MIRJANA BOBIĆ MOJSILOVIĆ: DRUŠTVENE MREŽE SU POSPEŠILE PRIVID DRUŠTVENOSTI

Roman „Tvoj anđeo čuvar“ je novi objavljen naslov Mirjane Bobić Mojsilović nakon niza veoma čitanih knjiga poput „Dnevnika srpske domaćice“ i knjige „Majke mi, bajka“.

Na početku ovog romana, autorka otkriva kako njena junakinja Jelena započinje ljubavnu vezu koja se prvo čini veoma ležerna, ali razvijajući se dalje, prerasta u patološki odnos. Muškarac sa kojim je Jelena, pokušava da kontroliše njen život.

– Opisom njihovog odnosa, prikazali ste kako je izlazak iz takve situacije veoma komplikovan: nisu u pitanju samo i jedino patnja i bes, već i ljubav i želja za ljubavlju, usamljenost, ljubomora, razočaranost, slabost, strah… Opisujete Jeleninu unutrašnju borbu: na početku opravdavanje i normalizovanje takvog ponašanja, potom želju da ga prekine i istovremeno strah i nemoć da okonča vezu, kada konačno, kako ste naveli, ponovo „osvaja sopstveni život“. Koji je to odlučujući momenat, važna odluka ili zaključak koji su Jelenu oslobodili?

Da bi se strah pobedio, prvo moramo da postanemo svesni da se plašimo. A zatim da se sa strahom suočimo. Da sebi postavimo pitanje – čega se plašimo, i zašto se plašimo. Razlog straha je zapravio uvek duboko u nama. I kada to razumemo, onda, kao i moja junakinja, imamo prostora da shvatimo da mi strahu dajemo snagu i da isto tako možemo i da mu je uzmemo. Moj roman je između ostalog i roman o strahu. O svakom strahu. Ako hoćete, i o političkom strahu. Zanimljivo je da su mi mnoge čitateljke pisale ne samo da roman nisu ispuštale iz ruku, nego da im se činilo kao da opisujem neke njihove životne trenutke. To samo znači da je strah daleko prisutniji u našim životima i u našem društvu nego što možemo da pretpostavimo, kao i da su odnosi u kojima dominira kontrola pa i kontrola strahom, ljubomorom, ucenama, veoma raširena pojava. Moju junakinju, dakle, oslobađa znanje. Svest o sopstvenim slabostima, ali i o sopstvenoj snazi.

– Smatrate li da je fenomen nasilja danas postao sveprisutan u različitim segmentima društvenog života? Čini se da moderno društvo gotovo neguje određen model ponašanja, po kom morate raspolagati izvesnom dozom agresije ili bar nametljivosti kako biste se smatrali uspešnim, te se agresivnost servira kao savremeni ideal?

Da, nažalost, agresija je nešto što se promoviše i na neki način odobrava. Poruka koja se šalje preko medija u svim segmentima života glasi – pobeđuju agresivci, i druga poruka glasi – samo je pobeda važna. U takvom vrednosnom sistemu, „slabi“ postaju „jaki“. S druge strane, na planu kolektivne svesti u savremenoj kulturi pa i u politici, idealizuje se model kontrole, super kontrole i dobrovoljnog pristajanja na gubitak slobode – od politike malih zemalja, preko ideala rialitija – na kraju se sve to odražava na lične odnose. Mi smo neprestano ucenjeni nečijim besom, bez obzira da li se radi o politici, ili o maltretiranju u vezama. A ucena besom stvara osećaj lične nedovoljnosti, nesigurnosti i straha. I to je jeziv i užasno opasan krug nasilja koje se uglavnom ne vidi.

– Na samom početku romana zaključujete i da su društvene mreže doprinele osećaju usamljenosti ljudi današnjice. Na koji način? Kako i dalje opstaje privid da smo povezaniji više nego ikada pre, ako smo istovremeno toliko otuđeni?

Društvene mreže su pospešile privid društvenosti, druženja, širenja prijateljstava, i u kulturi koja je pre svega „JA kultura“ donele su privid nekakvog društvenog značaja, privid života, donele su, sliku života, njegov virtuelni opis, ali ne i sam život. Sam život uz društvene mreže znači sedenje uz ekran kompjutera ili telefona, buljenje u taj ekran i brojenje „lajkova“. To je paradoks. Nikad više prijatelja i pratilaca na društvenim mrežama, a nikad manje susreta, stvarnih susreta sa ljudima. Veliki brat je u stvari na neki bolestan način učinio da sa tim malim prozorčićem u svet interneta, svi mi, manje ili više, budemo u svojim sopstvenim tamnicama. Nesrećni smo, usamljeni i polako sve više zaboravljamo da komuniciramo, i da budemo društvena bića.

– U opisu Vaše knjige, između ostalog, stoji i da je to „priča o ženi koja je ukapirala“. Šta je po vama neophodno „ukapirati“ za sreću?

Da sreće nema napolju, izvan nas. Da nema velike sreće. Da je velika sreća uvek samo skup malih sreća. I naravno, najvažnija stvar koju je moja junakinja ukapirala, jeste da je strah najjezivije osećanje, jedino osećanje koje negira sam život i da je sloboda carstvo u kome se ne plašimo ni drugih ljudi, ni svoje potrebe da budemo slobodni. Drugim rečima, lična revolucija.

Aleksandra Lukić Golijanin