Mia Knežević: Dobro je dok čovek uopšte ume da skine maske

Mlada novosadska rediteljka Mia Knežević po drugi put sarađuje sa Narodnim pozorištem „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu. Ovog puta režira komad „Naš grad“ američkog pisca Torntona Vajldera, koji će uskoro biti premijerno izveden na Dramskoj sceni.

Ekipa portala zrenjaninski.com imala je priliku da prisustvuje jednoj probi i sa rediteljkom razgovara o njenom novom angažmanu u zrenjaninskom teatru, ali i o njenoj karijeri, pandemiji koronavirusa i kulturi…

Vaša saradnja sa Narodnim pozorištem „Toša Jovanović“ datira još od 2014. godine, kada ste režirali predstavu „Ona“. Sedam godina kasnije ponovo ćete se predstaviti zrenjaninskoj publici. Šta se promenilo tokom ovog perioda?

Tadašnja upravnica Ivana Kukolj Solarov mi je dala priliku da ovde izrežiram predstavu, koja je ujedno bila moj master rad. Time sam dobila šansu da napravim taj prvi korak ka profesionalnom radu. U međuvremenu sam nastojala da radim u kontinuitetu, u čemu me je u velikoj meri pratila i sreća.

Rad na predstavi „Naš grad“ mi je izuzetno bitan i drag zato što ovo pozorište za mene ima veliku ličnu važnost. Pored mog ličnog odnosa, ovde se nalazi zaista jedna od najlepših pozorišnih sala u našoj zemlji i posebno je inspirativno raditi na ovoj sceni. Odnos ljudi iz tehničkog sektora prema poslu je na izuzetnom nivou, kao i odnos ansambla. Spremnost i potencijal je takav da mogu da se prave ozbiljne produkcije. To su stvari koje se nisu promenile, a raduje me što sa najnovijim mladim rukovodstvom pozorište u celini može dalje da razvija sve potencijale.

Završili ste master studije multimedijalne režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Nikite Milivojevića. Upravo je i Milivojević režirao predstavu „Naš grad“, koja je premijerno izvedena 2013. godine u Pozorištu mladih u Novom Sadu. Da li je i u kojoj meri njegov rad na ovoj predstavi uticao na Vašu rediteljsku viziju?

Ta predstava je na mene ostavila jak utisak na gledalačkom a i na ljudskom nivou. Potpuno sam bila uvučena u svet koji je nastajao na sceni pred očima publike. Sasvim drugi je tematski fokus, kao i okolnosti iz kojih nastaje ova predstava danas. Dve postavke povezuje isti dramski komad, i dvoje glumaca koji igraju u obe predstave. U rediteljskom smislu su u pitanju, podrazumeva se, sasvim različita čitanja. Bilo bi divno da još neko postavi ovaj tekst.

PROČITAJTE JOŠ: Milan Kolak: Da je ovaj svet moralno savršen glumci ne bi ni postojali

Komad Torntona Vajldera „Naš grad“ govori o meštanima malog mesta u Americi početkom 20. veka. Hoće li se građani Zrenjanina u 21. veku prepoznati u ovoj priči?

Predstava postavlja vanvremenska pitanja o odrastanju, ljubavi i smrti. Problematizuje koncepciju braka i „proverava“ koji se društveni obrasci menjaju a koji ne i zašto. Pisac Tornton Vajlder ima neverovatnu moć da kroz jednostavne uzorke odnosa roditelja i dece iz američke provincije sa početka dvadesetog veka, domaši ljudsku – vanvremensku univerzalnost.

Ovu priču će pričati devet glumaca i kompozitor Branko Džinović (u svojstvu izvođača na sceni) u svojoj privatnoj garderobi, „priznavajući“ publici da se nalazimo u pozorištu, danas. Publika je pozvana da prisustvuje kreiranju životne, odnosno pozorišne realnosti.

U jednom razgovoru ste izjavili da čuveni „mali čovek“ čuči u svakome od nas. Šta je potrebno da on poraste, da postane „veliki čovek“?

To je – čini mi se, krajnje subjektivno osećanje, lične potrage za sopstvenom merom. Pitanje kojim se ovde bavimo ne tiče se toliko odmeravanja da li je čovek mali, nego da li je sposoban da se bori za ličnu slobodu. I da li je sposoban da suštinski bude prisutan i budan dok živi, ili je teško da se odupremo rutiniranom, napamet naučenom življenju.

Pandemija koronavirusa nas je naterala da nosimo maske, one vidljive na prvi pogled. Šta sa onim maskama koje nosimo, a koje ne mogu odmah da se uoče?

Kompleksnost života pojedinca u zajednici odražava se u ulogama koje mora da igra, i one birane i nametnute. U ljudskoj prirodi je da sakriva sopstvenu osetljivost, pa tako imamo potrebu da se predstavljamo u raznim svetlima ili kako ste rekli – da stavljamo nekakve maske. Dobro je dok čovek uopšte ume da ih skine.

Pratite portal zrenjaninski.com i na Instagramu

Veoma mladi ste počeli da režirate, s obzirom na to da od 2013. radite aktivno kao pozorišna rediteljka. Koliko je teško jednoj mladoj osobi, ženi, da se nametne saradnicima kao jedna vrsta autoriteta u ovom poslu?

Naučene smo da je ovo „muški svet“. Citiraću koleginicu rediteljku Minu Đukić koja je povodom teme silovanja, ali govoreći o internalizovanom seksizmu – rekla da je upravo u tome i problem, što smo suočene sa tim narativnom „borbe sa ajkulama“ i sličnim formulacijama. I onda mislimo da treba da naučimo neke posebne tehnike plivanja. Ovo je zajednički svet, i u njemu više ne bi ni smelo da se postavljaju pitanja da li žena može da bude dostojna toj – ulozi autoriteta. Mislim da, ne samo rad u pozorištu nego i u bilo kojoj drugoj struci, treba da bude van poimanja ko kojem polu pripada. Znanje i umeće rada treba da bude jedini kriterijum za bilo čiju kompetenciju.

Prijavite se na naš newsletter i jedanput nedeljno najvažnije vesti iz Zrenjanina i okoline stizaće na vašu e-mail adresu.