, i vrlo brzo shvatam da to nije put kojim želim da idem. Ne vidim sebe kao teoretičara jer sam pre svega praktičar. Pored svega toga, jako sam se udaljio od crtanja i imam osećaj da se udaljavam od samoga sebe.

Napustio sam doktorske studije i zaposlio se u firmi koja pravi video igrice. Radim na poziciji 2D Artist, što podrazumeva da izrađujem grafiku za video igre. U toj branši ostajem narednih deset godina, što će reći do danas.

Video igre

Video igre su me kao klinca vrlo kratko interesovale. Nisam bio od onih koji su sve pratili, skidali sa torenta, išli u igraonice i diskutovali na tu temu. Jednostavno, to nije bio moj svet. Kada sam napustio posao asistenta na fakultetu i odlučio da se posvetim samo crtanju, najlogičnija i najperspektivnija stvar je bila da pokušam da radim u gejming industriji koja je tada bila na samom početku kod nas.

U Novom Sadu se pojavilo par kompanija koji su bili pioniri gejminga kod nas i ja sam uspeo da se zaposlim u Eipix Entertainmentu. Tražili su profil ljudi kojem potpuno odgovaram. Dakle, trebaju im ljudi koji znaju da crtaju, koji umeju da animiraju, koji poznaju proces produkcije produkata industrije zabave i koji su timski igrači. Prvo sam u Eipixu radio na HOPA (hiden object puzzle adventure) igrama, kasnije prelazim u Playrix RS i radim na F2P (free to play) igrama. Danas sam u Relax gaming-u i radim na CASINO igrama.

Za ovih deset godina iskustva došao sam do pozicije seniora i sa svojim timovima sam realizovao više od 15 naslova video igara.

Crtanje

Na kraju, ponovo sam se vratio crtanju. Pre neke dve godine uspeo sam ponovo da se pokrenem. Pojavilo se neko slobodno vreme u toku dana u kojem mogu da sednem za sto, uzmem papir i olovku i krenem da crtam. Crtam za sebe, bez razmišljanja da li će se nekome svideti ili ne, bez ikakvog opretećenja ili vremenskog roka, crtam za dušu. Taj rad je rezultirao izložbom crteža koja se nedavno desila u našem gradu pod nazivom „Senke sećanja“. To je za mene bio veliki povratak, veoma važan sledeći korak i novi početak.

Pokrenulo me je to što moja sestra Ivana Mutavdžić studira grafiku na akademiji i često pričamo o njenim radovima. Zajedno diskutujemo i promatramo neka druga dela. Pokrenuo me je ponovni susret sa Duškom Kirćanskim koji mi je u razgovoru rekao: „Dugo te nije bilo“.

To je bilo dovoljno da me podseti da sam skrenuo sa svog puta i da je vreme da se vratim i posvetim samom sebi. Pokrenulo me je i to što svakodnevno gledam svoju ćerku Lanu kako crta i kako ima istu onu iskru u očima dok to radi kakvu sam i ja imao. Jednostavno sam odlučio da moram da pronađem vremena da se vratim tradicionalnom crtanju.

Naziv izložbe je „Senke sećanja“ jer inspiracija kod mene izgleda dolazi najviše iz snova, negde duboko iz podsvesti. Neki prikazi, koje sam viđao najpre u snovima, godinama su mi stajali u glavi i sada su samo izašli napolje. Ti prikazi su bili uvek mistični, mračni, nedefinisani, u slojevima, metaforični, metafizički, fragmentalni, u nekim siluetama, senkama i često su se ostvrtali na nešto iz prošlosti ili sam ja to tako doživljavao.

Teme i ideje sam siguran da nisu nove, naprotiv, vrlo česte kod mnogih autora, a to su najčešće neki međuljudski odnosi i odnos prema samom sebi. To su isključivo lični doživljaji mog spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. To su neka osećanja iz prošlosti koja su mi se vremenom menjala i bilo mi je zapanjujuće kada sam shvatio da mi se odrastanjem promenio i doživljaj nekog događaja iz prošlosti. Sa time sam se igrao.

Pokušao sam da prikažem to sagledavanje stvari iz različitih uglova: nekadašnjeg i sadašnjeg, uvek ostavljajući prostor za budući pogled na istu stvar. Na crtežima je prisutna igra sa dihotomijom, borbom crnog i belog, dobrog i zlog, svetlog i tamnog, levog i desnog, logičkog i emotivnog, realnog i mogućeg, stvarnog i nestvarnog. Pokušavam da plivam između tih krajnosti dualnosti, dajući mogućnost novim pogledima da se odluče za svoj diskurs.

Kliknite na ovaj link i zapratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu

Čini mi se da je ceo proces rada na ovim crtežima bilo jedno veliko čišćenje misli, neko preispitivanje sećanja i neko opipavanje staza kojima sam prošao i na koje nailazim. To je izgleda ona priča o putu ka samom sebi, o upoznavanju i prihvatanju samog sebe. Tako mi se čini u ovom trenutku.

Mnogo sam razmišljao o tome da li je mogla ova izložba ranije da se dogodi i očigledno je da nije mogla. Čini mi se da je za ovakav poduhvat ipak potrebno iskustvo i sazrevanje i da je, u mom slučaju, to i moglo da se desi tek sada.